Мудрим се мора назвати човек који успе да само једном једноставном реченицом објасни велика светска трвења, како ова данашња, тако и историјска, и да вам ту своју мисао усади у памћење за дуго времена. Приликом разговора са једном таквом особом, покренуо сам тему о Украјинској кризи и поносан на своју проницљивост истакао једну заједничку особину крвавих дешавања у Српским Крајинама, на Косову, у Египту, у Сирији и у Украјини, а то је да се после свог ратовања као „колатерална штета“ дешавају напади на православне светиње! У Хрватској је било у питању систематско рушење, на Косову крајње дивљаштво и крвави вандализам, у Египту се радило о спорадичним понекад оружаним нападима, у Сирији о страдању ранохришћанских размера, док се, на срећу, у Украјини за сада завршило „само“ са малтретирањем свештенства. Ако се на карти обележе тачке ових догађаја, мора се приметити њихов рапидан покрет према истоку, односно према оној страни коју сматрамо чуваром система вредности којем припадамо и духа који и нас води. Поменути мудри човек је уз миран погледан очима које не гледају телевизију, нити редовно читају вести по интернету, одговорио: „Па, да. Њихов циљ је да се заустави богослужење на земљи.“
Верујемо, и самим тим узимамо као премису нашег закључивања, да богослужење, у идеалном смислу, представља то оригинално, истинско служење Богу, и да је управо оно „њима“ тај трн у оку, односно, да им је крајњи циљ да се оно заустави.
Ко су то „они“? Ове структуре је тешко именовати и дефинисати, без ризика да се буде окарактерисан као теоретичар завере или архаични верски фанатик. Најједноставније је набројити њихова дела, па нека свако процењује како хоће, ко су “они“: планско и активно изазивање поменутих (а и многих других) сукоба и управљање истим; контрола над већином средстава јавног информисања у свету, као и над токовима светског новца, енергената, дроге, вируса, вакцина, хране, свега што може да донесе зараду. Њих не одређује припадност нацији, религији нити неко посебно држављанство. Имају једну заједничку карактеристику – обожавање новца и спремност да се апсолутно све и свако жртвује да би до њега дошли.
Ко смо, у тој причи онда „ми“? Ми смо једноставни, обични, скоро невидљиви људи који верују да је човек створен са циљем и задатком да кроз подвиг расте у моралном и духовном смислу, да је личност важнија од поседовања, и да су морал, савест, љубав, вера и нада кљуне речи које нас описују, демантујући наметнуту идеју да је људски род и живот уопште, настао као случајна статистичка грешка међу знатижељним молекулима или напредним мајмунима. Једном речју, ми смо Хришћани модерних времена који не желе да се одрекну свог идентитета. Наш циљ би требало да буде супротан циљу поменутих моћника, да буде – продужење богослужења на земљи!
Свако дело, сваки човек, странка, влада, помисао или организација се лако може проценити са овим једноставним лакмусом – да ли оно доприноси заустављању или пак ширењу богослужења. Не требају нам звучне речи модерних филозофа и спин доктора, нити напорни брејнсторминг, већ нам је довољно само да се у некој недоумици запитамо: „Да ли ово што ја радим, на неки свој начин, доприноси продужењу богослужења? Да ли сам на правој страни?“ Безбројни су начини да човек својим делима подржи једне или друге, а да ипак не припада неким очигледним крајностима у овој подели (да није ни монах, нити банкарски магнат). Породица, посао, школовање, друштвени живот и активности, све ово може послужити на добро или на лоше у зависности како и са којим циљем своје улоге обављамо. Старац Тадеј је то једноставно рекао: “Хришћанин има задатак да шири атмосферу Раја на земљи.“ Звучи дивно, али ни мало није лако.
Моћ горе поменутих владара света је ипак само минијатурна у односу на моћ онога који је њихова срца оковао среброљубљем и самољубљем и који вреба свугде, и на истоку и на западу, без правила. Та „идеја“ да се богослужење мора прекинути није дошла сама од себе. Њу је изнедрио и њоме многе лидере надахнуо онај што се, као и његове слуге најлакше дефинише преко својих (не)дела. Његов крвави потпис, ко има очи да види, налази се на премногим местима. Било на Чурушком леду или Сиријском песку, на пољима Галиције, Косова или Мачве, на Савској води код Јасеновца или Дњепарским вировима, у јамама, подрумима, Сибирским гулазима, на трговима градова, отоцима Јадранским или Малоазијским, на стенама Арарата или у пећинама Црногорских планина… свуда где су Хришћани страдали, јасно се огледа систематско и упорно деловање у једном истом смеру, са једним истим циљем – да се заустави богослужење, и што више историја човечанства прилази свом сумраку, тај циљ постаје све очигледнији.
