Моја познаница, Словакиња из Братиславе, добила је нови посао у Бечу. Првог радног дана аустријске колеге су је дочекале са питањем: а зашто нисте остали да радите „тамо на истоку”? Иначе, Беч и Братислава су две најближе престонице на свету (не рачунајући по свему изузетан пример Ватикана). Стари пут између ова два града је дугачак 66 километара. Одредница „тамо на истоку” се, дакле, тиче места удаљеног мање од сат времена вожње.
Не треба ствари генерализовати, наравно, али када говоримо о томе како у свести доброг дела просечних „западњака” чак и географски блиски Праг и Братислава представљају градове „тамо на истоку”, треба имати у виду да су средњоевропски Словени већински католици (са мањим бројем протестаната у централним деловима Словачке), те да су по религијској вертикали итекако везани за суседне народе који живе „тамо на западу”.
Користим овај пример да бих лакше објаснио, да ако су и средњоевропски католичко-протестантски географски блиски словенски народи у западноевропској подсвести „тамо на истоку” – шта тек рећи за балканске православце. Осим цитирати Марију Тодорову, која наводи разлоге због којих је западна цивилизација још давно почела да посматра Балкан као „полуразвијен, полуколонијалан, полуцивилизован и полуоријенталан”.
Питање односа Запада према нама је пре свега „цивилизацијско”!
Можемо се ми „интегрисати” и „преумљивати”, али у овом односу нећемо ништа променити. Ми смо далеки рођак са села, који је користан да утови свињу, насече дрва и окопа кукуруз, али непожељан у градској средини, где блатњавим опанцима може само испрљати сјајно углачане тротоаре.
Није пријатно живети са таквим сазнањем. Постоји ли алтернатива?
Током претходне, 2013. године, прочитао сам преко педесет радова, из различитих области и различитог обима, а на тему српско-руских односа. Публиковано је их, дакле, барем неколико пута толико, због чега је Србија у отварању „руског питања” на политичком, научном и јавном плану лидер у југоисточној Европи.
Нигде се данас, осим донекле у Софији, не пише и не говори толико о Русији, колико у Београду. Због тога су ваљда нагло пробуђена нереална, ни на чему утемељена надања у великом делу становништва, о томе како ће нам брзо стићи некакво „спасоносно решење” из Русије. Не дешава се овај феномен први пут у српском друштву, било је сличних ситуација још неколико пута у нашој историји.
На крају, он се дешава и са ваљаним разлогом, јер је помоћ Русије у изградњи савремене српске државе немерљива. Старац Гаврило из Лепавине говорио је како треба запамтити три врсте људи: „оне који су вам помогли у тешким временима; оне који су вас напустили у тешким временима; оне који су вам направили тешка времена”.
Због помоћи у тешким временима која су нам други правили, а трећи нас тада напуштали, Русија заузима посебно место у колективној свести српског народа.
Делимично и због овог, све уочљивијег тренда, и политичари воде више рачуна о томе како ће се постављати према руским интересима на Балкану, а све је више и оних који широм отварају српска врата за јачање руског утицаја. Несумњиво, у овом тренутку је јачање руског утицаја у Србији добродошло (да се подсетимо, било је тренутака, као на пр. непосредно после Октобарске револуције, када Србији није одговарало да отвара своја врата за јачaње тадашњих утицаја из совјетске Русије).
То је једина гаранција да се у периоду потпуног слома државе у политичком и институционалном смислу, може колико-толико обезбедити равнотежа утицаја великих сила на Балкану.
Без те „равнотеже” нема ни рађања идеје о алтернативи, а без алтернативе нема ни побољшавања укупног положаја земље, без чега је немогућа било каква прича о развоју.
У том контексту посматрано, значајно је јачање веза са Русијом у привреди, пре свега у пољопривреди и финансијском сектору, од огромне важности за Србију је и могућност бесцаринског извоза роба у тројни Царински савез, а енергетски споразум између две земље запечаћен пројектом „Јужни ток” је од дугорочног, стратешког значаја. То ће све допринети већој конкурентности Србије на континенталном тржишту и утицати на побољшавање укупног положаја земље. Потенцијали ове сарадње су још и већи, уколико би Србија искористила све шансе које јој нуди лак приступ тржиштима нарастајућег Евроазијског савеза.
Међутим, као и неколико пута до сада у историји, у свим анализама и коментарима, као и постављању највећег дела политичара, остаје отворено питање: шта нам значи Русија? Да ли је везивање за Русију циљ или средство? Са једне стране, чак и код појединих најватренијих поборника јачања српско-руских односа могу се наћи ставови како нам је Русија далеко, како Руси имају ограничене интересе на Балкану, како је то земља преоптерећена својим проблемима, којој Србија није ни у трећем прстену приоритета.
Поврх свега, за Русију се везују непријатни стеротипи како је то земља богата природним ресурсима, али са сиромашним народом, инфраструктурно неразвијена и технолошки заостала. Ово је, наравно, потпуно нетачно, али стереотипи често немају везе са истином, већ их обликују неке друге ствари.
