Немам обичај да пратим временску прогнозу. Како нисам ратар немам потребе за тим, најгоре што ми се може десити јесте да покиснем, а што каже наш народ – „ниси од шећера“. После прелепих и благословених, пролећних дана за Васкрс и Ђурђевдан, једног дана, за мене изненада, поче падати киша и време се нагло претвоти у касну јесен. Последњих година није необично да дође до таквих наглих климатских промена, али ме изненади кад ми жена рече да ће киша падати три дана. Одмах ми је у глави прострујало подсећање да је дан Светог пророка Јеремије, који је познат по свом плачу над изгубљеним Јерусалимом. Вест о три дана „јесењих киша“ у сред пролећа код мене је изазвала помисао да је реч о библијској опомени. Жена још додаде да се очекују нове поплаве, после оних које су захватиле западну Србију, уочи Васкрса. Претрнух, нисам знао да ли је и са поплавама случај као са земљотресом, да је поновљени много јаче снаге од претходног, али сам то помислио. Нисам имао појма колико сам у праву. Србију је задесио потоп!
Муке поплављеног народа мешале су се са бљутавом патетиком политичара, пре свега премијера, који се показује као најгори политички црноберзијанац. „Неком рат неком брат“ говорила је моја бака кад је нас задесила ратна и избегличка невоља. То се сада дешава у поплаљеној, може се слободно рећи, потопљеној Србији. Александар Вучић обилато користи несрећу за задобијање лаких политичких поена, који ће га учврстити на позицији „маршала“, којег је чак цитирао, само што није рекао Прозор него „Шабац не сме пасти“! Ниске побуде политичара, који користе несрећу за сликање пред новинарима и давање изјава помешане су са примерима искреног човекољубља и пробуђене саборности. Држава је показала своју немоћ, како због саме неприпремљености тако и због лоше организације спашавања и евакуације становништва. Али, народ је показао вредност и да није утулио и изгубио човечност. Жив је наш народ, иако је утрнуо и од свих недаћа убијен у појам.
Потоп који се десио у ових пар дана у Србији није друго него слика свега шта нам се дешава последњих двадесетак година. Та слика је толико била снажна да нисам могао а да не извлачим опште закључке, који се тичу сагледавања живота. Како се људи суочавају са ствараношћу Апокалипсе, која је око нас и коју живимо?
Најгоре је кад стварност која нас окружује почне да се увлачи у нашу унутрашњост, кад спољшњи проблеми постану „власништво нашег бића“. Природно је да се људи боре против тога на начине како знају и умеју. Приметио сам неколико начина суочавања са злом око себе.
Први заправо и није суочавање већ покушај игнорисања, жеља да се нормалан живот настави, да буде као да се ништа није десило. То је некакво „забијање главе у песак“, идолопоклонички култ нормалности, који јесте разумљив, јер човек избегава опасности и има потребу за сигурношћу, али је бесмислен а понекад и неморалан. Сећам се једног детаља, за који сам чуо, да се догодио почетком немачке окупације за време другог светског рата. Неки локални начелник тражио је одобрење од немачког официра да направи весеље поводом Ђурђрвдана, а овај се извикао над њега: „Зар је вама до весеља кад вам је земља окупирана, кад сте остали без државе“. Затим, треба се сетити и оних људи који су у башти београдске „Касине“ пили пиво док су прекопута њих на Теразијама били повешани људи. То је после тумачено пркосом, што има логике јер је и та идолопклоничка жеља за нормалношћу некакав отпор апокалиптичном злу, али је свакако бесмислено и често се окрене на своје наличје. Наиме, дешава се да у ванредним ситуацијама, што је блажа реч за озрачје Аполипсе, људи усред жеље за нормалношћу а имајући осећај „као да сутра не постоји“ почињу да се понашају неморално. Тада долази до распуштања страсти дионизијскох размера, о чему су писали неки књижевници и психолози.
Постоји још један, нешто делатнији, начин начин суочавања са апокалитичним озрачјем, који такође има основ у жељи за нормалношћу а то је сарказам и иронија. Пример таквог начина суочавња са злом јесте позив једне београдске уметнице људима да „допливају “ до неког културног центра на промоцију некакве књиге. Деведестих је било доста филмова који су били у том духу „хумора са вешала“. Разумљив је то порив али суштински безосећајан и као такав он није излаз већ управо представља капитулацију људскости, „удобно смештање у Ад“ у који се свет претвара.
Супротно томе јесте праведни гнев као отпор насилном бесмислу око нас. Овај начин борбе јесте делатан али суштински повезан са злом око нас, он не представља излаз из озрачја Апокалипсе већ његово наличје, које често ствара још гору ситуацију зато што је рушилачког карактера. Тако је комунизам био наличје бездушног капитализма и иако се залагао за хуманост у његовом систему људскост и достојанство личности је било више поништено него ли у капитализму против којег се борио. У нашој ситуацији, везану за поплаве има оних који су због гнева због поменутог безобразног политиканства наших властодршаца презрели и саму дужност за помоћ ближњим и чак гневно били против акција човекољубља јер су и њих видели као манипулацију.
Па шта онда радити, како се супроставити злу око нас и не дозволити му да постане зло у нама?
Одговор треба тражити баш у суштини саме Апоклипсе. Кад је преведемо на наш језик видимо да је њено значење Откровење. Догађаје који руше наш свет нормалности тада схватамо као „раздирање временско-просторне завесе“ који нам наговештавају вечност. После потопа зла долази Сунце правде – Господ наш Исус Христос и то је наше хришћанско схватање Апокалипсе. Нада да ће добро победити представља излаз из мучне стварности. Као што су први зраци сунца после вишедневих киша сушили влагу и мемлу са наших улица али и из наших душа тако ће Христос, кад други пут дође, учинити да нестане зло. Али, хоће ли наћи неког ко је спреман да прими те зраке Сунца благодати или ћемо и ми усахнути заједно са тим злом? То је суштинско питање на којем треба да се заснива хришћанска делатност па и политика, као конкретно и практично исповедање вере и изражавање свог погледа на свет и живот.
„Бити спреман то је све“! Зато и за Апокалипсу постоји припрема! Циљ те припреме је да будемо „сунчани људи“! Такви људи су „со земљи и светолост свету“. Такви људи су били и хришћански мученици који су светлошћу у себи, јачом од сунчеве, победили моћну империју, чак и кад су страдали. .
Не треба да нас збуњују они који ће да нас презиру као малоумне и наивне који верујемо у бајке. Вера у долазећег Христа породиће наду која ће нас учинити живим, делатним и победоносним и у најгорим временима. „Знам ново Сунце се рађа“ требало би да буде наша лозинка а сунчани људи ћемо постати ако будемо радосно клицали „да дођи, Господе Исусе – МАРАН АТА“!
Ненад Адамовић
