Др Веселин Ђуретић
Након дугог идеолошко-политичког једноумља, после пада Берлинског зида 1989., у задњој деценији XX века међу мислећим Србима појављивале су се верзе и контроверзе везане, не за сам догађај ослобођења Београда 20. октобра 1944., него на потоњи југословенске друштвене процесе које је покренула Октобарска револуција у Југославији, потом и овај догађај. У епилогу процеса очитовао се по Србе ретроградни израз претходних поремећаја природно-историјског развитка, и то као једна од највећих трагедија у српској историји. Нико од мислећих Срба не доводи у питање чињеницу да је Црвена армија играла главну и одлучујућу улогу и у ослобођењу Европе и у ослобођењу Београда, ни чињеницу да су у ослобођење главног града Југославије учествовале и бројне јединице Народно ослободилачке војске Југославије (НОВЈ), под командом лидера КПЈ Ј.Б. Тита.
Контроверзе су се појавиле касније. До Титовог сукоба са Стаљином 1948. совјетском учешћу у ослобођењу Београда давано је преимућство, али је истицана и Титова улога, чак више него што овај заслужује, јер је Стаљин свог „Валтера“ уздизао на ниво будућег комунистичког вође у земљама совјетског лагера, истичући његову немилосрдну бескомпромисност као његову врлину.
Резонујући из данашњег угла долазимо, међутим, и до неких закључака који бацају другачије светло на карактер нове титовске власти, потамњујући и совјетску улогу у њеном наметању.
Црвена армија је по свом идеолошком карактеру била стаљинско-совјетска, нетрадиционална формација, чији је командни кадар био знатно идеолошки индоктриниран под ударима стаљинизма који је погодио највећи део руског народ. Ова велика формација била је по националном саставу углавном Руска, као што су и југословенски учесници у ослобођењу Београда били углавном Срби. Нерус Стаљин је персонификовао совјетизам прве, а несрбин Тито југословенство друге, али на различите начине. Стаљин је одбацивао руски смисао побједника, и своју војску усмеравао у складу са својим интернационалистичким, бољшевистичким концептом. Само је на кратко време крајем 1941. и почетком 1942., од тога одступио, онда па је Отаџбина била у опасности, када је затражио помоћ и Руске православне цркве. Титово југословенство, потоњи догађаји су показали, било је изразито хрватски обојено. Путем деценијских обмана Стаљина и Коминтерне, прво међуратних, потом ратних, Тито се свом московском центру представљао као Југословен, сакривајући од Срба своје национално порекло. То је Стаљиновом „Валтеру“ пружало могућност да се српским комунистима наметне као вођа, али и Брозу да се у својој углавном непријатељској политици према њима наслони на коминтерновско антисрпско наслеђе. Остваривано је то, видећемо, преко различитих лажи и обмана.
Овакве обмане су функционисале током читавог Другог светског рата у Југославији; оне су одређивале и понашање Црвене армије, и у припремама за ослобођење Београда и у току саме Београдске операције. Црвена армија је наступала према Србији без познавања основних чињеница о српско-хрватским односима, чак и без узимања у обзир оне јасне одреднице коју је био изразио сам Хитлер приликом напада на Југославију. Овај је у свом априлском „Подхвату 25“ показао је своју огорченост према Србима због њиховог 27-ог мартовског пуча, којим је за неко време била одгођена и сама операција „Барбароса“.
Није било чудно што је Црвена армија стижући на границу Србије била изненађена топлим дочеком народа, јер је пропагандистички била припремљена за сусрет са „последњим упориштем фашизма“.
Историјске претпоставке руско-српског неспоразума који се завршио данашњом српском трагедијом (неке назнаке титовских антисрпских обмана Стањина и Коминтерне)
Одговор на питање, како је дошло до тога да су Црвеноармејци после приспећа на границу Србије били изненађени топлим дочеком који су им приредили српски националисти – четници, тражи анализу историјских претпоставки, оних које показују различити, како сам горе навео, углавном хрватски смисао титовских обмана и манипулација. Анализирајући ситуацију из угла епилога процеса долазим и до закључка да су се у центру свих ових обмана налазиле и чињенице које ни Совјети ни њихови западни партнери нису познавали, па су у политици према ратујућој Југославији кренули путем насиља над околностима. Нису, пре свега, узимали у обзир опште одређујућу чињеницу, ону коју је изразио Хитлер још априла 1941. уочи бомбардовања Београда, када је на Србе јуришао као на исконске непријатеље, пружајући милост и награде, на српски рачун свим југословенским сепаратистима.