Са друге стране, не треба ни идеализовати српско-руске односе. Интереси две земље се неће увек поклапати, око неких ствари вероватно ћемо се и спорити. Несретном и неспретном комбинацијом ове две групе различитих тема добија се конфузна позиција српске политичке елите о томе шта заправо Србија треба да очекује од Русије. У најкраћем, то се описује кроз много пута поновљене ставове како Србија може бити „заступник руских интереса у ЕУ” или, ако већ не уђе у ЕУ, стратешки партнер (под овим се подразумевају најразличитије ствари, у завсиности од тога ко их дефинише) Русије у овом делу Европе који је ипак под контролом западних сила.
У тражењу одговора на питање зашто је то тако, прво треба кренути од наведене друге групе тема. Дакле, Србија и Русија су имале много спорова кроз историју, као што ће их вероватно бити у будућности. То је сасвим нормална ствар у билатералним односима! Ипак, то што не треба идеализовати билетарлне односе, не значи и да текуће проблеме треба пренаглашавати.
Српско-руски односи никада нису ушли у домен „кризних”, нити су две земље икада ратовале једна против друге. Русија никада није била међу онима „који су нам правили тешка времена”. Према томе, препреке које се буду јављале у билатералним односима, за претпоставити је, не могу бити пресудне за постизање циља. Чак ни чланство Србије у ЕУ, уколико би до њега дошло сутра, не сме спречавати постизање циља.
А циљ је: органско везивање. Под тим би се подразумевало јасно формирање става и свести о припадности једном цивилизацијском блоку, што за (гео)политичко позиционирање земље у наредним деценијама може имати пресудан значај.
Различите владе ће играти различите игре, неке ће попустити пред западним притисцима, тога је било и тога ће бити. Међутим, све те „игре и игрице” треба подвести под тактику, стратегија и стратешки циљ су ипак нешто друго.
Свако ко је пратио дешавања на Блиском истоку током претходних година може наслутити планове Запада. Иза подршке екстремним мухамеданским покретима у Египту и Сирији, који су оштрицу својих напада најпре усмерили ка Коптима и Алавитима, крије се јасна порука. Сукоб цивилизација који је Семјуел Хантингтон најавио још пре две деценије може да почне.
Велики је број теоретичара и аналитичара на постсовјетском простору који већ две и по деценије упозоравају на овакав могући развој. Истовремено и предлажу да уместо увлачења у концепт „сукоба цивилизација”, православни блок мора све учинити како би се изградила теорија „сарадње цивилизација”. И ту се у првом реду мисли на православно-мухамедански дијалог (о овоме је детаљно писао Александар Панарин, а ослањајући се на радове старих евроазијаца и Александар Дугин).
Елем, блок радикалних исламских режима и држава, који би се уз помоћ Запада формирао у четвороуглу источни Медитеран-Балкан-Каспиј-Персијски залив, био би најпре усмерен против православних народа. Захваљујући исламском фактору, Запад би тако успоставио контролу над значајним природним ресурсима и трговачким коридорима. То што би у међусобном окршају били десетковани и исламски и православни народи за Запад је само дупла корист.
Начин на који је растурена Византија, поново ће бити искоришћен. Тиме би Запад продужио своју глобалну доминацију за неколико деценија, можда чак и цео век.
Све учесталије активности терориста на подручју јужне Русије, као и све отвореније и агресивније врбовање добровољаца за „ратове против кјафира” међу балканским муслиманима треба сагледавати у овом светлу.
Илузорно је очекивати да се мале и неразвијене државе балканских православних народа могу сачувати пред оваквом претњом саме и без ичије помоћи. Глупо је очекивати да би та помоћ могла доћи са Запада.
И ту долазимо до прве групе тема, која се тиче сталног тражења изговора онога што углавном називамо српском друштвеном и политичком елитом зашто са Русијом не можемо. Па када сву ту аргументацију посложимо, дођемо да закључака да је Србији Вашингтон ближи од Москве, да НАТО и ЕУ (за разлику од Русије!?) имају стратешке интересе на Балкану, те да им је Србија приоритет свих приоритета у глобалним размерама.
Ако неко случајно устврди да са Русијом можемо и морамо, онда је обавезан да напише барем неколико радова, како би објаснио да ћемо од те сарадње имати користи!
Највећи део српске политичке елите/класе (што је у доброј мери и случај са елитама/класама осталих балканских православних народа) покушава да сарадњу са Русијом и све механизме који нам се нуде користи само и искључиво као средство у покушајима остваривања што је могуће боље позиције у оквиру Западног блока. Јер, убедљива већина српске елите себе само и искључиво жели да пореди са Западом и сматра интегралним делом западне цивилизацијске осовине. Што је донекле и разумљиво, јер је тај (већински) део данашње српске елите своје судове и вредности формирао у идеолошко-политичком оквиру, а не религијско-културном обрасцу.
