Ово смо углавном почели и писали у осврту на чланак Борис Јакеменка ‘Да ли је могућ глобални рат између САД и Русије?‘ који доносимо у новом броју ‘Искре‘. Указали смо да Јакеменко, полазећи од махом познатих чињеница, доноси – по нашем образложеном мишљењу – нетачне закључке. Оценили смо да то чини из његове ‘недовољне упућености у геополитику‘. Узели смо мало познатог Јакеменка да на његовом примеру посредно укажемо, где и добронамерни а много познатији аналитичари, коментатори, новинари и умни појединци -не само наши, страни, већ и они из самих центара моћи (спонтано или ‘срачунато‘) – врло често ‘греше‘. Ове нетачне оцене су све бројније, нарочито узрочене опасним ратом у Украјини, где се можда одлучује о будућности света. Стога доносимо овај напис уз неколико уводних напомена за разумевање природе и суштине Новог светског поретка (НСП).
Зашто се људи устежу да демократију назову правим именом кад је то тако очигледно, да ни њени верници (избегавајући да непотребно саблажњавају и одбијају друге) неће то отворено да порекну? Демократија коју НСП – свим ‘оружјима‘ – намеће свету је политичко наличје врхунског капитала и бизниса. Већ ‘наличје‘ указује ко је стварни владар, а ко спроводник његове воље и намера, кроз извршну власт и дневну рутинску политику, у његово име. Право име за такав поредак је – капиталистичка демократија. А пренебрегавање (из опортунизма, страха или незнања) те очигледне стварности и нераскидиве везе је управо извор ‘погрешних‘ оцена битних кретања и догађаја у свету.
Капиталистичка демократија је оруђе врхунског капитала за његово финансијско-економско и политичко освајање света. Његово основно оперативно начело је утабан пут свих освајача – ‘подели па владај‘; насупрот његовог јединственог циља и намере – ослаби и раздрузгај јединство нападнутог до немоћи да се успешно супротстави намерама освајача. И капиталистичка демократија управо то чини народима и државама којима се натура. У сваком народу постоје деобе настале ‘поделом рада у друштву‘ и природним организовањем одговарајућих интересних група. Ривалство међу њима се ‘хармонизује‘ припадништвом локалној заједници, њиховом традиционалном сарадњом и међузависношћу једне од друге, а понајвише припадништвом истом народу. Капиталистичка демократија томе додаје низ вештачких, неприродних и много острашћенијих подела, у циљу разбијања националног јединства и гурања суштинског народног и државног интереса у запећак. а лакшег остварења својих капиталистичких намера.
Нема ничег ‘тоталитарнијег‘ и наметљивијег од капиталистичке демократије. Она се усваја у детаљно сложеном ‘пакету‘ – иначе није ‘демократија‘. Претерујемо? Сетите се шта се све тражи (и додаје новим условима) од данашње Србије за приступање ‘демократској‘ Европској унији. Не заборавите најбитније – и ‘промена (историјске) свести‘! Нема поре друштвеног, државног и народног живота коју капиталистичка демократија није додирнула и осенила. Какво неморално и ђавоље лицемерје оптуживати друге за ‘тоталитаризам‘и диктатуру!
Главно оруђе капиталистичке демократије за подстрек острашћених друштвених подела и разбијање народног јединства јесте власт политичких партија. Партије немају никакав самоникао друштвени корен; оне су ‘калем‘, изум и вештачки намет капиталистичке демократије. Поред њихове разарајуће и разбијаче улоге, захваљујући практичном монополу на кандидацију појединаца за народне посланике, оне служе за ‘привид‘ промена у капиталистичком друштву. У одређеном временском периоду долазе избори. Народ који наводно о свему одлучује, не бира кандидате, њих именују политиче странке. Са слабим познавањем појединих кандидата и још мањим увидом у програме њихових странака, народ обично изабере тренутно најпознатијег или најречитијег међу кандидатима. У укупном резултату избора, победи ова или она странка. Најјача странка образује нову владу или своју коалицију. Промашаје, пропусте, па и најтежа огрешења о народни и државни интерес плаћају појединци и странке својим неизбором и падом.