Стаљин је и тада у својој ратној политици према Југославији резоновао у складу са коминтерновским односом према Србима, односно према тзв. „великосрпској хегемонији и националном угњетавању“, што га је објективно повезивало са Хитлеровом позицијом према њима.
Хитлер је објављујући рат Србима као народу, подстакао овај народ да се као целина брани од непријатеља. И он је то и урадио, формирајући различите формације покрета отпора, у складу са предратним позицијама разних српских политичких партија, али пре свега у складу са конкретном ратном ситуацијом. Режим генерала Милана Недића био је упућен на невољно колаборационистичко прилагођавање ситуацији, у првом реду због тога што је овај као прослављени војник, добро видео илузорност отпора, али и из националних разлога, јер је требало прихватити и удомити стотине хиљада Срба који су покуљали у Србију испред хрватско-усташког терора. Са сличним резонима наступао је и његов помоћник, лидер организације „Збор“ Димитрије Љотић, интелектуалац и велики православац, човек који је био пројектовао нову Југославију на начин који је превазилазио њене верске и националне поделе. Трећу солуцију српског антифашистичког отпора представљале су националне снаге под командом, прво пуковника а потом ђенерала Драже Михајловића. Почетна позиција ових снага била је војно политички реална: припремити се за будућност која долази после неминовне победе Англоамеричке коалиције и СССР.
Биле су то позиције српског националног преживљавања. Сагледане у контексту свих снага српског отпора, представљале су оне својеврсну српску егзистенцијалну дијалектику. Овакав српски отпор, међутим, пореметио је то наступ руског фактора, појављујући се у Србији и у другим српским земљама у складу са стаљинско-коминтерновским јулским позивом свим комунистичким партијама на „солидарност са првом земљом социјализма“. Са таквом солуцијом отпора у Србију се маја 1941. појавио незнанац, сакривен иза имена „Тито“; његови српски сарадници из врха КПЈ прихватили су га као интернационалисту, а Српски народ као „руског човека“. Многи су брзо прихватили његову солуцију отпора – у складу са српским традиционалним русофилством. Тада је несрећни пуковник Михајловић био принуђен да и сам одустане од плана реалне националне политике, јер није могао да обузда своје русофилске следбенике. Показало се да је и он прихватио пут по народ, погубне авантуре, па је крајем 1941. био принуђен да напусти Србију. Тада су из Србије били протерани и Титовци. Народ је добро препознавао карактер српске егзистенцијалне дијалектике, па их је третирао као национално неодговорне авантуристе.
Совјетски, а потом и бројни руски историчари, ово нису видели; утицај стаљинистичких доктринара био је запљуснуо читаву политику и историографију, пореметио традицију руско-српских односа. Потом су ови, резонојући класно-идеолошки, на Србе почели гледати као на контра револуционаре, као на непријатеље првог реда, због њиховог топлог пријема око 70.000 руских белогардејаца. Руски народ се после 1917. губио у свом анационалном совјетизму, а српски, касније, у свом анационалном југословенству.
Пандан „великоруском самодржављу“ постајала је тзв. великосрпска хегемонија. Совјетска диктаторска власт стицала се на врху бољшевичке партије, у доктринарно обликованом виду, што је потискивала руску традицију и духовност. Оваплоћавала се Маркс-Енгелсова девиза „пролетери немају домовине“, коју су Лењин и Стаљин насилнички операционализовали. Велика Русија постајала је социјална лабораторија у којој су коло водили анационални доктринари (види: Леонид Решетњиков, Вратити се Русији, Београд 2014.).
Срби су због своје антисовјетске позиције били одбачени на самом врху бољшевичке пирамиде. Има мишљења да је за то крив и један сусрет између српског амбасадора М. Спалајковића и Лењина на пријему у Петрограду 1918. Србин је тада одбио да пружи руку поздрава Лењину, уз дрски став: Не примам крваву руку која је убила нашег Цара. Историчар Олга Решетњикова овај антисрпски совјетизам илуструје преко разговора Спалојковића са комесаром Чичерином, наводећи да је комесар, на протест Спалојковића против совјетске антисрпске политике, одговорио: Нама су ближи и Авгани као класно угњетени народ од вас Срба који гајите белогардејску змију у вашим недрима (О. Решетњикова, За бивше братство, Литературнаја Россија, Но. 8, 22.01.1991.).
