Податак да је српско питање анализирано у већој или мањој мери на сваком озбиљнијем скупу или у свакој озбиљнијој студији о приликама на Балкану, а поготово када се разматрао постјугословенски простор, у последњих две и по деценије опште је место. Доста је тога написано и изговорено о српском питању и у ранијим периодима, али последњих двадесетпет година је кључно за стварање дубоке и географски раширене антисрпске хистерије. Требало би се, наравно, запитати и: колико су сами Срби допринели свему? Јер српска кривица постоји, па се самим тим отвара и питање одговорности. Такође, тражење одговора на постављено питање битно је и за саме Србе, како се поново не би понављале грешке које су нас одводиле ка странпутици. Ипак, постављање питања о српској кривици и одговорности, са једне, и ширење антисрпске хистерије, са друге стране, имају мало везе. Зарад ширења антисрпске хистерије, потурају се разне невероватне приче о српским непочинствима и агресивним експанзионистичким пројектима. Када би се сабрало све за шта се Срби до данас оптужују са разних страна, требало би да их је барем 50 милиона. Иначе другачије не би стигли све то да почине и још планирају за будућност.
Посебно место заузима „великосрпски национализам“! Појам који је вешто осмишљен у једном аустроугарском регрутном центру са седиштем у Печују још поткрај 19. века. Пољски социолог Јадвига Станишкис је пре деценију и по приметила како се у посткомунистичким европским земљама национализам изједначава са модернистичком парадигмом и радо је подржан од стране западних центара моћи. У овом случају национализам је имао двојаку улогу, па је зато поспешиван и подржаван. Прво, требало је брзо направити алтернативни модел социјалистичком систему, а преко национализма се могло хомогенизовати шире јавно мњење и елите појединих држава. И друго, требало је што даље одгурнути источноевропске народе од руске орбите. Зато је и национализам прихваћен као почетак модернизације у случају скоро свих источноевропских народа.
Изузетак су свега два случаја – Руси и Срби. Позивање на национализам у ова два случаја се аутоматски квалификује као ретроградно, опасно, дестабилизујуће по шири регион. Западне силе ће удружено политички подржавати и финансијски помагати све ове године рађање нових национализама на Балкану, међу којима је последњи – црногорски – само са једним циљем: наставити са даљим сабијањем српског утицаја. Што неминовно води ка даљем географском сужавању зоне испољавања српских интереса. Колико ови новонастајући национализми могу потрајати и каква ће судбина тих псеудонародотворних процеса бити, друго је питање. У овом тренутку важно је да служе сврси.
СТРАХ ОД СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ Инсталирани геополитички обруч у којем се налази српска држава и створени психолошко-социјални амбијент у који је укалупљено српско друштво представљају готово неиздржив притисак. И нека нико не помисли да је ово крај. Не, антисрпска хистерија ће се појачавати, а покушаји потпуног сламања наставити. Докле? Па вероватно до оног тренутка док се постјугословенски простор не раздроби на преко двадесет државоликих творевина, које ће бити објекти спољне политике, без икакве војне моћи, политичког утицаја и са потпуно зависним економијама.
Три су разлога због којих западни центри моћи виде решење балканског проблема у даљој балканизацији Балкана. Прво, (нео)либерални постмодернистички модел подстиче даљу дезинтеграцију и распад постојећих држава и народа. Атомизација постојећих политичких и друштвених организама је далеко одмакла. Оцена да се (нео)либерализам налази у ћорсокаку из којег неће изаћи (као што су у одређеном тренутку у такву позицију доспели и социјалистички и националистички модел) слаба је утеха за Балкан. Вероватно је да ће већи и моћнији системи, попут руског или кинеског, моћи да се одбране пред овим насртајима, али далеко је од тога да би се балканске државе могле поредити са Русијом и Кином.
Друго, даље растурање Балкана омогућава лакше управљање потенцијалним конфликтима у будућности. Чак, у случају потребе, отвара и нове перспективе за производњу конфликата. Балкан има велики конфликтни потенцијал, који може представљати или део проблема или део решења за западне земље. Све зависи од тренутних околности. И треће, различите западне земље имају различите интересе на Балкану. Кад се западном блоку још додају и њихови традиционални савезници из исламског света – Турска и Саудијска Арабија – добија се још замршенија рачуница. Сваки од ових центара моћи има своју логику због чега је даља балканизација решење.
