Водитељ емисије Гнев Србије на Радио Снага народа Милан Миленковић као тему једне новембарске емисије имао је нестанак старих идеологија и потребу стварања нове. Дошло је до природног сабијања у такозвани десни центар, што се дешава још од 60-их година, из простог разлога што је бирач постао бог. Све грађанске идеологије су, начелно, веома крволочне. Жртве грађанских идеологија су далеко веће него било које друге жртве кроз историју. Сада живимо у време када се битка води само између крупног јавног капитала и крупног приватног капитала. Једино крупни јавни капитал може да буде брана мултинационалним компанијама. Социјализам се не обраћа људској природи каква јесте, него каква треба да буде. Капитализам се не обраћа људској природи каква треба да буде, него каква јесте. Све што мирише на грађанско мора се искључити из српског народа, ако хоћемо да преживимо. Оно што је у духу нашег народа, наше традиције, али и православља, јесте један функционализам. Мислим да је једно милитаристичко друштво, не као војна хунта, већ по моделу Фридриха Пруског или Кајзера Виљема, у природи српског народа. Нама треба једно сабијање и хомогенизовање народа, а оно не може да се изврши на идеолошкој, већ само на функционалној основи. Ово су само нека од размишљања која је Милан Миленковић изнео у емисији.
Данас имамо идеологије које су нам еминентно туђе… све што постоји, све што циркулише у Србији или је туђе или је са великим процентом туђе. Од Велике француске револуције на овамо имали смо леве, десне, средње идеологије, а за све је карактеристичан један амалгам, а то је да су све оне грађанске. Све што кад нас постоји као грађанско увезено је са Запада. Хтели ми то да признамо или не, словенска цивилизација никада сама до тога не би дошла или не би дошла до тога за 500 година. Увезене су нам туђе идеологија, а ми изгибосмо борећи се за њих. Шта се тек у Русији дешавало, милиони су нестајали због идеологија, а заправо су у питању западне идеологије.
Постоји нешто што се зове конзервативизам, конзервативне идеологије и сви промотери конзервативних идеологија су уверени да су се баш они „ухватили за шипку у трамвају“, а да нико пре њих није. Mеђутим, ствар је мало другачија. Конзервативизам, такође, припада политичкој култури и идеологијама Запада, тако да се ми данас у Србији, а мислим да је то питање и читавог источног словенског света, исцрпљујемо у борби око туђих, грађанских идеологија. Дошло је једно природно сабијање у такозвани десни центар, што се дешава још од 60-их година, из простог разлога што је бирач постао Бог. Више нема идеологије која је способна да каже бирачу – „е, баш ме брига шта ти мислиш, ја хоћу ово, па нека ти се сто пута не свиђа“. Не… Боже сачувај… бирач је Бог… величанство бирач хоће да чује ово или неће да чује. Неки политичари то осећају инстинктивно, неки разумеју то другачије, али генерално, сви се подешавају према просечном бирачу, а просечан бирач јесте у центру, па су идеологије потрчале према њему. То се десило овде, конвергенција идеологија, гурање свих идеологија у један канал.
| Маркс је оперисао једном од ствари која је потпуно анорганска и због тога се цела доктрина срушила. Он је класу ставио у центар збивања а, у ствари, ако уместо класе поставиш нацију, имаћеш куд и камо здравији резултат. Класе не постоје, то је проналазак теоретичара. Постоје разна занимања, разна места у друштву, али класа не постоји, што се лепо види по српској и руској радничкој класи, која се за шест месеци скљокала у капитализму. Она је нестала, што лепо показује да је није ни било. Испада да је за време Тита и судија био радничка класа, дакле, да смо имали нешто студената, пензионера, а да су све остало били радници. Нација је органска појава, за разлику од класе, која то није. |
Све ове грађанске идеологије су историјски потрошене, од њих нема ништа, нема свежих идеја. Левица је збрисана, она је данас највећи промотер капитализма, она је збрисана у европским размерама. Старији се сећају Жоржа Маршеа, Енрика Берлингвера, Долорес Ибарури, то су све биле врло снажне комунистичке партије, које су збрисане. Данас су оне социјалдемократске и из њих су изникли типови као што су Јошка Фишер, Хавијер Солана и остали бивши левичари, а нешто слично се догодило и овде, као далеки одјек тог збивања. Међутим, карактеристично је да нема нових идеја, нико се не појављује са свежом и аутентичном идејом, а све је преписивање старих идеја. Политичари генерално, а политичари посебно ретко примећују да се живот мења, свако полази од тога да је идеологија вечна и да је живот ту само да се уклопи у идеологију. „Ми имамо савршен инструмент за разумевање историје, то је идеологија и она је вечна“, мисле они, међутим живот не зна за те ствари. Живот је сваки дан нов, другачији, мења се, околности се мењају, а идеологије не. Ниједна идеологија није сатрла живот, а живот је сатро све идеологије до сада. Али то је следбеницима идеологија готово незамисливо, да њихова идеологија може бити одбачена.