Овакви стаљински доктринари су између два светска рата покренули рад многих експерименталних социјалних лабораторија на српском етно-језичком и културно-историјском подручју. У име социјалистичког интернационализма против Срба су употребљавали све југословенске сепаратисте. Да би број Срба смањили наметали су им нове нације, прво Македонску, па Црногорску, потом, у току наставка Другог светског рата и Бошњачку. Овако од стабла одвојене гране пребациване су на ретроградне путеве, до стања дивљине. Зар се нешто слично томе није дешавало и у Русији и процесу остварења лењинско-стаљинског националног концепта, када је био заустављен не само процес интеграције неруских народа око руске културно-историјске и цивилизацијске основе, него је било раздробљено и Руско стабло. Жртва је била Кијевска Русија – Украјина.
Између два светска рата стаљински доктринари, су следећи антисрпску политику учинили све да се број Срба смањи – на 6 милиона, а број Хрвата повећа – на 5 милиона (АВП СССР, ф. 144, оп. 3А, д. 4, лист 30-36). Користећи се оваквим обманама, које су сејане у име неруске Русије, хрватски сепаратиста, лидер ХСС В. Мачек, је 1939. Србима наметнуо Бановину Хрватску, која је укључивала трећину Срба православне вероисповести, и све Србе римокатолике Дубровника, Далмације и приморја. Кремљ је то прихватао као логично, као пут ослобођења малих народа од „српског националног угњетавања“.
Овакви стаљинско-коминтерновски једноумци наставили су своје антисрпске активности и током Другог светског рата, на апсурдан, иделогизаторски начин. Док су Совјети на средњоазијском тлу велике Русије стварали нације и државе на каквој таквој племенској основи, ови су у Југославији то радили на рачун српског етно-језичког и културно-историјског стабла. Током рата Тито је користећи се оваквим антисрпством, уз помоћ стаљиниста разбио српски покрет отпора; српске партизане (НОВЈ) окренуо је против српског антифашистичког покрета југословенске организације, против снага Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). Тиме је био провоциран убилачки међусрпски рат, између оних који су следили неку нову Русију и оних који су знали шта се са Русијом десило и због тога се окретали западним савезницима.
Још је у току рата Стаљинов „Валтер“, остварујући коминтерновске националне концепције, наметнуо федерализацију
Југославије, на српски рачун створене нове нације; на тој основи после рата је овај федерализам био апсолутизован, да би деведесетих година на његовој основи настало више независних држава. У рату су Титови српски следбеници ово прихватали у складу са својим социјалистичким интернационализмом, као след руског модела организације, и не помишљајући да Тито помоћу њих уствари намеће велику Хрватску. Руски историчар Н.В. Бондарјев документовано је показао настајање титовске „мистерије“ у коминтерновским канцеларијама (Н.В. Бондарјев, Мистерија Тито – московске године, Београд 2013.).
Титова „мистерија“ је захваљујући српском покрету отпора постајала стварност. Хрватски бравар је на основи српске борбе претваран у легенду која је све више потискивала српство његовог покрета, и преко његовог „новог југословенства“ стварала услове за потискивање хрватског геноцида.
Главни услов за ово његово уздигнуће створио је савезнички принцип борбености као једини критеријум савезничке вредности. Знајући да је српска егзистенцијална ситуација таква да сваки бескомпромисни отпор окупаторима изазива страшне репресалије над народом, Тито једа би се представио савезницима као борац повремено нападао немачког окупатора, али само у српским насељима, знајући да ће преко репресалија над овим народом омасовити своју војску.
Велики преокрет на савезничкој сцени донеле су победе код Стаљинграда, капитулација Италије, септембра 1943., потом и Техеранска конференција лидера тројице великих, крајем 1943., која је Титу дала примат над снагама ђенерала Михајловића.
Капитулација Италије показала да Тито није само Стаљинов човек него да је и следбеник великохрватске идеје, коју намерава да оствари уз помоћ неруске Русије. У Далмацији, на пример пре капитулације Италије доминирао српски национални покрет југословенске оријентације био је отворен процес, не само југославизације него и ресрбизације римокатолика целокупног приморја. Биле су угрожене одлуке Бискупске конференције у Загребу из 1900., оне којима је од Срба римокатолика тражено да се убудуће одређују као Хрвати. После капитулације овај процес је због Немачке окупације овог подручја био заустављен, али не потпуно, јер се кроз пукотине нове стварности провлачио Титов концепт „новог југословенства“, и то у знаку политике одбацивања Павелићевог режима као издајничког – због уступања ове „хрватске земље“ Италијанима. Питоми приморски свет прихватао је Титово југословенство јер је оно било неки наставак њихове историјске одреднице – Славини. После одласка Немаца Далмација и приморје су постали једно од главних упоришта НОВЈ, када је уследила титовска војно-политичке и друштвени-политичка институционализација; власт је прелазила у руке обичних људи, који су се све више одређивали као хрватски представници. Да се иза ове Титове политике налазио и ватикански чинилац показује један конкретан пример: Приликом боравка на острву Вис, средином 1944., партизански маршал је затражио да се становници града Комиже врате „старој вири“. Ови су се после стварања југословенске државе били вратили вековној православној самобитности (види: Коста Николић, Италијанска војска и четници у Другом светском рату 1941 – 1943. Београд 2009.).