Сакросантност капиталистичке демократије и пратећа заглушна пропаганда о њеним ‘вредностима‘, као да не дозвољавају умесно питање: Стално понављање увек истих проблема, честа огрешења о суштински народни и државни интерес и поред редовних промена појединаца и странака на власти – остају нерешени; да ли је узрок много дубљи, у самом поретку капиталистичке демократије, који треба смело и темељно испитати? Пошто у три последња века њене владавине такво питање није постављено, логично је закључити: појединци, странке и режими на власти се мењају, само систем власти капиталистичке демократије остаје недодирљив, не мења се и траје. У томе је и најрационалније објашњење, зашто су појединци и политичке партије увек ‘жртве‘ и обавезно ‘потрошљиви‘, а систем власти демократије био заштићен од сумње да је баш он крив за велике пропусте и судбоносне грешке владине политике. Дакле, ради се о привиду промене – ‘промени без (суштинске) промене‘.
У вези свега напред реченог да само поменемо најчешће ‘грешке‘ сада у оптицају. Велики број добронамерних аналитичара и умних критичара увиђа зле последице власти политичких партија и хтели би да им нађу алтернативу и ‘налазе‘ је у неком другом виду ‘избора‘ капиталистичке демократије. Превиђају чињеницу да се демократија нуди и усваја у њеном тоталитету – принудним копирањем свих детаља њеног система. Према томе и заштиту од злих последица било кога њеног вида, треба тражити ван система капиталистичке демократије. Иначе, њен разоран и отрован вирус и даље дејствује. Мит о њеној незаменљивости и пропагандни ‘ореол‘ добробити њених ‘вредности‘ остају да хипнотишу и обмањују масе.
Упркос војно-стратешке и економске глобалне позиције и доминације САД, после првих Путинових успеха у Украјини и повратка Крима, многи су га олако проглашавали победником на светској сцени, а ‘отписивали‘ Америку као хегемона. Данас је више него јасно, да је Путин у великој дефанзиви, а Америка агресивно диктира своје услове не само Русији, већ и својим моћним, али и невољним, западним савезницима.
НЕТАЧНИ ЗАКЉУЧЦИ ЈАКЕМЕНКА
Један од разлога, добронамерног али, чини се, недовољно упућеног у геополитику пост-совјетског човека, Борис Јакеменка, зашто до глобалног рата неће доћи јесте, да рат покрећу велике идеје, а САД и Запад су данас лишене њих. Међутим, већ три века политичке демократије, кроз разне фазе свог искуственог развоја и усавршавања, довела је до њеног предоминантног војно-стратешког и економског положаја у свету, а покретала је увек иста идеја, грабеж природних сировина и стварање најбољих услова за процват и профит високог капитала. А одбрана глобалне доминације капиталистичке демократије била је окидач свих ратова, укључјући и два светска, већ три века уназад.
Само свет смућен и хипнотисан моћном западно-капиталистичком пропагандом може да поверује у тако очигледну и нелогичну лакрдију да је Принципов атентат у Сарајеву изазвао Први светски рат. До ратова у савременом капиталистичком свету долази када војно-политички савези ривалних сила, пређу унапред зацртану ‘црвену линију‘ (белег) који може да угрози или угрожава светску премоћ западно-капиталистичких демократија, данас на челу са САД. Важно је да то нису сукоби једнаких и равноправних. На некој нижој разини то је слично рату за ослобођење, пробоју опсаде, збацивању окупације; циничније, покушају отимања отетог, успостави равнотеже и паритета ривалних сила. При успостави новог мира, под притиском победничке коалиције западно-капиталистичких сила, све чешће се стварају, рекло би се намерно, државе територијално различитог верског састава, са знатним етничким мањинама суседних народа, које ће кад сутра победнику затреба, бити коришћене у име демократије и њених глобалних планова, за дестабилизацију тих држава или читавих региона.
