Ако се осврнемо уназад 25 година од када почиње историјско лутања, видећемо само пропале пројекте. Овај осврт је на неки начин и покушај да се разуме шта су заправо људи, који су били на челу наше државе, хтели и шта је од тога испало.
Политика Слободана Милошевића била је политика југо-комунистичког континуитета. Иако је дошао као реформатор комунистичког система, врло брзо се показало да та реформа није представљала суштинску промену, већ је жеља била да једну гарнитуру људи замени друга (што је мање више тежња и свих после њега). Познати „антибирократизам“, за који се залагао и који јесте „откочио“ функционисање Србије (али никад и посве интегрисао покрајине у државну целину), свео се на то да „нови људи“ могу несметано да владају. У томе се огледа и његов национализам, који није ишао даље од популистичких парола. Држава Слободана Милошевића звала се Југославија и он је упорно истрајавао на томе да је само СРЈ „легитимни сукцесор СФРЈ“, дакле, наследник али и настављач државног континуитета.
Ако би се са аспекта државног разлога и могло имати разумевања за овакву политику у погледу националног идентитета и развоја и чувања специфичне националне културе и традиције, овакав континуитет био је катастрофалан и апсурдан. СРЈ је била, ваљда, једина држава на свету која није имала свој народ; односно, народ који би се идентификовао са њеним именом и обележјима. Тако смо имали небивао случај, веома неприкладан и срамотан, да народ на спортским манифестацијама звижди сопственој химни. (Треба рећи да је “Хеј, Словени“ пансловенска химна, али ју је народ доживљавао као химну пропале Титове Југославије).
О културној политици у Милошевићевом периоду и њеној сврси анестезирања народа и претварања у масу могао би написати посебан текст; заправо, та тема заслужује озбиљан научно-истраживачки рад. Поред свог тог инсистирања на континуитету, његова владавина завршена је сломом и највећим дисконтинуитетом од ’45. године, такозваном петоктобарском револуцијом, која јесте финансирана и организована од странаца, али не треба заборавити да су они изманипулисали огромно и оправдано народно незадовољство самозатвореним, корумпираним, неодговорним режимом Слободана Милошевића и његове другарице Мире.
Промене после 5. октобра требало је да нам донесу светлу будућност, а донеле су агонију такозване транзиције. Уместо да живимо „као сав нормалан свет“, живимо као ординарни протекторат са свим елементима „банана републике“ у неоколонијалном положају.
Зоран Ђинђић пун поверења и наде у западну цивилизацију кренуо је да „прави аутопут“ ка њој, а у сусрет му је дошао метак. „Трећи метак“, што је наслов књиге коју су заједно написали новинар Никола Врзић и Ђинђићев телохранитељ Милан Веруовић, а у којој се потанко описују кардинали промашаји истраге који упућују да се Ђинђићеве стварне убице и њихови наредбодавци дебело заташкавају.
Војислав Коштуница водио је политику пацификације, како на унутрашњем плану, тако и у односима са Западом. Пријатељевање са Соланом донело му је одвајање Црне Горе; Хашком трибуналу, који је сматрао „деветом рупом“ испоручио је, односно, уредио да се добровољно предају сви наши генерали и официри; и на крају, дочекало га је проглашење независности Косова, које су признале водеће земље Запада и готово све земље ЕУ, осим оних које и саме имају проблем са сепаратизмом. На унутрашњем плану радио је на томе да све партије ућу у институције система и узму учешће у одлучивању. То се најбоље огледало у доношењу новог устава, који су подржале све странке осим минорних ЛДП и ЛСВ.
Па ипак, иако је референдум трајао два дана, једва је намакнута натполовична већина. Да није било преамбуле о Косову и Метохији у саставу Србије, мислим да би народ за тај Коштуничин устав марио, што би он рекао, као о деветој рупи на свирали. Оно што је помало парадоксално јесте да су у време његове власти готово све странке биле у некој власти. СПС је имао изузетно повољан положај оног који подржава мањинску владу, тако да је од тога имао поприличне бенефите (не само то што су политички рехабилитовани, већ и неке материјалније, сетимо се само фамозног „коферчета“), а у Влади су седели њихови „љути“ и крвни противници из СПО.