Титовска политика према Далмацији и приморју остваривана је путем система широке социјалне мобилности, када је остваривана и брза хрватизација далматинских и приморских Срба римокатолика и Југословена, јер је нова власт нову нацију претварала као уносно занимање. Као што се то касније дешавало у Македонији, Црној Гори и код српских мухамеданаца. Овим путем НОВЈ је добијала десетине хиљада нових бораца, постајући респектабилна војна сила.
Аутор налази за сходно да постави једно уводно питање, какве везе сви ови наводи имају са Београдском операцијом, са ослобођењем Београда? Одговор сам нашао у историјским претпоставкама које објашњавају све потоње Титове манипулације и акције, оне које су заустављале процес југославизације, односно учвршћивање етничког заједништва народа; које су уствари значиле злоупотребу социјалистичког интернационализма. Резоновање из угла епилога процеса показује да се у центру свих Титових активности налазио циљ: ослобођење Хрвата од геноцидне одговорности, односно њихово превођење на страну победника. Манипулишући са Стаљином, али преко њега и са западним светом, Тито је НДХ представљао као творевину малог екстремистичког дела Хрвата, иако је она била прихваћена у скоро целом хрватском народу. Иако је она била и продукт ватиканске политике стварања широке католичке бране према православном руском истоку. „Хитлеров папа“ Пиа XII је преко надбискупа А. Степинца, Павелићу пружао углавном тајну подршку, али је она била стварна ако се узме у обзир чињеница да је ову геноцидну творевину прихватило преко 12.800 католичких фратара, од којих је немали број и директно учествовао у покољима Срба. Логори у Јасеновцу, Јадовну, многе бездане јаме, прогутале су око милион Срба и више десетина хиљада Јевреја и Цигана. Све је то рађено у име „Бога и Хрвата“.
Колико је Совјетска Русија била доктринарно изгубљена, колико је мит о великосрпској хегемонији одређивао њену политику, говори факат да је геноцидна ситуација у Хрватској умногоме била ван њеног видокруга. Неки стаљински доктринари су чак поручивали да се ради о „српској измишљотини“. Овај однос се није променио ни када су у савезнички свет стигле изјаве италијанских и немачких генерала, које су говориле да су Хрвати ликвидирали око милион недужних грађана. На овакве совјетске сумње највише су утицале Титове обмане. Наводимо само један пример који то потврђује: Када су крајем 1942. српски партизани ослободили дечији логор у Јастребарском, у коме су крваво коло у име „Бога“ водиле католичке „часне сестре“, Тито је јавио да су логор ослободили хрватски партизани. Тито је током читавог рата тајновитим каналима (без знања и најближих српских сарадника) српске партизанске јединице представљао Стаљину као хрватске, југословенске или их је, знајући да његови доктринари и не знају ко су Срби, представљао преко регионалних одредница (босанске, херцеговачке, крајишке и др.) (види: Др Момчило Диклић, Српско питање у Хрватској 1941-1945., Београд 2004.).
Овакве Титове обмане реафирмисале су постоктобарску совјетску и коминтерновску свест о Србима, дајући јој смисао друштвене, па их је СССР могао користити и после рата, и до сукоба са Стаљином 1948. и после овог сукоба, све до Јељцина.
