У чланку „Тиха епидемија мобинга“, у „Политици“ од 7. 4. 2009. пише:
„У модерном свету, радно место је једино преостало бојно поље на ком људи могу да „убијају“ једни друге, без ризика да ће бити приведени пред лице правде“, рекао је шведски психолог Хајнц Лајман, када је крајем осамдесетих прошлог века почео да проучева мобинг, појаву која представља психолошки увод у отказ.
Развијени свет, жртва „плишане“ принуде, суочио се са бројним последицама пет ауторитарних васпитних модела, (награђивања, кажњавања, презаштићивања, вербализма и жртва најгорих виртуелних и аудитивних лажи и полуистина). Једна од последица, „плишаног“ васпитања, које се неминовно рефлектује на све међуљудске односе, па и на односе на радном месту, јесте мобинг.
Неразвијени свет тек деведесетих година прошлог века улази у транзицију, прво васпитну, „плишану“ транзицију духа, а до економске транзиције још не стигосмо. Отворена су врата бројним негативним последицама „плишаног“ васпитања, па и мобингу. За непуних двадесет година насиље је метастазирало у све поре нашег живота, па и у међуљудске односе на раду, у виду мобинга. Неуропсихијатар др Бранко Вуковић констатује да је на делу тиха епидемија мобинга, али се тај притисак дешава ван видокруга јавности.
Штапом и шаргарепом се не стиже ни до доброг шефа, ни до доброг радника
„Жртве притиска су углавном особе које се истичу професионалним и људским квалитетима“, каже доктор. Ко их злоставља? Шефови или колеге, одговара доктор. Али кренимо од шефова. Како је могуће да у савременом друштву, у свету високих технологија, шефови нису најобразованији, највиспренији, најзадовољнији, најпотентнији? И то је последица дугогодишњег васпитања у породици.
Презаштићивањем добијамо лењо дете, сутра лењог студента, али уз татине паре и мало труда, ето мами и тати дипломираног стручњака. Али презаштићени мамини и татини синови и кћери су и завршили факултете тако што су годинама били позитивно условљавани, награђивани за сваку научену лекцију, за сваки положени испит, уз помоћ буљука приватних професора. Такво знање, нажалост, глава не држи. Све је учено напамет, без разумевања, без Љубави, парцијално, исцепкано. Такви похлепни и лењи, уз подршку татиних и маминих пријатеља и новца, морају добити руководећа радна места, или оних који их упропастише, неће бити.
Проблема нема, све док надобудни, „плишани“ шеф констатује да је окружен себи сличнима, који су исте горе лист, ладолежи, такође жртве плишаног васпитања.
И све иде као по лоју, док шеф и његови полтрони не уоче некога ко не личи на њих. Вредан, образован, способан! Шта тај „Џонатан Ливингстон“ тражи међу тромим галебовима. Устремљују се безобзирно, омалаважавају га , понижавају, шире лажи о њему, сплеткама га унижавају, и њега и његов рад. Насилника смо пронашли и открили његове мотиве мобирања. Све што штрчи, све што је другачије смета ауторитарној свести и тога се треба отарасити. Слични у нераду и злу, неће дозволити да их било ко омета својим врлинама и свакодневно опомиње да би требали да се мењају.
Жртва и „жртва“
Ко је жртва је констатовали смо. Али постоји истинска жртва и „жртва“. Привидна жртва јесте вредна, паметна, образована, али је то човек који је имао срећу да буде васпитаван без казне и награде, све што је учио, учио је с Љубављу. Довољно је јака личност да се избори на емотивном плану, јер зна колико вреди и да ће за њу увек бити посла. Ако не овде, отвориће јој се нова врата, и као по правилу боље радно место. Нажалост, таквих целовитих , стваралачких личности, спремних на непрестано усавршавање у струци , као и на развијање свих својих других талената, таквих којима су смешне опаске и сплетке мобера, таквих којих се мобери плаше јер у њиховом присуству се осећају чудно, чак и добро, таквих је врло мало. Али ако их и има, препознаћете их по томе што их мобери ретко дирају. Напротив. Али ако их стваралачка личност, која никада није била жртва „плишаног“ васпитања, доживи као непријатност, као досадне комарце, лако ће их се отарасити променивши фирму и сигурно ће кад-тад пронаћи шефа, себи сличног. Има их, на срећу.
Друштвени проблем постају истинске жртве. То су они „половњаци“, како волим да их зовем, док су још били у школи и на које се устремљују „плишани“ агресивци, са циљем да их преведу у своје јато, јато несвесних, лењивих, који су јуче били шефови у школском дворишту, а данас су шефови у најелитнијим фирмама (част изузецима).
