Куда то хрле пужијим галопом или брзином светлости Србијица и Горица Црна, мој земљаче? Као да тамо већ нису биле, само што се то тада, колико се сећам као Титов пионирчић, звало вечна Југославија. И знају ли уопште наше путовође где ће стићи и да ли ће стићи и зашто стижу тамо где су кренули? И јесу ли примили к знању да је сваки слични пројекат вечан баш колико и горенатукнути. Или је у наопаком врлом новом свету, како је већ речено, незнање моћ, а ропство слобода. Да ли се, заправо чувено ЕУ чита као Европска унија или као Европска утопија? Или је то потпуно свеједно онима који су осмислилили и заумноинжењерски спровели овакав пројекат који је, авај, много пута у разним издањима постајао и нестајао пред тупим погледом унесрећеног пука, испод веселих победничких заставица које су се напрасно претварале у црне барјаке смрти и нестајања. Градитељи и рушитељи, вајна браћо, не мењају лица. Они мењају маске, а маскама се, ваљда, не верује. Ко поверује у маску, изгубиће лице. Ко прода лице за маску, остаје и без лица и без маске. Уколико, наравно, гримаса бола и очаја, није једина маска и једино лице које су нам наменили на овом распомамљеном маскенбалу…
Утопија је, као што веле јасно и разложно старе уснуле књиге које мало ко отвара, земља која не постоји, замишљено острво на којем је направљено замишљено устројство државе. То је, кажу хуманисти у својим халуцинантним маглинама и опојним урнебесјима помахниталог ума, држава са идеалним уређењем у којој је све баш онако како треба да буде. Вуковским језиком придодајмо: кула од карата илити земља дембелија… Без обзира на све украсне бриселске звездице које су засјале у космичкој тами и постале светиончићи и красуљци у општем хаосу, не бива то, европска браћо. Ко ће, забога, поверовати у нешто чега нема, под условом да такав неверник за своју веру не прима замашну масну апанажу или под условом да такво чељаде није предало и ум и душу некаквом нечастивцу и непоменику који се сунча на бриселскоберлинској месечини, онако курјачки и вукодлачки. Елем, та европска онанија је заправо само то и ништа више. И не треба нам много ни у глави ни у стомаку да бисмо дошли до изреченог закључка. Финансијски деривати, термински уговори, валутни своп, хеџинг, трговање валутним индексима, форвардси, фјучерси… О дивних ли европских снова, о величанствене ли бриселске манијачке полуције! Мислим, могу онанисати до миле воље, али то није стварање, већ просипање нечега из чега би се нешто, по старим правилима, старијим и од бриселске онанистичке администрације, могло створити. Стога тај утопистичко-пубертетски сан илити сновиђење, у сваком случају, нема своју будућност, јер свако остварење, особито пубертетских снова, води у разочарење и суновраћење. Дакле, нико нема ништа против снова, али постаје проблематично када се снови морају остварити. На тај начин се ствара карикатурално оваплоћење снова које сан претвара у кошмар, а сневача у жртву. Знају то добро европски мађионичари који свакога дана прережу по једну красотицу, или извуку по једног уплашеног зекана из бриселског шешира. Након таквих европских сеанси никада не знате да ли сте зец или девојка или сте шешир у рукама црног мага. И не знате коме је аплауз упућен: ономе који убија или ономе који је, за забаву, убијен.
Елем, чврсти темељи Европске уније постају лебдећи темељи Европске утопије, јер Бетовеново музицирање ових дана прелази у кафкијанскоорвеловски и вагнеровски марш. Напрасно, а под утицајем такозване мигрантске кризе, вајни европски хуманитарци постају зидозидари и развлаче бодљикаву жицу, а све у ритму неког мађарског чардаша или бечког валцера. По правилима врлог новог света људи постају мигранти, а мигранти постају хорде које треба заустављати зидовима или бодљикавом жицом. Ко је од несрећних људи направио мигранте, а од миграната хорде, мање је важно. Битно је да европска лађа не постане брод луђака или да се луђаци макар држе у мрачном потпалубљу међу акрепима и пацовима.
И нема ту ништа чудно. Било би чудно да је другачије. Србијица и Горица Црна жудно журе црном потпалубљу јер за њих, по сили логике и европских законоправила, нема места ни на палуби, а камоли на командном мосту. Мали остаје мали. Несрећник остаје несрећник. Сиротиња ће увек бити сиротиња. Тачка. Да је другачије, све би било другачије. Да је другачије имали бисмо царство Божије на земљи, а не Европску утопију на небу.
Цивилизовани европски створ (уколико није Немац или некакав слични делија) једном ногом гази по крвавом блату, а другом ногом по лажном небу. И то је правило утопистичког бриселског космоса: док газиш по крвавом блату, замишљаш да си на дивотном небу. Док као црвић гамижеш блатиштем замишљаш да летиш небесима. Неко се роди за страх, неко за сан. Побркали се снови и страхови као у свакој утопистичкој причи. Јер ни сан ни страх нису оно што су били у нашој европској утопистичкој причи. Оно што сањамо није европски сан. То је каљуга приземних жудњи оних који су нам украли снове. Оно чега се бојимо није страх. То су фрустрације оних који нас убеђују у сопствену европску визију. Оно што живимо ваљда је живот и у име живота одбранимо постојање.
Отишао је велики српски историчар Милорад Екмечић, а за њим је остала реченица као метеор на црном небу: Живимо у затишју пред буру. Не знам од чега ме је више страх: од затишја или од буре која ће доћи…
Борис Јовановић
Извор: Феномени.ме