Совјетски поглед на југословенску ситуацију одређивала је идеологија, а не традиција и историја. Да су Руси знали етно-језичко заједништво југословенских народа, да су знали да се иза имена Хрвати, у око 95% крију Срби римокатолици, водили би потпуно другу политику према Југославији, и у међуратном и у ратном, као и у послератном периоду (види: др Никола Жутић, Срби римокатолици тзв. Хрвати, Београд 2006.). Без тог сазнања, хрватски центри, чији је један од изасланика био Тито, систематски су стварали и учвршћивали хрватску нацију, а потом и државу, увек у складу са ватиканским идеолошким концептом. Тако су настајале од културно историјског стабла одвојене идеолошке творевине, које, уверен сам, могу да живе само док траје њихова идеологија србофобије. У овом смислу могуће је направити и једну паралелу са оним што се данас дешава у Украјини, паралелу између ових национално сурогатских творевина. Хрвати су после додељене им независности одмах почели да се антикомунистички доказују путем рушења споменика свом новонационалном оцу Титу, Украјинци су се на исти начин огледали у рушењу споменика свом новонационалном оцу Лењину. У оба случаја на историјску сцену ступали су неисторијски народи, које је испуњавао фројдовски синдром нарцизма малих растојања. Братоубилачки.
Све наведене чињенице у функцији су и одређивања карактера српско-хрватских односа, одређивања и карактера национално идеолошких сурогата, који су се код Срба огледали и преко антисрпске употребе неруске Русије.
Зашто је Београдска Операција, један од највећих ослободилачких подухвата Црвене армије довела на власт антисрбе и антијугословене?
Ни у совјетској ни у југословенској историографији нема дилеме о томе да је Црвена армија октобра 1944., у свом тријумфалном походу од Стаљинграда и Курска преко Румуније и Бугарске избила на границе Србије као ослободилачка антифашистичка војска. Главни њен циљ је био сломити кичму хитлеровској Јужној армијској групацији, армијама Е и Ф, да би се створили услови за пут на западу према главном циљу – Берлину. Контроверзе око оцене карактера ове операције настају после 1991., онда када су се након пада Берлинског зида 1989., на југословенску друштвено политичку сцену појавиле исте оне међуратне сепаратистичке снаге (хрватске, албанске, словеначке, муслиманске и др.) и то на начин који је показивао да Други светски рат у Југославији није био завршен, да су домаћи експоненти нацифашистичких снага били само привремено спутани, а управо то је створило услове да оне наставе дело које због пропасти Осовине нису успели да заврше. И оне су то урадиле изазивајући грађански рат 1991.-1995. и Нато агресију 1999, потом и окупацију Свете српске земље Косово и Метохију. Апсурд је било то што су их подржавали не само стари хитлеровски савезници, у првом реду Немачка, него и неки бивши српски савезници, чак на одређени начин и Јељцинова Русија.
Истичући херојски ослободилачки поход Црвене армије, уз помоћ неких јединица НОВЈ, налазим за сходно да, резонојући из угла епилога процеса, који се десио крајем ХХ/ХХ1 века, назначим неколико чињеница које говоре о потоњој титовско-хрватској злоупотреби и социјалистичког интернационализма и југословенства, оне злоупотребе које показују Брозово изразито антисрпство. Због ових титовских обмана и сама Београдска операција је показала да ни западни савезници ни Совјети још нису били схватили основну одредницу понашања националних снага у ратујућој Југославији, да пре свега нису схватили карактер принципа борбености као критеријума свих савезничких вредности. А управо то је проузроковало српску трагедију, преко Хитлеровог става: За једног убијеног Немца убити сто Срба. Епилог процеса показује да је Тито игноришући овај принцип игнорисао српску националну политику самоодржања производећи међусрпски рат.
Обманути западни савезници су се и после великог ратног обрта у својој политици према Југославији напајали са стаљинских пропагандистичких извора. Радио станица „Слободна Југославија“, инсталирана у Тбилисију, сејала је по свету лажи и обмане, засноване углавном на Титовим доставама, а оне су показивале да се савезнички понашају само његове снаге, а да су Михајиловићеве колаборационистичке и профашистичке. Узимајући у обзир принцип борбености као критеријум савезничке вредности, Тито се и Истоку и Западу представљао као „јунак без мане и страха“, па је на Западу био проглашен за „Балканског Робин Худа“. На основи оваквих приказа југословенске ситуације деловала је и Техеранска конференција великих из краја 1943., дајући преимућство титовском отпору, убрзо и обилату помоћ, а све више одбацујући његовог конкурента ђенерала Михајловића, толико да се нису виделе ни оне четничке, по савезнике врло значајне активности на комуникацијама у моравско-вардарској долини, које су водиле према југу. Иако су Черчилови емисари то често истицали, као нпр. Мајкл Лиз (Силовање Србије, Београд 1991.), Стаљину овакве Титове обмане, ако је за њих знао, нису као такве могле сметати, јер су оне одговарале његовом револуционарном принципу „циљ оправдава сва средства“.
