Да водитељ може да „оштети“ сопствену емисију, али не сасвим, јер му је гост помогао током разговора, тако да изношење ставова није изгледало као увреда за интелигенцију, већ као тежња да се дође до истине, видело се током гостовања професора Владислава Ђорђевића у емисији „Мед и жаока“, која се емитује на Радио Оџаци, а која је била посвећена Заводу за принудно васпитање омладине који је постојао у Смедеревској паланци од 1942. до 1944. године. Да не буде забуне, „Мед и жаока“ је међу ретким емисијама у јавном медијском простору у којима је дозвољено, без цензуре, изнети свој став. Оно што је „запарало уши“ јесте неразумевање контекста у којем се десио грађански рат у Србији 1941 – 1945, а да водитељ, доктор медицине Александар Дикић, није пронашао у себи барем толико смирења да не вређа поједине учеснике тог рата, који су своју душу, част, а Бога ми, и живот положили на олтару Отаџбине, тако да и поштовани др Дикић и ја и моја деца данас постојимо, живимо и можемо да се боримо за боље сутра у каквој-таквој Србији.
Збуњеност водитеља, која се показала на питању раздвајања „жита од кукоља“ међу учесницима Другог светског рата, уосталом толико карактеристична за многе Србе, и у оном кризном тренутку пре и током братоубилачког рата 1941 – 1945, и током недавног крвавог распада земље, најбоље се осликала у његовим изјавама, када га је, како је сам изјавио, „ухватио романтичарски талас“ и када смо могли да чујемо то да „смо ми Срби, због отпора окупатору, херојски народ“, да „не трпимо туђу чизму“, да се боримо и „против спољашње и против унутрашње окупације“, да „некада и улудо дајемо свој живот зарад неких виших циљева, али да су нам намере добре“, као и да је „била част борити се против окупатора и бити противник нацистичке Немачке, када су и Холанђани, па и Данци и Норвежани мирни“. Али онај тренутак када слушалац почиње да се хвата за главу и више не зна да ли да плаче или да се смеје, настао је након изјаве др Дикића да, због свега претходно реченог, „Србе цене свуда широм планете“, да смо зато и „победници у Два светска рата“, да смо зато „ми Срби – Срби, лучоноше слободе на Балкану“ и „лидери у региону у моралном и историјском смислу“. Да не би смиреног и скромног Владислава Ђорђевића, који је, замишљам, спуштеног погледа слушао тај, како га је сам назвао, панегирик српском народу, мислио бих да нам нема спаса. Не могу, а да се не сетим преко 700.000 прекланих Срба у Јасеновцу, бачене деце у јаме Голубинка, Шаранова јама, Бивоље брдо, онда мученика пребиловачких, Срба страдалих од арнаутске каме, бугарске пушке, мађарског маља и немачких вешала. Не знам, али слутим да би др Дикић, само када би сишао са тог свог „романтичарског таласа“, схватио да су сви ови злочини директна последица баш тих „виших циљева, зарад којих Срби, понекад, узалуд дају свој живот“. Ако је демографском статистичком методом утврђено да су, усвајањем просечне годишње стопе раста 1,70 одсто за период 1931-1941 и 1,95 одсто за период 1941-1948, укупни демографски губици (Срба) у Другом светском рату износили 1.820.000, од којих је 156.000 нерођених, 57.000 одсељених и 1.607.000 убијених. Ако је Срба у Југославији 1948. било 8.282.000, што је чинило 46,25 одсто од укупног броја становника, онда 1.607.000 убијених Срба чини 16,25 одсто од њиховог укупног броја. У Другом светском рату Енглези су имали губитке од 0,8 одсто, Италијани 0,9 одсто, Французи 1,4 одсто, Немци 6,1 одсто, а СССР 8,8 до 12,9 одсто. Управо су ти лукави Британци, који су нас зарад својих империјалних циљева и увукли у рат, поручивали Србима током целог рата преко Би-Би-Си-ја да „што се трава више коси, више расте“, а Дража Михаиловић, тај „лучоноша слободе на Балкану“ и „први герилац у окупираној Европи“, пре него што се опаметио, заједно са комунистима из заседе је убијао немачке војнике, вадио им очи и одсецао полне органе у лето и јесен 1941. године, тако да је сам биолошки опстанак српског народа доведен у питање. Цитираћу господина Николу Љотића, сина (како водитељ тврди) „фашисте“ Димитрија Љотића:
„По једној тадашњој статистици, рачуна се, да је у том антифашистичком обрачуну четника и партизана са Немцима, до децембра 1941. (падом партизанске „Ужичке републике”) погинуло око 150 Немаца, а пострељано скоро 20 хиљада невиних Срба (несразмера отпада вероватно на рањене). Ова стравична статистика је принудила српске родољубе да се упитају, колико је Немаца требало да погине у Србији (једва да је у њој тада било око четири милиона становника, од којих је било око два милиона жена које Немци нормално нису стрељали). Проста рачуница им је недвосмислено рекла да је само 20 хиљада Немаца било потребно да погине, да би се остварила критична теоретска цифра биолошког уништења од око два милиона пострељаних Срба мушкараца. Стварно потребан број погинулих Немаца би био мањи од 20 хиљада јер у овај број нису укључени рањени Немци, нити српски мушкарчићи.
