Ово сведочанство добили смо посредством пријатеља из Србије, а накнадно и сагласност писца да га Искра прва објави. Том приликом пријатељ нам је доставио и следећу краћу белешку о аутору, новинару у пензији Момчилу Моци Срећковићу (свом дугогодишњем познанику и другу). Из текста се види да су Бранко и Богданка Ћопић не само готово ‘усвојили’ млађег Срећковића, већ су му заједно са брачним паром Бранком и Млађом Веселиновић (познатим глумцима) били велики добротвори, јер је у свом бављењу у Београду обитавао код њих. Оба пара су му својим везама и утицајем крчили пут и усмерили га да постане новинар. Срећковић живи у селу Забрежју код Обреновца и данас уређује једине сељачи лист у Србији „Забрежке новине“, чији је власник. Новинарски занат учио је од најбољих новинара, а професор српског језика била му је Десанка Максимовић. Радио је у Борби, Политици Експрес и радио Београду. Са пок. Душком Радовићем и другим глумцима био је један од оснивача „Студио Б“ одакле је избачен. Никада није био члан СКЈ, нити данас припадник иједне политичке странке. Због пријатељства са Ћопићем био је прогањан и ислеђиван од комуниста.
* * *
14. јула 1964. године упознао сам легендарног Бранка Ћопића и постали прави пријатељи, а можда и више од тога. Бранко и његова супруга Богданка били су ми велики ослонац, доста често сам био у њиховој кући, доста ручкова са њима обедовао, доста пута родитељски саветовали и о мени бринули.
Бранко ми се стално обраћао са МОЈ ЈАРАНЕ. Био сам млад али сам у његовим очима често видео по коју сузу, желео сам да му помогнем, али како.
Почетком септембра уписао сам Металопрерађивачку школу и Средњу новинарску школу у исто време. Бранко ми је помогао да упишем новинарску школу јер је познавао предаваче и школску управу. Два пута недељно сам био на ручку код Бранка и Богданке а два дана код Бранке и Млађе Веселиновић, остале дане сам обитавао код тетке Олге у насељу Булбудер.
Често смо седели у његовој радној соби и Бранко би ми прича о себи:
– Завршио сам Учитељску школу у Карловцу, е мој јаране први пут сам дошао у Београд почетком јесени 1935. године, требао је да ме сачека пријатељ, будући сликар Милош Бајић. Десио се неспоразум, па сам прву ноћ у престоници провео испод савског моста. Одмах сам уписао Филозофски факултет, мој јаране много сам се плашио Београда, да не залутам.
– Беше то веома тешко, тек сам закорачио у 21. годину. Да не бих залутао у Београду ја сам био приморан да пишем и тако маја 1936. године у „Политици“ ми објавише прву причу.
– А 1938. године објавише ми прву збирку „Под Грмечом“, а већ 1939. године добијам награду „Милан Ракић“ а знаш ли ти јаране да сам тада добио прву хиљадарку у животу, знаш ли ти колико је то било пара био сам богатији од цара.
– Е мој јаране убрзо ме позваше да будем члан Крајишког пролетерског батаљона, и поче рат. Тако беше мој јаране, 1942. године на Чемерици гине мој брат Рајко, а 1943. године под Грмечом ми гине и сестра Смиљка, имала је двадесет и једну годину.
– По окончању рата 1945. године поставише ме за главног уредника дечијег часописа „Пионир“.
– Е сад мој јаране, време је да закочимо и сутра наставимо где смо данас стали.
Посета добротвора мом Забрежју
Трећи дан Ускрса 1966. године позвао сам моје добротворе Бранку, Млађу, Бранка и Богданку да дођу на преславу. И тако и би. Новим пежоом 404 стигоше Бранка, Млађа, и Бранко и Богданка.
Мој отац и мајка спремише печено прасе, мало пића и доста страха да нешто не буде по вољи гостима.
А гости шерети, пуни прича и шале. Мој отац седи између Млађе и Бранка па заденуше причу о младости; прво мој отац прича па се сви смеју, дође ред на Бранка, па овај поче:
– Е мој брате, на Видовдан 1951. године оженим се ја Богданком – Цицом, и кад смо после венчања дошли кући, ја јој кажем: Најбоље би било да ти неко време спаваш у стану док се ја полако навикнем на брак. И тако и би. По читав боговетни дан били смо заједно, али је свако спавао у свом стану. После шест месеци ипак сам се привикао.
– Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић потоњег педијатра, упознао сам крајем децембра 1945. године у Београду, а венчали смо се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке“ (улица Краља Милана 23) четврти спрат.