Ми живимо у постдемократском, постиндустријском времену, прошли смо велике процесе, они су већ увелико иза нас, а идеологије још увек оперишу старим мантрама. Неке идеолошке поставке су обесмишљене 200 година, али још увек трају. Некоме ће то изгледати невероватно, међутим, треба се подсетити да је римски цар Клаудије готово до средине првог века маштао о повратку републике, која је била мртва већ 150 година. Дакле, стари политички термини могу да владају људима дуго.
Имали смо базичну поделу на левицу и десницу, која је постојала током 20. века, што многи данас не разумеју, ни комунисти, ни антикомунисти, а то су битна питања левице и деснице. И једна и друга су парламентарне идеологије, оперишу поделом власти, парламентаризмом и зашто би мислили да су било који комунистички избори били мање лажирани од ових последњих које смо имали… питање је само на који начин се лажира. Само врло наивни људи су могли да очекују потпуно другачије резултате избора. Између левице и деснице разлика је само у једној ствари, када су у питању облици својине, све друго је исто. Данас приговарати комунистима да су били велики крволоци је исто што и приговарати Робеспјеру и осталим јакобинцима, који нису били комунисти, већ су били веома десно, да су били исто тако велики крволоци. Све грађанске идеологије су, начелно, веома крволочне. Пре грађанских идеологија у Европи немамо великих погрома. Имали смо инквизицију која је за неких пар стотина година однела 200.000 глава, а имали смо Француску буржоаску револуцију која је за три године донела исти резултат. Жртве грађанских идеологија су далеко веће него било које друге жртве кроз историју, не рачунајући жртве од куге или грипа, већ када говоримо о ликвидацијама. Све грађанске идеологије су насилне и не постоји ни једна која није… она која није насилна само је производ теоретичара. У животу није позната ни једна грађанска идеологија која није агресивна, таква је природа грађанског друштва, оно је само по себи насилно, зато што не трпи никакве разлике по рангу, већ само по имовном стању.
Дакле, основна разлика између левице и деснице јесте да ли ће својински облик бити претежно колективан или претежно приватан, све ово друго је само декорација. Мали број људи то разуме и врло често оптужују нпр. фашисте да су убијали, а треба да се запитају шта су радили Стаљин или Робеспјер… или Наполеон, као изразити републиканац и демократа на почетку. Подела је направљена у Француској буржоаској револуцији и она и дан данас постоји као неки далеки одјек. Постојали су жирардинци и јакобинци, као заступници крупног и ситног капитала, и постојали су они који би данас одговарали, рецимо, Чедомиру Јовановићу, а то су били они санкилоти и бесни… радикални, до краја… скидање глава по сваку цену. Временом су полови почели да отпадају и ми данас живимо један процес, у ком је све сабијено у центар… сада су ту и бесни и мирни. Идеологије данас оперишу прилично млитавим причама, као „сви смо за бољи живот“, „си смо да седимо на западној трибини“, „сви ће имати лепу жену и добру децу“, као да су то питања власти. Већ само то бављење безначајним, неполитичким стварима говори до које мере се олупала политика. Када ви некоме обећавате бољи живот, то већ није политика… политика јесте стварање бољег живота, а не обећавање бољег живота, али партијски програми су више него оптерећени жељама, честиткама и поздравима. У тој разлици између облика својине, а та је битка одлучена давно, није одлучено ни у корист приватне, ни у корист јавне својине… она је одлучена против ситне својине. Ситносопственичке идеологије су мртве, односно, неоперативне и више никада неће бити оперативне. Овде се само борба води још око тога хоће ли крупни капиталиста бити држава или нека мултинационална компанија. Дакле, приватник, онако како га Срби замишљају, као малог пиљара, као малог обућара, као малог земљорадник, са историјом се давно раставио и нестао. Када чујем причу о том српском занатлији или српском домаћину, ја не знам где више да пронађем то… ви ћете пре да нађете јетија, него српског домаћина. То су приче које су потрошиле своју историјску могућност и ми сада живимо у време када се битка води само између крупног јавног капитала и крупног приватног капитала. Једино крупни јавни капитал може да буде брана мултинационалним компанијама. Не може неки мали Жика обућар из Моштанице да се одупре мултинационалној компанији која продаје ципеле. Мала и средња предузећа су прворазредна будалаштина, која ће постојати док је света и века, јер је питање да ли она могу да опстану без озбиљног државног организма и велике државне привреде… па, никада.