После капитулације Италије и Техеранске конференције НОВЈ је постајала све већа сила, а Тито је и даље строго водио рачуна да она буде прихваћена као свејугословенска формација, иако су све до пред крај рата Срби сачињавали око 90 одсто њеног састава. Хрват Тито је водио рачуна и да у својим депешама често говори о свом сукобу са „четничким великосрбима“, и да избегава наводе о непрестаној геноцидној активности НДХ. Претпоставити је да је деловао чак и у дослуху са Павелићем, чак и са одређеним католичким круговима, о чему посебно говори чињеница да није ни покушао да нападне логор у Јасеновцу, кланицу стотина хиљада Срба и других. У Титовим извештајима српске партизанске јединице у Хрватској све више су представљане као хрватске, што је у Москви примано са неким разумевањем, јер су на челу ових јединица били постављени ретки чланови КП Хрватске.
После англо-америчког десанта на Апенинско полуострво покрет под Титовим вођством постао је масовнији. Појављивале су се многе нове бригаде и дивизије, не само у приморју, него и у свим српским подручјима НДХ, па се стицао утисак да је његова војска апсолутни господар југословенске ситуације. Због чега је Черчил 1944. нашао за сходно да тражи разграничење између Титових и Михајловићевих снага на Копаонику, иако су тада снаге ЈВуО контролисале, не само Србију, него и велике делове Црне Горе, Херцеговине и српских подручја НДХ.
Велику ратну прекретницу донела је немачка офанзива уперена против оба југословенска покрета отпора, из краја 1942. и из маја 1943., нарочито операција „Шварц“ – битка на Сутјесци. У овим офанзивама хитлеровци и мусолинијевци, у страху од савезничког десанта на Јадрану, хтели су да униште обе ове снаге. Ни англоамериканци ни Совјети нису знали да је Тито тада са немачким официрима био постигао договор тајновитим путем о заједничкој акцији, у случају да дође до англоамеричког десанта.
Битка на Сутјесци била је прекретница, захваљујући извештајима Черчиловог емисара Била Дикина, иако се радило о великом поразу титовских снага. Дикин је ову битку представио као велику операцију што је потискивало дотадашње представе о партизанима као малобројним, свуда разбацаним групацијама. На овој основи британски премијер је кренуо у сусрет Титу, упућујући код њега и представнике највиших чинова, чак и свог сина Рандолфа.
Наведени Титови преговори са Немцима показивали су да су се иза овог човека налазили не само Совјети него и одређени великохрватски кругови, који су знали да евентуално искрцавање савезника доноси победу Михајиловићевом покрету и да тиме осујећује хрватске планове ради стварања антисрпске Југославије, засноване на коминтерновским антисрпским пројекцијама које су српски народ свестрано комадале, што је била прва етапа ка стварању независне Хрватске.
Али, показало се да ни велике ратне прекретнице нису створиле услове за ширење НОВЈ према Србији, и поред неколико покушаја да се пређе река Дрина. Продор је успео тек крајем 1944., онда када су четници, сазнавши да неће бити англо-америчког десанта за који су били потпуно војно-организационо спремни, били из темеља поколебани. И народ Србије био је догађајима толико збуњен да је почео масовно да прелази на страну НОВЈ: широм Србије формиране су бројне бригаде, дивизије и корпуси. Оваквом обрту прво је допринела капитулација Италије, потом и повлачење Немачке са Косова и Метохије, па су се и у Старој и јужној Србији и Македонији појављивале многе партизанске групације.
Највећи удар Михајиловићевци су доживели 12. септембра 1944., када је черчиловски употребљени краљ Петар Други, своју ЈВуО позвао да прихвати Титову команду. Краљ је тиме срушио свој престо.
Прихватајући Тита као свога Стаљин је, да би га учинио партнером великих савезника, повео игру геостратешког карактера, с циљем осујећивања десанта англоамеричке армије на Јадрану. Предложио је да Титу, као равноправном партнеру, доделе Средишњи фронт (Сремски), а да они само тактички интервенишу у Југославији: западњаци на обали, а Совјети на истоку, и да се после уништења немачке јужне групације повуку. Стаљин је, уствари, надиграо партнере, тиме што је добио задатак да противника убије на главу, у Београду, и да тиме доведе на власт свог човека Јосипа Броза Тита. Да би овога представио као самосталну личност сугерисао му је да се лично обрати Москви, односно да лично позове Црвену армију да уђе у Србију. Титов изненадни лет са Виса у Москву ради сусрета са Стаљином, септембра 1944, вероватно је био у вези са овим, али, потоње његово понашање је показало, да је свом вођи Стаљину сугерисао да се на Србију треба гледати као на „последње упориште фашизма“. Неки Титови сарадници говоре да им је поручивао да се и они тако понашају. „Такав план, пише Тито Стаљину 05. јула 1944., осујетио би многе планове на Балкану са стране оних који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције“ (Веселин Ђуретић, Савезници и Југословенска ратна драма,11, Београд 1992., стр. 512). Сремски фронт Немце није зауставио али је изазвао још једну српску кланицу, погинуло је око 30.000 људи (међу њима и несрби). Шумадија је била „окићена“ црним барјацима.