Тачно на том питању, питању биолошког очувања Срба као народа, постао је председник српске владе „народног спаса” генерал Недић крајем августа 1941. године. Поготово, кад су Немци Србима рекли: ако ви не уведете ред у Србији, препуштамо је Хрватима, Мађарима, Арнаутима, Бугарима …“
Или, да поједноставим и поштедим напора калкуланте, стратеге, хероје спремне да улудо гину и остале романтичаре: да није било Недића и Љотића, не би било ни српског народа. Зато помало чуди да др Дикић, како каже, поред свих сагледавања, још није успео да разлучи да ли је пуч од 27. марта 1941. био грешка или величанствен догађај. Његове тврдње да Срби немају „дефинисан однос према том догађају“ , као и да мартовски преврат морамо да сагледамо и из „центрифугалне“ перспективе, то јест перспективе односа међу светским силама, бојим се, могу само да нас доведу до тога да нам се „заврти у глави“, ако не и да је „опет улудо изгубимо“. Како другачије тумачити став да „неутралност Србије кнеза Павла можда и није била одржива“, као и да је „познато да Хитлер није умео да држи реч, па нас можда не би напао 1941. али би нас, опет можда, напао 1942. или 1943. године“, сем као још једно сулудо коцкање са животима Срба. То „херојско“ тумачење појма „можда“, у контексту односа међу светским силама, коштало је тада Србију преко милион и 600.000 душа, а касније и губитка државности, достојанства и потпуног распада свих традиционалних вредности, чега плодове убирамо и данас, а због чега и др Дикић лупа главу, не би ли рашчивијао шта то нама Србима фали. Како је тужно када схватиш да нас 27. март, а ни „ослобођење“ 1945. године нису привели памети, па Мате Мештровић, син масона Ивана Мештровића, скоро да има право када каже: „Није ми јасно, двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо, они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим“. Заиста, што више улудо гинемо, то нам је истина о лудости ратовања за циљеве Британаца, Американаца и Совјета даља. Све нас је мање, али нас зато, како каже др Дикић, „цео свет цени“.
Слушајући емисију видимо да Владиславу Ђорђевићу „виши циљеви“ нису замаглили видело, па се скоро из дубине литургијског сећања присетио свих страдалих душа и стравичних последица које су након 27. марта уследиле, а које су, како са болом у срцу примећује, „толико стравичне, да се та страхота речима не да ни описати“. Да ли је Милан Недић издајник, како тврди водитељ, или родољуб који је „упозоравао власти да се не играју са ватром и да не руше пакт са Немачком, питање је на које ће нам одговор дати само срце и душа наша, уколико пажљиво будемо слушали здраворазумску аргументацију Ђорђевића. Његова лепа мисао, у поређењу са разметљивошћу водитеља, који нам је приказао знање о „вишијевској“ Француској, источном фронту и улози Италије у дешавањима у Албанији, пријала је нашим ушима, а како се чини, подсвесно је утицала и на водитеља који је, како се емисија ближила крају, полако ублажавао, па чак и кориговао неке своје оштро изречене ставове. Могли смо да чујемо да је Димитрије Љотић фашиста, да су српски Добровољци стрељали невин српски народ по формули „100 Срба за једног Немца“, да је Милан Недић, ако није пунио, а онда барем аминовао постојање логора на Бањици, па се зато „ни не може сматрати великаном, ма колико спашавао избеглице из НДХ, ма колико био заслужан за Источни фронт без Срба“, и на крају, али не мање важно, да је „Недић побио више припадника НОП на територији Србије од Немаца“. Занимљива обрт настаје након изношења овакве количине неистина, дубоко верујем због незнања, када се Ђорђевић захвалио због чињенице да у 21. веку, ето, можемо барем слободно о свему томе да разговарамо и објаснио трагичну позицију у којој се Србија нашла 1941. због бандитизма, како четника, тако и партизана. Водитељу је тада, верујем, прорадила савест, па признаје да је „Недић само желео да очува какву-такву државност и онако мале Србије“, као и да је „успео да примири два герилска покрета“. Заиста, како емисија промиче, све је више оваквих ситуација. Владислав се једноставно ни у једном тренутку није дао испровоцирати и на најлепши могући начин сведочио је истину о деловању српских добровољаца и Владе народног спаса, којих да није било, понављам, не би било данас ни нас.
И ја се захваљујем Александру Дикићу што је омогућио да се о овој „забрањеној историји“ и „затомљеној мисли“ слободно разговара, ето, на једном јавном сервису, какав је Радио Оџаци. Нека ми опрости замерке које сам му упутио и које нисам могао да прећутим. Позивам га да прочита барем неки од наслова из секције Библиотека са сајта Ново Видело и да онда да суд да ли су пучисти од 27. марта били „лучоноше слободе“ или бедни плаћеници и неразумни авантуристи. Овом приликом најављујем да ће се на сајту Новог Видела, ако Бог да, ускоро наћи занимљива студија на енглеском језику Марка Пивца, мужа управнице Завода у Смедеревској Паланци др Драгојле Остојић Пивац, који је годинама вредно претраживао британске и америчке архиве и дошао до непобитних доказа да је британска обавештајна служба стајала иза пуча 1941. године.
Н.В.