„Половњаци“, највише пате, јер су полусвесни
Како настају половњаци? Они су производ родитеља половњака који су васпитавали своју децу миксујући ауторитарно и ставаралако васпитање. И то је боље него плишано у континуитету, али као производ су добили полусвесног човека који има огромну патњу, када се мобери устреме, снажно и организовано. То су они који су се изборили са малим моберима у школи, то су они који су преживели све њихове увреде: „шлихтаро, бубалицо, смотанко, плашљивко“, сакривали су се од колега на факултету, тајно учили, говорећи да су болесни, да не би морали да излазе сваке ноћи, до зоре. Наши „половњаци“ пребродише све сциле и харидбе и поносни што коначно, на радном месту, могу да покажу да су вредно учили и да ће бити на корист шефу и друштву. Што пропусти Дели Радивоје, то дочека мобер, радник силан.
Половњаци немају шансу. Све ово доживљавају као стрес, јер нису они из оне групе која ће вољно отићи, потражити себи равне. Несигурна, недовољно вредна, застрашена од промена, спремна је да трпи, да се шлихта, да ради за њих десеторо, исцрпљујући се преко мере. Тако ће се понашати, ако се неким случајем нађе на руководећем положају. Биће „директор“, а радиће уместо лењивих радникла, и оно што није његов посао. Свој бол преноси у породицу, а ни породица не трпи застрашеног, уморног, болесног. Да, болесног. Емоција која постаје једна једина је нарастајући страх, за радно место, за породицу, за себе. Пада му имунитет, боли га желудац, муче га екцеми, пије бенседине, лупа му срце, пропада ендокрини систем, једном речју замор материјала, распад система. Такав човек је спреман да несвесно улети у тешку болест и преда јој се, јер је и то лакше, него живот који води. Многи ће имати „унучиће“, џоинте или крек, при руци, не би ли бар на кратко потиснули муке и опустили се. А неки ће решити свој проблем за сва времена, самоубиством или убиством једног од мобера. Дакле, и овде се показало да су жртва и насилник исти, да су везани и један без другог не могу.
Данас су потребна дела, а не празне речи
На крају овог чланка стручњаци саветују да ваља радити на промени свести запослених у Србији. Драги моји, свест „половњака“ и мобера тешко се мења опробаним мерама или законима, строгим казнама, апелима или празним речима. Време за развој стваралачке свести је изгубљено, бесповратно, за многе жртве мобинга, који су данас под седативима или у душевним болницама.
Штап и шаргарепа морају у музеј!!
Само васпитање без казне и награде, у најранијем детињству, даје целовите личности, које немају проблем са моберима.
Данас, последице плишаног васпитања плаћамо на ћуприји, одвајајући огроман новац за лечење тешко болесних, а болесни су и жртва и мобер и импотентних шеф и шеф „половњак“. Стручњаци кажу да је препотентан шеф углавном и импотентан. Психијатри и лекари уз сву „радост“ што имају посла, увиђају да је болесних болесно много и да и они губе здравље сатирући се од посла или од мобинга у својим установама.
На самом крају чланка, сам неуропсихијатар др Вуковић немоћно призива политичаре да што пре усвоје закон који ће омогућити да и на нашем суду „шикана“ на послу може да се докаже, с надом да је то пут искорењивања још једне епидемије зване мобинг. Слаба нам је то нада, мој докторе. Заборавили сте да је то само стављање проблема под тепих . Закон не доноси промену свести, он само додатно уноси страх и у жртву и у мобера, од казне (а кажњава се оним што нам је најмилије и чега имамо сада јако мало-новцем). Било који да се извуче, жртва или мобер, свеједно, „победник“ ће имати илузију да је награђен, и похрлиће у загрљј новом моберу или новој жртви.
А шта ако је и судија жртва или мобер у својој радној организацији?? Ауторитарна свест је метастазирала у све поре нашег живота,
Изборимо се за укидање плишане казне и награде! То је пут, мој докторе. Одакле кренути? Од тих истих, запослених. Понудити им знање стваралачког васпитања, које би вежбали истовремено и на радном месту и у својој породици, васпитавајући своје потомке, истовремено преваспитавајући себе. Има наде, мој докторе. А оне најнесвесније препустимо законодавцу који ће их глобити, а када им понестане джебане-пара, бар ће се смирити и, уместо агресије, ући ће у аутоагресију. Сироти људи, а само им је знање било потребно. Одбацити пет „плишаних“модела је довољно, за почетак.
A ако се не изборимо да стваралачко васпитање, васпитање БЕЗ КАЗНЕ И БЕЗ НАГРАДЕ, уђе у све породице, школе и установе, ускоро ће Србија бити слична развијеној Шведској, у којој годишње 250 људи изврши самоубиство због мобинга на послу. Бар по нечему ћемо бити слични.
Милица Новковић, аутор „Породичног буквара“
011 8043 102, 069 165 9931