| То што су о Трећем путу говорили Свети Николај Велимировић и Димитрије Љотић јесте идилична слика прошлости Србије, коју су они претворили у слику будућности. Међутим, коло се окренуло и не може то више да се инсталира. О некој духовној сфери може да се разговара, јер се духовне сфере спорије померају него ове опипљиве сфере живљења, али у политичкој сфери ти концепти прве половине 20. века данас су потпуно непримењиви. Овај свет нису могли да виде ни Љотић, ни Велимировић и прилично сам сигуран да, када би данас живели, да би другачије мислили… када би видели ово што ми гледамо. Ко је могао да замисли овакво обезљуђење и дивљање… у оно време они нису могли то да замисле. Могли су да кажу да ће бити горе, али нису могли да замисле до које мере ће то да оде. |
Тако, ми данас живимо у једном интерегнуму, где се елементарна политичка питања више не разумеју. Не разуме се разлика између левице и деснице. У међувремену су се и странке левице и странке деснице претвориле у странке крупног капитала, а то је нарочито видљиво на Социјалистичкој партији Србије и Покрету социјалиста. СПС и ПС су се претвориле у странке крупног капитала, оне више немају чак ни далеку везу са левицом. Са друге стране, у Србији постоје две врсте десничарске идеологије, једна је ова која заступа СНС и њој слични, то су партије крупног капитала и мамо ДСС и Двери, које су партије ситног капитала.
Време ка којем идемо неће одлучити у корист крупног приватног капитала, он се за дуго још неће дати, али једина брана дивљању мултинационалних компанија, носача авиона и бомбардера, јесте озбиљна држава. Да би државни апарат био озбиљан, он мора да располаже својином, јер онај државни апарат који не располаже озбиљном својином, који није и сам капиталиста, не може да се одупре другим капиталистима. У та времена идемо и то је историјски проверено, времена у којим ће се сукобити та два капитала и завршиће се на један сасвим трећи начин… неће победити ни један, ни други, али је интересантно шта је за Србију добро у овом тренутку. Не заговарам ни левичарске, ни десничарске идеологије, већ се овде ради о проналажењу потпуно нове идеје за преживљавање, нечега што још није постојало на нашој политичкој сцени, из простог разлога што овакве историјске околности још нису постојале. Нове историјске околности не могу да се реше помоћу старих матрица… то је заблуда људи који не мисле политички, који мисле да су пронашли универзална решења која ће важити увек и свуда у историји. Ко год мисли политички свестан је динамике политичких збивања. Марксисти су били заговорници тога да је Маркс коначно пронашао тај историјски материјализам и зауздао историју, која ће се сада кретати по неким утабаним стазама, и то је трајало мање од 100 година. Овде се траже потпуно нове идеје и нове идеологије, са друге стране и социјализма и комунизма и десних идеологија, за нове околности и ново време. Још неко време ћемо морати да живимо са старим идеологијама, јер је укус публике такав.
Проблем ће, генерално, бити са национализмом и патриотизмом јер нација и идеологија врло тешко иду заједно. Код многих странака и озбиљних политичких аналитичара примећујемо да српско национално питање представљају као демократско питање, што представља далеки одјек ранијих времена, када је то још нешто могло и да значи. У данашњим измењеним околностима то не значи више ништа. Нација и демократија су неспојиви јер почивају на опречним принципима – нацији припадамо по културу и пореклу, а демократији припадамо по опредељењу. И онда, пре или касније, долазимо у ситуацију, не да демократија решава национално питање, већ да га разара, да дели народ, да га цепа, да га мучи да се прилагођава принципима који су неоргански.