А даља балканизација Балкана води преко балканизације Србије. Односно преко отварања нове етапе разградње српског колективитета. Разматрајући српско народњаштво (или како то наводи – популизам) Холм Зиндхаузен је фактички сублимирао све што је о српском питању рекла немачка историографија у последњем веку (или барем њен главни ток). Тај став се не разликује од већ наведених оцена о антимодерности и анахроности српског национализма. И у тим оценама је, више него било шта друго, приметан страх. Страх од српског народњаштва. Што је у теоријским радовима има исто значење као и пласирана теза о „великосрпском национализму“ у широј јавности. Ипак, још се боље може описати да је то страх од српске државотворности. Отуда и антисрпска хистерија, и константно бављење српским питањем, и подршка и новци за сабијање српског утицаја где год је то могуће и када год је то могуће. Ако је потребно, као што се већ десило 2006. године, удружиће се око заједничког антисрпског пројекта и западне службе, исламске верске и католичке невладине организације, албански трговци наркотицима и разни балкански тајкуни.
Којим средствима се Србија може супротставити тако моћним коалицијама данас? Да ли би данашње српске власти и употребиле било каква моћнија политичка, финансијска или војна средства уколико би њима располагале, а за одбрану једног од нападнутих интереса? И, ако не би, зашто се геополитичка изолација државе и погоршавање психолошко-социјалног амбијента настављају? Одговор на сва ова питања је једноставан. Иза свега стоји страх од српске државотворности. Зато је и оволика Србија превелика, а и оволико Срба са оваквим демографским трендовима исувише. Треба ту територију још више уситнити, а народ разделити. То је ионако тренд у модерном свету!
СМИСАО ОКУПЉАЊА Вероватно је да ће се многи у Србији за том модом и повести. Никада таквих није зафалило. Међутим, они су у свему овоме мање битни. Њихов утицај је ограничен и орочен, што се показивало барем неколико пута у последње две и по деценије. Чак и онда, када су контролисали већину политичких, финансијских и медијских центара у земљи.
Битније је одговорити на питање: како балканизацију Србије зауставити? Одговор је само један: новим националним окупљањем. То није лак посао. Проблеми су и унутрашњи и спољни. Гледано изнутра, српски национални корпус је издељен, а организације међусобно супротстављене. Гледано споља, било каква акција по овом питању изазваће низ реакција. Наручиоци ће бити из иностранства, а извођачи радова углавном домаћи.
Међутим, две су ствари због којих се са новим националним окупљањем мора отпочети. И то што пре. Прво, зато што би један такав блок брзо добио подршку јавности. И то много ширу него што било ко очекује. Српски народ је државотворан и препознаће овакву иницијативу. И друго, што се мора правити алтернативни политички концепт. Укупно гледано, српска елита је раслабљена и склона уступцима. Нова попуштања спољним притисцима воде ка новом слабљењу, а то ће у крајњој линији значити и нове поделе – и територије и становништва. Највероватније, данашња генерација српских политичара неће остати запамћена по великим историјским делима. Србија се налази у великој дефанзиви и у таквим околностима се не траже историјска решења. Међутим, далеко је од тога да данашњи политичари не могу да одиграју важну историјску улогу. А то је, ако ништа друго – сачувати постојеће стање. Макар пренети неким будућим генерацијама исто оно што смо наследили ако га већ не можемо ни за јоту поправити.
На крају, треба напоменути да национализам, гледано дугорочно, вероватно и није баш најбољи савезник Србима уколико се жели поправити укупни положај. У неким новим околностима Срби би требало да размишљају о поправљању односа са источним комшијама, муслиманским становништвом у БиХ, прављењу историјског договора са Македонцима, а у геополитичким рачуницама не би требало бежати ни од прављења различитих калкулација са Албанцима или Хрватима, како већ околности буду налагале. Међутим, то нема апсолутно никакве везе са текућим стањем и данашњим тренутком. Такође, моћ државе ће се у наредним деценијама вероватно смањивати, а питање националног окупљања добити сасвим нову димензију, али ни то нема много везе са стањем на Балкану и српским питањем.
Јер ново српско окупљање не би подразумевало само вођење тешке борбе против даљег територијалног цепања државе, сабијања српског етнопростора и истискивања српског културног утицаја, већ и тражење новог економског и социјалног модела за будућност. Уколико се сами не изборима за већи простор за српску привреду и осмислимо стабилан социјални систем, други за нас то неће учинити. Балкану су у западним центрима моћи намењене нове политичке поделе, даља економска периферизација, што ће водити ка дугорочном сиромашењу становништва. Немогуће је борити се за бољу позицију без државе, а опет немогуће је очувати државу без националне мобилизације. Потреба за новим националним окупљањем поставља се као услов свих услова.
Душан Пророковић
Извор: Нови Стандард