Тешко је и поверовати да све ово није било договорено са Стаљином, будући да је Црвена армија већ била планирала свој поход према Балкану да би спречила одступницу Хитлерове јужне армијске групе односно да би ослободила залеђе главног продора – према Берлину. Да је то било договорено показују и Титова наређења својим командантима да одлучно осујете сваки десант, као и да спрече сваки контакт Англоамериканаца и четника. Прва жртва ове политике био је Михајиловићев елитни командант Војислав Лукачевић, чију су јединицу у Херцеговини напали заједно и партизани и Немци, да би онемогућили њен пут према мору ради сусрета са Енглезима.
Стаљин је, потоњи догађаји су показали, овом великом завршном игром био осујетио и Черчилове потоње планове, нарочито онај, изразито наивни, да прихвати Тита као заједничког партнера, што је он урадио преко употребе српског краља – „Нејаког Уроша“, упућујући га да сам позове ЈВуО да прихвати Тита као врховног команданта. Прослављени Енглез показао се као наивни политичар, када је мислио да ће повезивањем краља и Тита обновити монархију.
Зашто тврдим да је Црвена армија ослобађајући Београд изазвала и нову српску трагедију, зато што је доводећи на власт човека који је, потоњи догађаји су показали, био и антијугословен и антисрбин?
Српски сусрет са Црвеном армијом на граници показао је да су биле уродиле плодом све раније антисрпске употребе неруске Русије нарочито титовске, које су сејане током читавог Другог светског рата. Показало се да совјетски ослободиоци нису знали да ће их, после ступања на тло Србије дочекати братски народ, у црно завијен, геноцидно сатрвен и масакриран и у време многих хитлеровских одмазда изазваних титовском екстремистичком политиком. Црвеноармејци нису знали да су и тада на територији НДХ пуном паром радиле хрватске „фабрике смрти“, гутајући нове десетине хиљада Срба.
Српски националисти су дочекујући на граници Русе као браћу били запрепашћени када су видели да их Црвеноармејци не виде у аутентичној православно – словенској светлости, да су их тамо уместо загрљаја сачекала наређења да се разоружају, или да прихвате Титову команду. У унутрашњости Србије такви сусрети били су још више запрепашћујући, јер су се дешавали и после
заједничких ослободилачких акција, нпр. у Крушевцу, Краљеву и др. Запрепашћењу и тузи није било краја када су сазнали да се иза ове велике војске креће Југословенска интернационална бригада под командом потпуковника Марка Месића, човека који се антисрпски доказао још 1941., паје од Павелића био одређен да буде предводник „хрватских јунака“ на Стаљинград. Прича се да је овај после уласка у краљевски Бели двор пуцао у православну икону. Како су тек били згранути Михајловићеви команданти када их је овај у име краља Петра позивао да се ставе под његову команду.
Сва Србија је била изненађена после оваквих сазнања, али мање Недићевци и Љотићевци, јер су у току дуге сарадње са руским белогардистима сазнали да после Октобарске револуције није било више православне и словенске Русије. Стога су се, да се не би сукобили са „руском браћом“, пре уласка Црвене армије у Београд повукли према северу. У титовској пропаганди то је представљено као бекство идеолошких савезника.
Са закашњењем повлачила се према северу велика групација под командом ђенерала Михаиловића, којој су се прикључиле и снаге из Црне Горе, Херцеговине и Босне. Био је то још један српски пут голготе. Повлачећи се преко снегом завејаних планина многи су скапали од зиме, многи од тифуса. На северном делу Босне група је била разбијена на два дела: један део је наставио према северу, док се главнина окренула према југу -према Србији. Оне који су кренули према Хрватској, Словенији и Аустрији сачекали су „преваспитане“ усташе, али и снаге НОВЈ. Команданти ових четничких формација П. Ђуришић, П. Баћовић, књижевник Д. Васић, нашли су смрт у јасеновачком крематоријуму. Михајиловићева група на путу повратка изгинула је на Сутјесци и у долини Дрине и над њима су се иживљавале „преваспитане“ усташе. Ђенерал Михајиловић је после скривања од потера доведен пред Титов суд, осуђен и бачен подивљалим псима да га поједу.