Баш је недавно Жулијен Асанж изјавио да смо ми „последња слободна генерација“. Ово је изузетно важно. Поимање слободе се плански и систематски злоупотребљава баш ради ширења разних облика модерног ропства и уз читаву машинерију извртања историјских чињеница, медијског замагљивања истине, реформисања школских програма и целокупног доживљаја стварности, тај појам модерном човеку постаје прво нејасан, па стран, да би на крају, отупео човек постао равнодушан према чињеници да ли је слободан или није. Све док му се на вештачке начине изазива лучење неког хормона среће или задовољства, или док му се живци кидају прво одузимањем заслуженог хлеба да би му се по том дале само мрвице зачињене неком игром из широког дијапазона представа из света политике, шоу бизниса или сензационалистичке псеудонауке, човек се неће покренути у правом смеру.
Набројана места страдања данашњем човеку делују као нешто повремено и спорадично, пример који само крши правила али не и као само правило. Времена која долазе имаће, међутим као закон и правило и само укидање слободе. Свеобухватно, и злоупотребом техничких достигнућа, потпуно и дефинитивно поробљавање. У случају покушаја некакве побуне, опет следе казне за нове Христове војнике. Можда мало мање сурове казне, али сигурно систематичније и ефикасније (по обиму уништавања, не по крајњем утицају на Мало стадо). Прва слобода која је плебсу одавно ускраћена је слобода да сазна истину. После тога све друго је лако. А један од последњих корака на том путу ка временима апокалипсе биће и до сада већ више пута покушано одузимање оне, нама најважније слободе да испунимо свој егзистенцијални циљ, а то је да се настави богослужење на земљи. То ће вероватно бити урађено под изговором да својом службом Богу угрожавамо нечију и некакви лажну слободу која, у ствари представља само „слободу“ да се живи по законима греха и отимачине. Модеран човек својевољно не жели да буде узнемираван од некакве савести и ограничен којекаквим, материјално неупотребљивим, апстрактним појмовима и као такав, он религију доживљава искључиво као непријатеља своје слободе.
Зар није појам Цркве и свештенства већ, једноставно речено, „огађен“ народу кроз дугу медијску кампању? Зар није идеја родољубља постала предмет изругивања (у бољем случају) или чак опште осуде за тобожњи фашизам? Зар није улога породице са трона на којем заслужује да буде, деградирана и скрајнута, а у први план, пред очи нације, постављене неке старлете, певаљке и хомосексуалци? Тако се уништава дух једне нације и човечанства у целини.
Мало бих редефинисао Асанжову мисао: Ми смо последња генерација која се сећа шта је то нормалан живот и људски систем вредности, последња генерација која има слободу да мисли, да осећа другачије, да бар трага за истином, (ако већ не може да је проповеда јавно) и што је можда и најважније, да се удружује у заједнице нормалних људи! Осим свега онога чему нас Црква, већ две хиљаде година учи, о духовној и унутрашњој борби, постоје и једноставне ствари које можемо и ми урадити. Приоритет је стварање удружења људи истог духа, које ће представљати оазе за све уморне смислотражитеље и истинотражитеље, што осећају да им овај нови свет са својим поретком, није прави дом. Док анестезирани људски род, са нестрпљењем чека да сазна нешто ново о доњем вешу или љубавним аферама неких селебритија, стварност ће се муњевито изменити и заиста ће се долазеће генерације пробудити на некој Орвеловској Фарми или реалном Матриксу, без могућности да сазнају ни зашто и ни како су створени, а камоли да служе Творцу. И само сведочити Истину у таквим временима је озбиљно дело и велика одговорност.
У далеким немачким планинама, седео сам у празном ресторану са домаћином Грком, коме посао пропада због незаустављиве најезде кебаб роштиљница, лажних италијанских пицерија (које држе Албанци), и хране са далеког истока. Причали смо о „ситуацији“ у Србији и Грчкој, о економском поробљавању православних народа, које даје простор за разне уцене политичке, културолошке па и моралне природе. За сам крај разговора, уместо поздрава, Грк се весело осмехнуо и рече: „Морамо се борити даље. – Немамо други план!“, а црне очи су мирно и са великим поверењем гледале у малу икону на зиду, као да гледају смирај сунца над бескрајним океаном.
Заиста немамо други план. Морамо се борити даље.
Марко Ковачевић
