Русија, као увек, у очима света, специјално Запада, важила је, у најбољу руку, за нешто мистериозно. Много чешће, међутим, о њој влада мишљење да је она један назадан, конзерватван, огроман простор који се одржава у континуитету силом, а који је, опет, с друге стране завидан технолошкој и цивилизацијској надмоћи остатка света и као такав претња је њему.
Изузетак овог „правила“, као идеја, можда је донекле био СССР, јер је био створен на „рационалним“ марксистичким основама. Међутим, руски примитиван дух – иде даље ова оптужујућа а самопохвална мисао Запада – изопачио је основну поставку марксизма, па је од њега, кроз Стаљина, створио монструм који је не само запретио свету, већ силом отимао од њега све што му је било под руком. Да не беше САД председника Регана, који му је обавио прави рат (само другим средствима), свет би данас био под руским комунизмом.
Незаслужени „пртљаг“
Е сад, све оно „хрђаво“ што се приписивало Русији и совјетском комунизму, пренето је на Владимира Путина, бившег председника, садашњег премијера и кандидата за поновног председника Русије. Ово је поготово стога што је Путин произашао из комунистичког свемоћног и диктаторског КГБ-а тј. тајне полиције.
Да овакво „оцрњеног“ Путина „униште“ неформално су се обавезале САД. Уосталом, и само Путиново оцрњење, био је први корак у том пројекту његовог рушења и уништења. А почело је то скоро од самог почетка Путинове појаве на политичкој сцени Русије. Али и у самој његовој појави има, међутим, једна доза мистерије.
Порођајне“ муке
Први председник Русије, по колапсу СССР-а, био је Јељцин. За њега се зна да је био 'САД човек', наивно верујући у добронамерност ових према Русији. Тако је не размишљајући много, слично нашем Тадићу, спровео многе САД диктате срочене за подривање Русије. САД финансијски „експерти“ који су дошли у Русију да јој „помогну“, довели су је економски буквално до „просјачког штапа“. Одједном Јељцин одлазећи у „добровољну“ пензију, извлачи, као из мађионичарског шешира, за свог наследника непознатог КГБ иностраног оперативца, Владимира Путина. Опште запрепашћење! Било је много нагађања зашто је Јељцин изабрао баш Путина за наследника. Нама је највероватније да је то био Јељцинов акт покајања. Препознао је у Путину јаког човека и стаменог руског родољуба и отприлике му рекао: Ево ти власт, па покушај да Русију извучеш из хаоса и спасеш пропасти у коју сам је ја брзоплето и наивно гурнуо. У томе си сада сам и нека ти Вог буде од помоћи! Доказ, по нама, јесте да се очајни Јељцин сам повукао и Путина лично и потпуно самостално изабрао.
Непознати јуноша, именовани председник Путин, наследио је Русију у више него очајном стању. Истини за вољу, Јељцин није био једини виновник таквог њеног стања. Први је ‘повукао ногу‘ председник СССР-а, ‘државник‘ и касније нобеловац („Војте се Данајаца…“ – лукави Запад не награђује себи неподобне), Горбачов у коме је препознао човека ‘са којим се може‘. Он је омогућио распад Совјетског Савеза, а тек за њим Јељцин – Русије. Путин је наследио Русију којом су стварно владали олигарси они који су у тренутку распада СССР-а присвојили његове индустријске гиганте и руска природна богатства и преко ноћи (без капи зноја и личног рада) постали мулти милијардери; Русију преплављену тзв. западним, углавном америчким, ‘експертима‘, и разним обавештајним сервисима, изнутра већ подривену мноштвом, наводно ‘невладиних‘ (НВО) западних организација (претежно издржаваних из буџета својих влада). У таквим готово немогућим условима. Путин је морао, прво, да консолидује своју власт и – друго – постави основе неке стварно независне руске народне и националне политике. Требало је то остварити са много државничке вештине, бирање правог тренутка за сваки потез, много такта, мудрости и храбрости, уз обавезно поштовање демокртаски правила игре, вишепартијског система и тржишне економије, под строгом паском САД и западних НВО-а.