Тако је био уклоњен један борбено-слободарски део српског друштва. На северу, у Словенији, десио се још један масакр над Србима, али и над многим хиљадама словеначких домобрана. У завршници ове трагедије десила се трагична иронија српске судбине; заједно са овим часним људима нашао је смрт и део усташких кољача који је успео да се повуче према северу, неколико хиљада људи. Главне коловође геноцида на челу са Павелићем ватиканским „пацовским каналима“ пребачени су на тло демократског запада. Неки од ових касније ће постати Туђманови министри.
Вратимо се Београдској операцији. У главни град Југославије је 20. октобра 1944. ушла Црвена армија бројчаности између 300.000 и 380.000 војника; уз садејство око 35.000 партизана, којима је командовао, формално генерал Пеко Дапчевић а стварно Сретен Жујовић. Командант Црвене армије био је маршал Толбухин. После ослобођена Београда Црвена армија се повукла према северу, преко Војводине и делова Славоније, према Мађарској. На широком току Дунава, код Батине погинуло је више хиљада њених војника. Заједно са њом у овим борбама учествовале су и бројне јединице НОВЈ. Совјетска војска је борећи се на Југославије изгубила око 31.000 војника и официра.
Остаје неизречен одговор на питање зашто је ова војска кренула тежим путем, а не северно од Саве према Загребу? Мој одговор је, зато што би се, да је кренула овим правцем, сусрела са десетинама хиљада хрватских хитлероваца, католичких загрижењака, који би се против православног Руса огорчено борили. Мој одговор је и то да би на овом путу наишла на хрватске логоре смрти, у првом реду Јасеновачки, који су још увек радили пуном паром, чиме би биле демистификоване деценијске антисрпске обмане Совјетије и Стаљина.
У Београд су после одласка Црвене армије према северу, биле задржане само неке југословенске јединице са задатком да главни град очисте од српске „реакције“: Прва Пролетерска дивизија и Шеста Личка. Главни предводници „чистача“ били су лидери ОЗН-е на челу са Слободаном Пенезићем Крцуном, Милошем Минићем, Вељком Мићуновићем, Јовом Капиџићем. Они су само за неколико месеци уништили велики део београдског горњег слоја, око 30.000 Срба. Ван Србије и у другим српским земљама ови титовски дресирани, убили су око 100.000 људи. И у овом погледу Тито је следио стаљинску праксу: у Русији је после Октобарске револуције, неки аутори наводе, убијена трећина горњег слоја друштва, трећина је натерана у бекство, а преостала трећина, стицајем тешких околности, била упућена да служи режиму. Слично се десило и Србима, чак је био идентичан и класно револуционарни критеријум који је на власт доводио многе лумпен-пролетере и лумпен-сељаке, анационалне људе, тзв. интернационалисте.
У завршници истичем: Улога Црвене армије у ослобођењу Београда била је доминантна; то је чињеница важнија од свега онога што се Србима потом дешавало, јер за оно што се тада збивало није био одговоран Руски народ него његова доктринарна бирократија.
Резонујући на нивоу епилога процеса, који се збио у задњој деценији XX и у првој половини XXI века, усуђујем се да устврдим да су захваљујући различитим употребама, односно злоупотребама, антисрпске Русије Срби доживели трагедију, после косовске (из 1389.) највећу у својој историји. Стаљински ученик Тито искористио је Совјетију, односно српско русофилство партизанског покрета, да оствари антијугословенске и антисрпске и антиинтернационалистичке циљеве, односно да, користећи се српском и руском победом, створи велику Хрватску на углавном српском етно-језичком простору. На тој основи настајала је нова друштвена свест, и код Руса и код Срба, производећи генерације које су титовске, односно стаљинске намете прихватале као истините.
Полазећи од таквог уверења моја маленкост предлаже да се у првим месецима 2015., поводом победе над фашизмом, у Москви организује научни скуп о руско-српским односима у XX веку, у коме би учествовали само они научници који знају да резонују на нивоу целокупног нововековног процеса, јер резоновањем на догађајном нивоу све је могуће доказати.
(Саопштење на српско-руском научном скупу поводом 70-годишњице ослобођења Београда. Аутор лично послао је текст Искри)