У истој згради само спрат више живела је Десанка Максимовић која ме је веома симпатисала јер је као млада професорка предавала матерњи језик.
Бранка се окрете мом оцу и рече, чекај бре да нам Бранко исприча о његовој шут карти.
– Е мој брате, ишћерали ме, искључили из Савеза комуниста 1960. године, па му отац рече:
– Па да частиш, више нећеш плаћати чланарину. Наста смех а Бранко поче поче нову причу.
– Мене су почели да прогањају од 1950. године када сам написао „Јеретичку причу“, прву сатиру о бирократији, властољубљу и привилегијама представника нове власти. Тито је на конгресу АФЖ у Загребу бесно рекао за мене: Он лаже, он је изнео неистину!
На то Тити без пардона одговори моја мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже“.
– А ја брате на вратима свог стана сам залепио исечак из новина у ком су пренете Титове речи да Ћопића ипак неће хапсити. Тако сам се бранио. Ако дођу да ме воде у бајбук, кад прочитају текст на вратима неће имати храбрости ни да зазвоне.
Било је још доста смешних прича и око 16 сати моји гости одлазе за Београд.
Последњи сусрет са Бранком Ћопићем
Био је понедељак 26. март 1984. године, био сам на радном месту, око 14 часова телефоном ме позива Бранко да дођем код њега да ми нешто важно прича.
Сео сам у аутобус и пре 16 часова био сам у Београду. Отишао сам до Бранковог стана где је била сама Богданка, питао сам где је Бранко и рекао да ме је звао да дођем. На то ми је она рекла да је Бранко био пре подне код лекара и да је у депресији, питао сам па где је сад Бранко, на шта ми је одговорила да је доле у парку.
Брзо сам отрчао до парка где је на клупи седео Бранко загледан у крошњу дрвета. Сео сам поред њега, он се трже и рече – стигао си мој јаране.
– Тужан сам ти мој јаране, добио сам нови позив за саслушање, оће да ми гуле кожу, недам се, неће они више да ми живот загорчавају, мој јаране, ја затварам свој дућан а теби остављам кључеве да их бациш у Саву.
– Знаш неки старац скочио у Саву, али га пронашли спасиоци. Није то у реду, човек се поздравио са животом, а ови га враћају назад. Ако се то догоди мени, не брини мој јаране, ја нећу попут старца у муљ да се заваљам, па да ме траже и извуку, ја ћу на бетон и сви ћете ме наћи.
– Јаране мој доста сам седео у парку, хајде да прошетамо.
Лагано корачамо према Теразијама, Бранко отвори душу па прича:
– Јаране мој нешто ми се не да, чини ми се да полако задњих три године затварам дућан!
– Напишем по нешто, неку краћу сатиричну ствар, али то нередовно и несистематично…
– Знаш никада нисам бележио грађу за мемоаре, успомене, нисам водио дневник. Нисам јаране имао навику таквог писања, а немам потребу за тим. Већ ће ми то неко приписати!
– Знаш јаране ово теби поверавам из мог огромног опуса најдражи су ми „Доживљаји мачка тоше“. Уопште проза је мој домен, мој рудник. Поезију сам почео писати у рату: мало по задатку, мало из жеље да помогнем својим друговима партизанима. Ја сам Личанин и немам баш уво за поезију. Зато сам вероватно кренуо наопако, а не као остали свет. Најпре сам почео да пишем прозу. Прву приповетку објавила ми је 8. маја 1936. године „Политика“.
А моја животна дела су запамти јаране, „Башта сљезове боје“, „Николетина Бурсаћ“ и „Осма офанзива“.
Стигосмо ди хотела „Москва“, ту у башти попили смо сок „Кокту“. Мало одморили ноге, а Бранко прича ли прича.
– Јаране мој, давно је иза мене остало детињство, покисло и тужно, пуно украдених и недосањаних бајки… Текле су године а на моје наивне слике људи и догађаја стала је да се навлачи студен и магла…
– Упали су туђински вуци и плануло је рођено село.
– Идемо јаране још мало да прошетамо, спустили смо се улицом према „Зеленом венцу“ према улици Бранка Радичевића. Бранко прича:
– Е мој јаране, све моје приче су споменик народу који уме да пљуцка на смрт у брк, да дивани са ђаволом очи у очи. Доживео сам да поред ватре у огњишту, у брвнари под планином, снују људи очију и отворених и затворених. Човек је и иначе таквог предива плетен.
Прича Бранко ко навијен, нисам стигао све да запамтим. Лагано корачамо пред нама се види савски мост.
– Знаш јаране мој да сам прву ноћ у Београду преспавао пре пола века, крајем јесени 1935. године баш испод овог моста, ОН ЈЕ МОЈА СУДБИНА.