Почетак Путинове владавине
На почетку своје владавине Путин је приступио свом основном самопостављеном задатку. Постепено је створио и обезбедио своју ‘демократску1 легитимност; доминантну већину у Думи за своју странку и политику. Потом је прешао на прву етапу ‘сређивања‘ својих и државних односа са до тада свемоћним олигарсима. Њих је почетно поделио. Оне који су покушали да се директно супротставе државној власти и политици, брзо је ‘неутралисао‘. Једне је, опет строго ‘демократски‘, послао на вишегодишњу робију због њихових законских огрешења – утаје пореза и других преступа; други су кренули у добровољно избеглиштво пред силом закона. Са трећима је направио примирје, под условом да остану изван политике и повремено конструктивно сарађују на пројектима за опште државно добро. Тако је енергетски сектор привремено 'довео' у ред, јер су га за време Јељцина, руски тајкуни потпуно окупирали, продавајући уље и гас Западу за велике паре, од чега су се брзометно богатили. Овај Путинов потез, САД нису волеле, али је он тврдио да корупција одатле почиње, па кад се ред судски успостави, онда ће и енергетици бити јефтинији и на време испоручивани.
САД су, у међувремену, отпочеле војно заокружавање Русије: Летонија, Литванија и Естонија постале су НАТО чланице. Путин, наравно, то није волео, али на тај акт јавно није реаговао. Реаговао је индиректно. Отпочео је успешан рат против чеченских сецесиониста, које су САД директно па чак и јавно помагале. Руско родољубље се буди, а Путин постаје још популарнији у Русији.
Некако у то време – година је 2001. – догодио се у САД „11 септембар“ (порушене две куле у њујоршком МТО-у), председник Буш млађи, објављује, под крилатицом „ко није с нама, против је нас“, рат против тероризма у Авганистану. Путин одмах нуди један аеродром у централној Азији за САД војне потребе у Авганистану, и на тај начин за дуже време ублажава САД подозрење у Путинову искреност и намере.
Ренесанса система сарадње и последице
Путин је, међутим, имао веће амбиције које је почео постепено да остварује. Наиме, колапсом СССР, фактички је створен у свету једнополарни систем моћи са САД на челу. Путин је намеравао да то стање преокрене у корист Русије тј. да поново успостави вишеполарни систем са видном улогом Русијом у њему. Од тада почиње отворено САД настојање да се Путин уништи.
Путин се, међутим, није збунио, па зграбивши и у УН интернационализујући питање Косова, јавно је успешно осудио и осуђивао САД, тамо где су биле најрањивије тј. недемократске а хегемонистичке и империјалистичке методе огољене силе САД-а (подсећају на нацизам). Из овога се изродила САД коначна одлука: Путина не само треба уништити, већ се то мора остварити – свим могућим средствима: дозвољеним и недозвољеним.
Клинтонова: Покрадени руски избори!
Тако, најзад, дођосмо у недавну ситуацију. Практично прелиминарни резултати парламентарних избора у Русији одржаних 12. децембра тек што су објављени, шеф САД Стејта Хилари Клинтон јавно изјављује да су избори у Русији „покрадени“ од стране Путиновог режима. Био је то сигнал за масовне демонстрације (по организаторима 120 хиљада; полиција: око 30, док АП (Асошијетед Прес) каже неколико десетина) у Москви против таквих „покрадених“ избора у режији Путинове партије „Јединствена Русија“ (ЈР). Захтев демонстраната је био да се избори пониште и нови одрже али по неком новом изборном закону, који би тек требало да прође кроз парламент.
Путин је наравно одбио захтев демонстраната. Каже: ако су избори „покрадени“ то се мора судски доказати. Тек ако суд то утврди може доћи до нових избора. Даје, међутим, демострантима право да и даље демонстрирају, наравно, ако су демонстрације пријављене и одобрене. Неке су пријављене и одобрене и већ одржане док ће неке тек одобрене бити такође одржане.