Русија је за њих блатњави Исток, простор апсолутизма и једноумља, систем заостао у сваком погледу. Углавном, и поред другачијих тонова који се повремено могу чути са разних страна, данашња српска елита, ма како овај појам тумачили, се срамоти поређења са Русијом.
У одређеном смислу, то је и „квадратура круга” данашње српске политике. У великој мери, то је и узрок великог броја наших проблема. Тек променом постојеће парадигме и постављањем за стратешки циљ „органско везивање” са Русијом, а користећи сарадњу са Западом као средство, Срби и Србија се могу надати дугорочном побољшавању укупног положаја.
Да подсетим, српско-руска сарадња би имала и своје странпутице, много је ту ограничавајућих фактора који би је успоравали, али сви спорови до којих би несумњиво долазило у билатералним односима, по разним питањима, не би реметили ову органску увезаност. Јер, то органско везивање имало би не само своју пратећу економску и безбедносну димензију (а у овим разговорима и долази до спорова, поготово у економском делу), већ би се пре свега заснивало на духовно-цивилизацијској димензији, која би се градила кроз сталну интеракцију на начин како је то замишљао Александар Панарин (истина он је разрађивао оквире за комуникацију православља са осталим цивилизацијама).
То су основе идејних (идеолошких?) темеља на којима би се градили нови стубови за сарадњу држава православних народа у будућности, са Трећим Римом као престоницом!
Јужни ток јесте битан, али из овог угла посматрано, није и пресудан. Одржали смо се као културно самосвојни и без њега, а ваља се и подсетити одговора из камене пустиње изнад Јерихона: не живи се само од хлеба!
То органско везивање би се реализовало низом конкретних стратегија у различитим областима које би имале за циљ хомогенизовање „православне цивилзације” око једног система вредности и једног погледа на савремене изазове које нам доноси глобализација. Уколико је, услед глобализацијских процеса и трансформације светског политичког система од „вестфалског” ка „поствестфалском”, немогуће очувати државно-националну самосвојност у облику у којем је она постојала до сада, онда је извесно да је сасвим могуће очувати цивилизацијско-културну самосвојност органским везивањем православних народа.
То је врло битан, можда и најбитнији задатак долазеће генерације. Јер, да парафразирам Тихона Шевкунова и Александра Шмемана: православље је со данашњег света. Неопходан зачин, који у малој количини значи пуно. Међутим, уколико се православни народи одрекну своје вере, клекну пред Златно теле и предају се неотроцкистичком погледу путовања ка будућности, биће избачени на обалу, као што велики океан избацује со на своје обале. Више неће бити зачин света, већ обична слана каљуга у којој ништа не расте нити успева. Нестаћемо, заборавиће се да смо икада постојали!
Везивање за Русију је данас пре свега питање вредности! Очувања свести да нисмо тикве без корена, већ народ који има своје порекло, културу и хришћанску традицију. Очувања свести да знамо где припадамо, коме ћемо у тешким тренуцима да помажемо, чак и када је нама тешко, и од кога ћемо моћи помоћ да очекујемо. Само тако можемо да се одбранимо и опстанемо.
Популационо десетковање православних народа током деведесетих и двехиљдитих година управо се и дешавало због овога: лутали смо у тражењу вредности и удаљавали се од Трећег Рима-места где природно припадамо.
Неистина је да би нас се више рађало, само када би економске прилике у земљи биле боље. Демографска експлозија је евидентна у земљама са горим социјално-економским карактеристикама од Србије. Исто тако, евидентан је и демографски пад једнак српском у појединим западним земљама „социјално-економског благостања”.
Живот се рађа тамо где има вере, а не тамо где има „социјално-економског благостања”. Како је то још давно предвиђао Николај Берђајев, покушај „замене духовне слободе материјалном” (коју је донело потрошачко друштво) осуђен је на „психолошки неуспех”.
У сиротим балканским земљама духовна слобода није чак ни мењана за „материјалну слободу”, већ за пуко обећање да ће она једног дана доћи, само када будемо довољно личили на Запад и када беспоговорно и некритички прихватимо све западне вредности!
Зато је „психолошки неуспех” православних Балканаца гори и трагичнији него игде другде на континенту. Отуда и апатија, дефетизам, слом свих вредносних образаца.
Васкрсавање традиционалне Русије, после седам деценија комунизма и једнодеценијског политичко-институционалног слома насталог услед распада Совјетског савеза деведесетих година, прилика је и за уздизање осталих држава православних народа.
Наше недоумице око политичке сарадње, економских интеграција и дневнополитичке размирице са руском страном су једно. Тога је било и биће. Таква је политика и такви су међународни односи. Нешто сасвим друго је питање припадности, културне самосвојности и религијско-духовне повезаности.
Наше везивање са Русију и стално подсећање да се то мора чинити је главна полуга у борби против преумљивања.Од тога зависи и колико ћемо веровати у себе и имати самопоуздања. А без тога, не можемо ни опстати.
Пише: Душан Пророковић
Извор: Факти.орг