По цену да будемо сабласни, ни Други светски рат није потпалила Трипартитна коалиција Немачка – Јапан – Италија, већ западно-капиталистичке силе. Рат је отпочео кад је Британија објавила рат Немачкој због Пољске, не из неке љубави према Пољацима, већ зато што је Трипартитни савез прешао ‘црвену линију‘ и започео да угрожава светску доминацију демократско-капиталистичких сила. Пољска, као и Принципов атентат у Првом рату, била је ‘колатерална‘ маска, или провизорни изговор, за пређени ‘белег‘ у неравноправном односу два табора светских сила. У последња три века, одлука када ће бити рата или мира у свету, увек је била у рукама демократско-капиталистичкога Запада.
Други разлог што до глобалног рата неће доћи Јакеменко види у непостојању ‘зида‘ иза кога притераном непријатељу нема простора ни могућности за успешно одступање, али сам разматра две такве могућности.
Први је актуелни сукоб САД и Русије око Украјине који отворено приписује Американцима, али у томе не види постојање ‘зида‘, што због ‘задршке‘ нуклеарног рата у коме би обе стране биле збрисане, а онда без објашњења додаје да и САД зна да Русија не може тек тако да нестане. Јакеменко превиђа неоспорне чињенице, да је ‘хладни рат‘ са СССР наводно престао, кад се Горбачов сагласио са уједињењем две Немачке и пристао да распусти Варшавски војни пакт совјетских савезника, у замену за свечано обећање капиталистичке западне алијансе, да се неће мешати у унутрашње односе совјетских република, нити се војно приближавати совјетским и касније руским границама. Оба обећања Запада вероломно и аморално су погажена. Совјетски савез се распао уз активну ‘помоћ‘ САД и његових савезника, додуше и врло сумњиву улогу, како Горбачова тако и Јељцина, у том процесу. Од тог тренутка капиталистичка алијанса није престала да се војно приближава руским границама. Данас је Русија опкољена НАТО снагама. Последњи чин, на коме се управо сада ужурбано ради, треба да буде улазак Украјине (унаточ њеног природног и националног интереса) у ЕУ, а потом и њено приступање НАТО-у, што би смртно угрозило ‘последњу одбрану‘ Русије, јер би њен нуклеарни арсенал био директно изложен атомском ‘превентивном удару‘ САД, данас њеној обнародованој и важећој ратно-стратегијској доктрини. Према томе улазак Украјине у НАТО јесте ‘зид‘ уз који Русија никако не може да допусти да буде притерана, јер јој иза њега нема успешне одступнице.
Други разлог што до нуклеарног рата неће доћи – па ни ‘зида‘ уз који би непријатељ био притеран, иза кога нема одступнице – сада са искључивог становишта Америке, јесте да је рат врло скуп, а САД су већ огромно презадужене и немају могућности даљег задуживања, ако хоће да избегну финансијско-економски крах, који би коначно уништио цео капиталистички поредак, а и њих као светског хегемона. Поред тога ни Американци нису расположени за рат и његова лишавања. Радије би да наставе са иживљавањем у лагодном ‘конзумеризму‘ и површној забави. Овде Јакеменко превиђа неколико очигледних чињеница које сасвим супротно говоре.
Не би било ни први ни последњи пут у историји, да презадужени баш ратом најбрже и најлакше не само ‘пребија‘ своје дугове, него на крају од дужника постоје општи велики поверилац. Нарочито када се рат војује далеко од његових обала, те његова готово нетакнута економија производи и извози више него икада, што је био случај Америке у оба светска рата. А биће и у нуклеарном, ако Америка одлучи да га отпочне првим ‘превентивним ударом‘. Да се Америка за то спрема несумњив је доказ да она годишње троши на оружање свога разноврсног и ‘најсофистиранијег‘ ратног арсенала, приближно исто, као и цео остали свет заједно. Може ли неко да верује да САД, врхунски капиталиста, тако огромна средства ‘инвестира‘ у нешто што неће на неки начин да употреби, и бар добије сразмерно исту вредност и корист плус чисту добит?