Успорио сам корак мислећи да је време да се вратимо назад, јер је било 19 сати Бранко ме упита:
– Шта је јаране да се ниси уморио, хајде још који корак.
Стигли смо до оног дела моста, где испод пролазе трамвајске шине, ту је била трамвајска станица.
– Погледај јаране, на оној каменој клупи сам прву ноћ преспавао у Београду.
Ухватио се рукама за ограду моста и стрмоглавио се на трамвајске шине.
Био је то страховит шок, низ степенице отрчао сам до места где је Бранко лежао, није давао знаке живота, глава му је била крвава а очи широм отворене. Убрзо су стигли полицајци и хитна помоћ, Бранка су одвезли.
Полиција је тражила сведоке међу присутним грађанима, ја сам се јавио и колима су ме одвезли у полицијску станицу. Дао сам изјаву како је било, питали су ме да га нисам ја гурнуо и зашто га нисам спречио да не скочи са моста.
У станици полиције стигла је и Бранкова супруга Богданка Цица, пољубила ме је и у рукама је држала Бранково опроштајно писмо које је она накнадно пронашла. Иследници су прочитали опроштајно писмо и рекли су нам да смо слободни. Било је касно око 22 часа и кренуо кући.
Бранково својеручно опроштајно писмо супрузи Богданки Цици:
„Бранко Ћопић сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је ту Хектор, амбасадор Мексика, сада је у Турској, И Селим Нумић и Ратко Новаковић, и Цица, Бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту ако је икако могуће. Збогом лијепи и страшни животе“!
28. марта 1984. године Бранко Ћопић је кремиран у Београду. 1995. године је умрла и Богданка Цица.
Тако се завршило једно искрено пријатељство.
Време када су политичари судили писцима
Партијска комисија Градског комитета теретила је Бранка Ћопића не само за „Јертичку причу“, објављену у „Књижевним новинама“, већ и за хумореску „Ко с ђаволом приче пише“ која је објављена у „Јежу“.
Због чега су прогањали Бранка Ћопића
Почетком маја 1979. године у стану Бранка Ћопића срео сам бившег уредника „Јежа“ Љубишу Манојловића који је објавио хумореску „Ко с ђаволом приче пише“ да ми онако у троје одгонетну Бранкове грехе због којих је био на нишану тадашње власти.
Прво је Бранко почео:
– Чуј мој јаране, млад си ти схватићеш али доћи ће дан кад ће ти бити јасно, никад не дирај власт, они мисле да је то њима од Бога дато. А ја нисам тако мислио и снашло ме оно најгоре. Елем објаснићу ти укратко, а ти памти јаране мој па негде остави запис, можда ће неко то и прочитати.
– „Кад је, одмах по ослобођењу 1945. године, обновљен „Ошишани јеж“ (додуше под скраћеним именом „Јеж“, јер наводно није имао ко више да га шиша), ја сам у њему био један од врло активних сарадника. У својим хуморескама нисам излазио из оквира главних задатака хумора и сатире да се исмеје поражени непријатељ, а подрже обнова и изградња.
Све врло афирмативно за поредак који се ствара. Мотиве и ликове сам по правилу, налазио у својој родној Босни.
– Нешто ново, не само у избору мотива него у погледима на живот који нас окружује, ја сам изразио у причи „Судија са туђом главом“, објављеној у „Јежу“ 9. септембра 1950. године.
Јунак приче, књижевни критичар Петар Мољац пази да ничим не покаже шта мисле о делу које се појави док не сазна мишљење које о том делу имају одговорни другови.
Међутим ја запажам овакав преображај:
„А једног прољећа југословенски једрењак, под пуним вјетром, напет до последњег платна и конопца, одвојио се се од непокретног замрзнутог ледоломца и запловио на отворено море сјекући запјењене таласе. Око ушију људи засвирао слободни вјетар. Људи одозго почели свакако различито, слободно, по свом укусу, да суде о појединим умјетничким дјелима… То је непоновљиво време за судију с туђом главом, јер од свих кола која возе не може се знати која су права“.
Затим се у разговор укључи Љубиша Манојловић, па настави: – „Није ли се слободан ветар, неповољан за јунака његове приче Петра Мољца, само причинило нашем Бранку?
Догађаји до којих је ускоро дошло показали су управо то – да му се причинило. А док му се тако причињавало, сео је и написао две хумореске које су, у оно време, и деловале као да их је донео слободан ветар : „Јеретичку причу“, објављену у „Књижевним новинама“, и одмах затим „Ко с ђаволом приче пише“, штампане у „Јежу“ 21. октобра1950.
Момчило Срећковић