Капитализам има једну јаку тачку, он се обраћа човеку онаквом какав он јесте, он игра на оно лоше у човеку, а сви имамо то лоше. Капитализам оперише грамзивошћу и још неким другим стварима, није уопште баналан… не би уопште успео да није пронашао ништа. Социјализам, уз све своје дивне прокламације, није близак човеку, барем онај социјализам који смо гледали. Стран је људској природи, јер тражи од човека да буде солидаран, да се одриче за опште добро, да трпи да би сви имали и социјализам се не обраћа људској природи каква јесте, него каква треба да буде. Капитализам се не обраћа људској природи каква треба да буде, него каква јесте и ту је његова јака тачка. Наравно, то се сада већ окренуло у потпуну супротност, сада је поживотињење отишло веома далеко, али први успех капитализма јесте почивао на томе. Глад за новцем и профитом је гонила капитализам неколико векова. Сада је то испражњено, нема више оног ранијег капитализма и неће се више ни вратити. Доћи ће нешто сасвим друго…
Питање је да ли се на традицији православља, Ивана Иљина или Николаја Берђајева може нешто смислити, јер то захтева јак интелектуални напор, а бојим се да код нас нема јаких интелектуалаца. За разлику од Запада, код нас се у друштвеним наукама развијала само теоријска „жвака“, док је Запад увео метод природних наука у друштвене, направили су емпиријске друштвене науке. За разлику од Запада, овде код нас су интелектуалци пуни великих знања, а ниједан не може, ни приближно, да „забоде живот“. Невероватно је како се људи поводе за неким апстрактним поправљачима света… ти видиш да пропадаш, али слушаш неке бајковите и поучне приче о томе „како треба да буде“.
| Феудална држава није била држава две супротстављене класе, него држава сталежа, где је племић начелно могао бити сиромашан и немати ништа, а сељак је могао бити богат и имати све. Класе, ако и постоје, постоје од доба капитализма. Постојао је развој… у првом тренутку то су сталежи, који су ту по рангу, а не по богатству и то се дешава у предфеудално и феудално доба. Ко је добар војник, он напредује, његова лична имовина није важна за положај у друштву. У сталешкој држави чак и сељак је статусно био изнад трговца, који је био много богатији од сељака, јер се осећало да је сељак добар за државу, за разлику од трговца, на кога се увек гледало као на паразита, оног трећег који се нешто гура и муља. Трговци су били на дну друштвене лествице.Када је дошло грађанско друштву, добили смо провизорну поделу на класе, а заправо смо имали огромну масу становништва која је освојила политичка права и то је платила сиромаштвом. Сада су они политичка количина и није довољно што то плаћају ропством и сиромаштвом, него још и ратом, кроз општу војну обавезу која се уводи. Оно што је некада био ранг по крви, сада је ранг по новцу. Капиталиста ту није само зато што поседује средства за производњу и својину, он је ту зато што је новац постао бог у друштву, па му тек тај новац даје у изглед да он буде у тој позицији. Када би новац био безначајан, као у феудализму, и најбогатији капиталиста би био дроња. Сада је новац постао бог осиромашеног пролетаријата и маса које су изгнане са села и живе по градовима. Капиталиста је било и пре капитализма, богатих трговаца и занатлија, али они нису могли то да претворе у политички систем. Тек победом Француске буржоаске револуцији установљава се новац као бог, то је тријумф новца под политичким обликом демократије. |
Оно што је у духу нашег народа, наше традиције, али и православља, јесте један функционализам. Сељак је увек функционалан, он не може себи да дозволи луксуз да, као градски човек, „дигне све четири у вис“ и размишља… он мора да буде врло функционалан. Нама су потребна функционална, а не догматска решења. Међутим, док се српски интелектуалци и политичари договоре која је догма исправна, српски народ ће да нестане. Они су уверени да свако од њих држи баш онај алат који нико до тада у историји није држао и да ће сада да се деси парадокс, да ће политика да постане морална, што се никада у историји није десило, нити ће да се деси.