Неке „несвакидашњице“ у демократији
Ако се, међутим, погледа у званичне резултате избора, пада у очи једна „несвакидашњица“ кад је реч о „покраденим“ изборима. На овим изборима Путинова партија ЈР је освојила свега 49.4% гласова, па се онда поставља логично питање, каква је то „крађа“ по којој владајућа партија – конкретно ЈР – није успела да „украде“ чак ни нешто више од 50%. По свему, дакле, изгледа да су избори у пуном смислу били истински демократски спроведени.
Што је ЈР освојила надполовичну већину посланика у Думи (парламент), то се има приписати, гласовима странака које нису прошле цензус, па су ти гласови пропорционално додељени странкама које су га прошле.
Што је пак, Хилари Клинтон дала сигнал за демонстрације у Русији, а поводом „украдених“ избора, то се има приписати САД старом, уходаном, а сад више немаштовитом методу рушења тзв. „непријатељских“ режима у иначе сувереним државама. Тај метод кроз „Отпор“ – и $120 милиона (по Вуку Драшковићу) САД инвестиција у Отпор – оборио је Милошевића у Србији. Показао се успешним на кратку стазу у неколико обојених револуција. Неколико, међутим, покушаја у Белорусији да се свргне тамошњи председник Александар Лушченко – пропали су!
САД излизани методи захтевају поправни испит
По свему, г-ђа Клинтон, би морала да иде на поправни испит са још увек намером да тим излизаним методом обори Владимира Путина у Русији. Поготово кад се узме у обзир да су избори у Русији изгледа демократскији него они у САД.
Најзад, у позиву Руса на демонстарције, Клинтонова је прећутала чињеницу да су ти Руси били плаћени да то учине. Упркос тога, она је у интервјуу са РВЗ, по руској аналитичарки Јелени Пустовојновој (Интернет, 26 децембар), изјавила да САД нису биле умешане у њих. А ова, Ј. Пустовојнова, на ту лаж, цитира Стејт департмана документ, који приказују 52 разних руских „демократских“ и „за људска права“ организација које су плаћене за 2012. Истина ради се о релативно малим парама, у просеку око $50 хиљада по организацији, али ова руска ауторка, тврди да су главне паре, око 80 милиона годишње, отишле у Русију преко NED, National Endowment for Democracy, Foundation) – Фонд за унапређење демократије, на који је Стејт департман још 1985. године пренео функцију обављање ових прљавих послова свуда по свету.
Поводом овога, врло је интересантно и упутно, да Путин, мада је на глобалном плану отворени, непрестани и доследни критичар САД хегемонистичке политике и антидемократске праксе, лично никад није протествовао против ових САД очевидних мешања у унутрашње послове Русије. Најтеже што је рекао јесте: САД нас сматрају савезником и партнером, само ако смо разоружани.
Стога, изгледа, да Путин не жели да квари односе са њима, бар док поново не буде изабран за председника Русије. Чак, да би им омогућио њихово унутрашње мешање, копирао је извесне САД законе који се односе на лобирање странаца у САД. Наиме, једна држва може да лобира за своје интересе у САД под условом, да је регистрована као таква и да покаже финансијску страну лобирања. Тај САД закон је Путин и практично применио у Русији и то дубоко свестан да САД користе ову повластицу првенствено да би њега уништили политички. Његов коментар, уствари самопоуздано ‘надмудривање1 са САД, јесте – повући ћу се сам, чим осетим да немам подршку у народу.
+++
Да закључимо ово о Путину. Он својим понашањем и праксом, доказује да је он лично истински за руску демократију у којој нема места за силу и принуду. Такав је он, видели смо, на унутрашњем плану. Такав је и на глобалном и међународном плану. Видели смо га по питању Косова, али и другде. Он хоће договор и мир после тога.
САД га желе уништити. Можда баш због тога, јер је он стварно одлучан проповедник и практичар демократије без силе.
На крају – парадокс историје или неиспитани су путеви Господњи!
Руси су, по Западу, комунизму дали нељудску суштину; кроз Путина, они враћају демократији ону људску тј. руску боју – демократију без силе.
В. Димитријевић
