Прошло је знатно више од десет година од како први пут сретох чика Саву. Нисам га, на жалост, никада срео лично, уживо, али сам – ''случајно'', како само Господ уме да удеси – узео књигу из полице у књижари, прочитао шта пише на полеђини корица и закључио да, мада ништа не разумем, треба да прочитам пар страница. Тако сам срео чика Саву.
Не покушавам да напишем некролог. Има стручнијих, ученијих, умнијих и позванијих од мене. Трудим се да, из пребогатог искуства и дружења с тим човеком, уметником, саветником и, на најбољи начин – учитељем, пренесем суштину.
Пријатељ, када сам му јавио да се чика Сава упокојио, изјавио је: ''нека, најзад се одмара. Није имао лак живот.'' И није, чика Сава није имао лак живот. Али никад живот није доживљавао као терет. Никад као муку. Попут највећег од свих Срба, имењака свога, Светога Саве, свагда му је лична мука била на трећем, четвртом, петом или било ком, али увек небитном месту. Прво, изнад свега, волео је Христа. Одмах затим, волео је Отаџбину. Потом породицу. Једини могући редослед. Жртвовао се за све, једнако, не гледајући којим редоследом, ко је први на листи, ко је приоритет. Приоритет чика Саве било је све. Велико, дивно срце његово, за сваког је имало простора, за сваки проблем, за сваку муку, али и за сваку радост. Волео је све, и ми смо га волели, који смо га знали.
А како смо га знали. Па, из књига. Из предивне поезије, у Србији никад у целости објављене, родољубиве изнад свега. Из његових романа, описа детињства, одрастања, страдања и страшног егзодуса који су доживели сви, баш сви родољуби српски. Поново сличност с највећим Савом и највећим човеком рода нашега; ни наш чика Сава није се могао никако упокојити у својој Отаџбини. Не, ни он, ни Јован Дучић, ни наш Златоусти Свети Николај српски… Не заборавимо, ни Тесла није уснио у домовини својој. Ни Краљ Ујединитељ, велики Александар Први, није умро у Отаџбини. Од стварно великих људи прошлог века, само је блаженопочивши Патријарх Павле уснио у Отаџбини. Није ни чика Савин и наш Учитељ, а од њега је све почело и чика Сави и нама, Димитрије, није ни он своју душу предао Господу, коме је верно служио свег живота свога, у Србији. Осим часног изузетка Патријарха Павла, изгледа да сви велики Срби 20. века морају да се представе Господу изван земље за коју су живели, или барем у изолацији или затвору, попут Авве Јустина и мученика из два светска рата и поратног безбожног доба. Јер тако остаде од највећег, од Светога Саве. Неки би рекли: усуд.
Није усуд. У питању је зло овог света, које је свагда било против великих људи. Против великих идеја. Против Истине, а Истину су прво распели. Чика Сава је живео и изгарао за Истину. О томе сведочи његово дело, најбоље сведоче књиге које су иза њега остале. Наше сведочанство, па ни чика Савине породице, никада неће бити речито колико је сâм чика Сава био. Једино, можда, када би његова, увек вољена Банаћанка Зорана, када би она нешто написала или изговорила, једино би то сведочанство било на равни и нивоу чика Савине литерарне заоставштине. Јер су њих двоје свагда били једно, као што пише ''биће двоје једно тело''. И били су. Чика Сава никада не би био тако велик и свестран уметник без његове Зоране. То најбоље знамо ми, који смо им били блиски.
За чика Савино дело се не би знало у Србији ни мало, да није великог труда и пожртвовања његових сабораца, другова и пријатеља. Највише, и на том пољу, помогао је г. Владимир, његов брат Никола, и заједница око Искре. Свагда је Искра била искра и разносила идеје Истине и Правде. Та Искра је омогућила да се чика Савине књиге појаве у комплету на српском тржишту. Остала је само поезија необјављена у Отаџбини. Али, даће Бог, и то ће бити објављено. До сада, само су у Новом Виделу изашле неке чика Савине дивне песме. Надамо се да ће на овом сајту чика Савине песме бити доступне широј публици.
Нама, који смо преостали, ништа не може надокнадити губитак, чика Савин одлазак. Већ увелико, недостаје његов глас, разговори телефоном и поздрави од породице. И недостајаће свима нама који смо га знали, до поновног сусрета. Утеха је да ће и тај, оноземаљски, сусрет доћи. Тада ћемо сви бити заједно, у нашој Отаџбини. Са обојицом Сава, с Учитељем, са свим српским светитељима …
Слава Божијој милости.