Понављам, данас је Србији потребно нешто веома функционално. Мислим да је једно милитаристичко друштво, не као војна хунта, у природи српског народа… један пруски модел државне организације, где је све подређено држави и нацији, а не идеолошким, религиозним и апстрактним концептима и да се у односу на то формирају институције и дух једног народа. Све друго се чини дисфункционалним, јер сваки грађански концепт доводи до даље дезинтеграције друштва, чак и када је најлепшим речима описан. Све што мирише на грађанско мора се искључити из српског народа, ако хоћемо да преживимо… по моделу Фридриха Пруског или Кајзера Виљема. У српском народу је 2.000 година, до средине 19. века, главни облик организације друштва, важнији од породице, био задруга. Свака задруга изгледала је попут половине или једног вода војске и живела је на потпуно милитантним принципима… она није била наоружана, него је живела на принципу субординације и функционализма, а не на принципу ваљаности. Него, „ако данас ниси изорао и ископао, џаба ти што си у праву“. Срби данас не морају да живе у задругама, али разумеју милитаристички облик организације, јер им је то у генима. Како је говорио Фридрих Пруски – „Слушати, а не мислити“.
Сада је Србин отрован правом да мисли… нема везе што његово мишљење изгледа смешно, али он има право да мисли, јер је то демократско право. У ствари, мишљење је увек било привилегија оног ко има чиме да мисли. Данас ако имате 18 година и коефицијент интелигенције 40, умете да направите кружић на папиру и идете на гласање. Тако долази до појаве неквалификованих маса у политици. Некада сте имали једног главешину задруге, који је испод себе имао 10-20 душа, и тај је хтео-не хтео, морао да мисли политички… то је била касарна, требало је нахранити све те душе и он је један разумео и мислио за све њих. Сада се том истом бирачком телу, којем се не верује, подилази, а нити бирачко тело верује политичарима, нити политичари фермају бирачко тело, али у тој лажној љубави падне понеки пољубац у уста, па неки политичар каже – „Народ најбоље зна“. Неким лекс специјалисом треба забранити све политичке странке и редефинисати нови систем организације.
Такво милитаристичко друштво није обавезно богато, али је обавезно отпорно на ударце, а Србији је то данас потребно више него луксузан живот. То што ми волимо да перемо веш „аријелом“, да имамо улошке са крилцима, јесте стварање вештачких потреба путем медија. Срж целе ствари је да ће српско друштво, као и цела Европа, у наредних 20 или 30 година суочити са страшним сломом цивилизације, са крвавим обрачунима по Европи. Ми ћемо то дочекати расточени као друштво, уживајући у Гранд парадама. Нама треба једно сабијање и хомогенизовање народа, а оно не може да се изврши на идеолошкој, већ само на функционалној основи. Оно што су Срби имали као јединствену тековину у својој историји јесте војска, то је најважнија и највећа институција у историји српског народа.
| У наредних 200 или 300 година родиће се једно Хришћанство које не можемо ни да замислимо како ће да изгледа. Сваком човеку вера, па и Хришћанство, делује као да је ослобођена времена, вечита и тд. међутим, нисам сигуран да би хришћанин из трећег века разумео наше данашње Хришћанство, нити да би смо ми могли да разумемо Хришћанство из трећег века. Чим постоји историја вере, то значи да вера није одвојена од струје људских бића. Римски богови или пагански идоли немају историју, нема историје те вере, они су органски изникли. Али, Хришћанство има историју, имају је Ислам и Будизам, што значи да је човек увек то тумачио. Ко би данас смео да измени једну једину реч из Светог писма, али се може тумачити другачије и на тим тумачењима настало је десет хришћанстава. |
Ми Срби треба стално да се присећамо старозаветне приче о Јеврејима, које је Бог пустио да 40 година лутају по пустињи. Они су толико лутали да би се родило једно покољење у слободи, које ће бити ослобођено ропског менталитета. Научили су се на ропство, морала је да умре генерација која је научена на ропство и да се у тврдим пустињским условима роди једна нова генерација. Зато верујем да су ова деца транзиције отпорнија него деца 80-их и 90-година. Постоје читаве генерације у Србији које од Ђинђића до Вучића не могу да стигну да поједу честиту шницлу, стално реформа реформу стиже. Живот када хоће да буде велики, он је тврд, што си више, то је већа хладноћа, а не мања. Онај ко мисли да се вине негде, мора да живи тврдо, да устаје рано, мора мало да зебе, мало да буде гладан… тако се постаје човек. Сувише смо постали мекани, деци када се роде, забијамо златну кашику у уста. Дете сада има четворо баба и деда, два родитеља и сви га јуре да га нахране.