Иако се Коштуница залагао за политику националног интереса, финансије и привреда биле су у рукама највећих промотера неолиберализма Г-17 плус. И опозиционе партије имале су поприличан „део колача“ власти. Демократе су управљале Београдом и Војводином, а радикали Новим Садом. Па ипак, ово обједињавање свих политичких партија није довело до националног јединства, јер то није било окупљање око идеала и вредности, већ најобичније таљење. Зато се целина распала у парампарчад, што се најбоље видело на протесту поводом проглашења независности Косова, а који је имао три своја потпуно одвојена и разнородна дела.
Та три дела су: политички, без икакве енергије и одушевљења (што је и иначе обележје Коштуничине политике); хулиганско рушилачки, у којем су запаљене амбасаде и разбијан Београд; и трећи део, на којем се једино и пројавио дух народне саборности јесте црквено-молитвени скуп испред Храма Светог Саве. Војислав Коштуница, који се под мотом: „што је брзо, то је и кусо“ стално заклањао иза народа под паролом: „Зна Србија!“, доживео је фијаско на изборима 2008. године. У ситуацији кад је требало да бира између Европске уније и Косова, он се кукавички одлучио за изборе и бацио „врућ кромпир“ у руке народа.
Тада, у ситуацији када нам отимају Косово и Метохијуа а свет улази у економску кризу, кад ЕУ више не личи на брод спасаа већ на Титаник, у Србији побеђује политика „безалтернативног пута у Европу“. Мислили смо да је то преломни моменат националног отпадништва, али десио се још један. Ваљда неким пројектантима иза завесе демократе нису биле довољно убедљиве да спроведу ову безалтернативну политику, па су пронашли нову, „побољшану“ верзију од некадашњих националиста. Сматрали су да ће они слободније, отвореније и приљежније спроводити ту политику; по оној народној: „потурица гори од Турчина.“ Бриселски споразум им даје за право.
Напредњачка власт безглаво води земљу у пропаст, о чему сведоче и подаци Светског економског савета; али и многих других забрињавајућих изневеравања националних интереса о којима ова мондијалистичка установа не води рачуна, а која ће нас довести до руба пропасти. Наведимо, например, отварање врата мигрантима и приближавање НАТО, затим маћехински однос према просвети и продаја најзначајније националне компаније Телеком.
Па ипак, напредњаци имају подршку близу половине оног дела јавности који излази на изборе (слаба нам је вајда што је готово половина народа себе самоискључила из политичког живота). То им даје за право да себе сматрају последњим владарима „транзиционог периода“ који ће Србију одвести у нови систем. Наравно, никакв нови систем неће настати, јер заједнички именитељ свих политичких опција о којима сам говорио управо и јесте Систем. „Нико од нас појма нема да смо давно у машини!“ – што рече Бора Чорба у време своје дисидентске младости. Реакција на „Систем“ може бити двојака: рушилачки гнев и градилачко одушевљење.
Гнев и бес су сасвим разумљиви, али не и оправдани. Рушилачки гнев је не само деструктиван, већ и контрапродуктиван. Тако радимо у „корист своје штете“, што се десило много пута у нашој историји, а сетимо се само догађаја новијег датума из 2004, 2008. и 2010. године, а и 5. октобар 2000. био је баш то – рушилачки гнев. Нажалост, како је ова опција „генетски најприроднија“, бојим се да ће бити још варијација на ту тему, после којих ће наступати нова разочарења, а очај ће бити већи.
Политику градилачког одушевљења у последњих 25 година нико није ни „делегирао у јавности“, а камоли да јој је утро пут. Па ипак, то је једини могући пут. Ту политику не могу спровести партије које нису друго до изборне фирме. За ову политику потребна је народна саборност и она мора да захвата целокупни народни друштвени, привредни, културни и духовни живот.
Да ли у Србији коју је поплавила чамотиња има изгледа за овакву политику? Они који не виде даље од носа сигурно ће рећи – не. Међутим ово је политика дугог даха и дугог пута. Јесте Србија у тешком положају, јесте да се над нама обавља експеримент већ 25 година, као ни над једним другим народом, али наш народ, као ни један други, има моћ самообнове и узлета. То је залог на којем би се могла изградити политика градилачког одушевљења!
Ненад Адамовић