Како се Америка раздужује и од великог дужника постоје ништа мање велики поверилац? Одувек, у име вредности капиталистичке демократије, прва у подстицању рата против озлоглашених ‘диктатора‘, ‘тирана‘ и ‘агресора‘, Америка у оба светска рата улази знатно касније, пошто се рат увелико распламсао, а зараћени већ добро искрвавили и одмерили своје снаге. Али амерички високи капитал од почетка користи своју ‘незараћеност‘ великом продајом оружја и другог ратног материјала, те основних животних потребштина, како својим демократским савезницима, тако и другим неутралцима. А пошто рат ‘много кошта‘ и великим зајмовима, наравно са каматом. Инфлација је нормална последица у свим земљама, поприштима рата. У инфлацији новац је све мање вредан. Куд боље прилике да се за малу стварну вредност отплати велики дуг? Кад САД најзад уђу у рат, као свежа, бројна и беспрекорно наоружана снага, одмах постају стварна ‘врховна команда‘ демократске коалиције. Коалиција добија одлучујући замајац и снагу да коначно порази непријатеља. Исход је његова капитулација.
Шта напр. значи ‘безусловна капитулација‘ Немачке у Другом великом рату? Значи оно што јој име каже. Победник постаје господар њеног даљег живота или смрти – може да јој наметне услове какве год хоће. И многе драконске Немачка је преживела. Може да захвали само надирућој совјетској и општој комунистичкој опасности, што није раздробљена и потпуно уништена. Али када је у питању раздужење победника, поред поменуте извозног профита и инфлације, довољне су и друге ‘финије‘ мере. Тако су САД просто заплениле сва немачка најнапреднија научна истраживања. Њени врхунски научници су ‘најмљени‘ или просто ‘мобилисани‘ и пресељени у Америку. Захваљујући њима САД су прве дошле до атомске бомбе, њоме ‘скратиле рат‘ на Далеком истоку и поразиле Јапан и истовремено ‘зауставили‘ Совјетско надирање ка западу, који су такође већ радили на свом нуклеарном оружју. Ту су и огромне кажњавајуће ‘репарације‘ – за изазивање рата, штету причињену окупацијом савезничких земаља, ратне злочине, денацификацију, издржавање окупационих снага Западне коалиције, итд. С обзиром да је долар међународна ‘резервна валута‘, САД су све своје трошкове и инвестиције, чак и у савезничким земљама, плаћали неконтролисаном емисијом (штампањем) бонова (ваучера) у доларској вредности, који у међународном финансијском саобраћају нису ‘оптицали‘, тј. нису имали вредност. Ова тема о раздуживању Америке, може се вишеструко даље дорађивати, али нама понестаје простора, па да закључимо народном мудрошћу: Заиста – ‘Неком рат – неком брат‘!
Што се тиче наводног нерасположења Американаца за рат, оно се лако и вешто ‘прештимује‘ у жељеном правцу. Али најважније, нарочито у изворним капиталистичким демократијама, као и о међународном рату или миру, не одлучује народ, већ за водећу улогу ‘школован‘ и одабран ‘естаблишмент‘ или ‘елита‘.
На крају, Јакеменко не помиње ни највеће могуће жариште нуклеарног рата на Далеком истоку, где се укрштају интереси САД и многољудне и економски моћне ривалне Кине. Ваш ових дана САД су ‘сугерирале‘, још увек својој ‘клијент‘-држави али снажном Јапану, вековном непријатељу Кине, да мења свој Устав, по коме је своје оружане снаге могао да употреби само дефанзивно. Измењеним Уставом, Јапан је овлашћен да их употреби и ван својих граница – офанзивно.
В. Димитријевић
