Прошло је седамдесет година од трагичне погибије Димитрија Љотића. У нашој политичкој историји, његово име и дан-данас заузима једно особито и оригинално место. Ту оригиналност чини његово, на свој начин, схватање политичког живота и рада. Једнострано, или чак формално, личност Димитрија Љотића може се определити и поставити у област политике. Али када се он упореди с другим нашим политичарима пре и после њега, он чини изузетак.
У своме политичком раду, он је првенствено наступао као моралиста, као учитељ морала. Његови морални прописи узети су првенствено из Еванђеља а онда из народне етике, изражени кроз појмове чојства и јунаштва. Узгред речено, Љотић је најјасније и најпотпуније дао објашњење ова два појма: чојство је бранити другога од себе, а јунаштво бранити себе од другога. Као свеобухватну реч, којом треба да се означи наш народ јесте реч домаћин. У овом називу сконцентрисане су све народне одлике, створене на основу вековног искуства. Домаћинство означава међусобну хармонију, не само у дому, него и у друштву, држави и васељени.
Бог у васељени, владар домаћин у држави а старешина породице – домаћин, су у потпуности сагласни са нашим народним схватањем (које на овим принципима све велико заснива). Домаћин и домаћинска кућа уживају углед у околини, не толико по имовном стању, колико по мудром и честитом животу. Домаћини су у нашем народу били ствараоци и руководиоци великих остварења, једнако у свим крајевима.
Заснивајући свој покрет на народном искуству, Љотић је препоручио да оно буде основа изградње државне будућности. Њом треба да се истиче владар. Само ако владар схвати своју улогу домаћински, он је пронашао прави пут. Историја Срба је познавала доста таквих владара од најстаријих времена и остали су у народној традицији у најлепшем сећању, како они, тако и време њихове владавине. Као ни домаћин у породици, владар у држави не сме бити лутка ни тиранин, него прави тип домаћина, коме су државне бриге, њене радости и тешкоће увек на срцу и пред очима. Старо дубровачко правило, које је стајало на улазу у сенат – „Они коју у овај дом улазе, на своје приватне ствари нека забораве” – наводио је Љотић као правило, које има вечну важност.
Сходно историјској судбини, Србију су XIX и XX век затекли без племства, тако да у њој није било привилегованих породица. Али се у њој, ненаметљиво у последња два века, истицале неколике породице. Оне су органски изникле из народа и својим позитивним особинама показале вредност и стекле у околном свету углед. Њих није било много. Две од њих су достигле да се прогласе владарским а друге су се обилато ангажовале у животу свога – као и других – народа. У овим породицама одржавала се традиција, побожност и национална свест. Оне су својим животом и радом служиле за пример околини, која се на њих угледала и од њих се у многоме учила. Чланови ових породица служили су за пример, јер су се у много чему разликовали од оних из обичних породица. По многим изузетностима, у поређењу с већином наших политичара, на личности Димитрија Љотића то се може утврдити.
Када је Љотић активно ступио у политику, Југословени су већ, било као државе, било као покрајине у саставу других држава, поседовали своју политичку прошлост. Она је била, све до уједињења 1918. године, разнострана и носи слику незаједничког и судбински неуједначеног друштвеног као и државног развоја. Не само да се у описивању њеног политичког кретања, сусреће са нормалним појавама, него доста често и са политичким борбама и бунама. Јасно је да се историја бави и да ће се бавити политичком историјом Југославије у раздобљу од 1918. па до 1941. године, када је тај период завршен. Он је назван међуратни. Иако је кратак, он носи обиље карактеристика и показује многе појаве и личности, значајне и незначајне, корисне и погубне, што је уосталом, одлика у битисању свих држава. Историчар ће се морати задржати на личности Димитрија Љотића и на његов политички покрет, Југословенски народни покрет Збор.
Љотић је у надолазећем Другом светском рату видео, не само оружани обрачун великих сила, већ корениту промену међународних односа и то звао ‘светска револуција‘, наговештај данашњег Новог светског поретка. За правилно одређење у тако судбоносном духовно-политичком простору и времену, било је потребно имати јасан главни циљ и истинито познавање међународног окружења у коме се нашла
Југославија. А она је била угрожена не само непосредним спољашњим и унутрашњим непријатељима, већ и јаким, безобзирним и себичним (за наш народ – погубним) настојањима и пропагандом свих великих сила. Љотићев покрет је настао из насушне потребе тражења, а онда и одбране, трајног и свестраног духовно-политичког народног интереса. У односу на међународно окружење, народни интерес је претпостављао, чврст критичан, без предрасуда, став према копирању туђег државног и друштвеног уређења и идеолошких утицаја. На овим ‘координатама‘, за разлику од других који су ‘тапкали‘ на увезеним стереотипима, Љотић је градио и увек имао спремне и дубоко образложене одговоре на све оновремене изазове и ‘горућа‘ питања која су тиштила народ. А он их је износио без устезања, смело – најчешће супротно ‘популистичкој‘ јавности ошамућеној туђинским утицајем и пропагандом – а сходно суштинском народном интересу (Писма кнезу Павлу, пуч 27. марта 1941, подршка Недићевој влади, тзв. ‘отпор‘ под окупацијом, ‘помоћ‘ западних савезника националним снагама у земљи, итд). Управо такав јасан и одлучан став привлачио је родољубе и слободно мислеће људе, а нарочито омладину, ЈНП Збору, и од њих стварао надахнуту борбену заједницу.
Кад се говори о Димитрију Љотићу као мислиоцу, политичару или уопште као јавном раднику, мора се пре свега поменути његова религиозност. Он у овоме чини изузетак међу политичарима – пре и после њега. Треба поменути да је Љотић живео у време када се вера у Бога већ почела занемаривати и када је наша интелигенција, под утицајима страних идеја, зазирала од верских изражајности и била чак антирелигиозна. Није само комунизам наступао као негатор вере, него је безверје, особито индиферентност, узимало све више маха у друштву. Од раних својих дана Љотић се занимао религиозним проблемима. Кроз породично васпитање усвојио црквеност. Затим, он је читао дела религиозно-филозофских писаца из руске и француске књижевности, остајући непоколебљив у религиозности, коју је понео из родитељске куће. Његова религија је хришћанство, онако како га исповеда и учи Православна црква. Али изражавао је велико поштовање и према Римокатоличкој цркви, особито према неким њеним светитељима и богословима. Изнад свега био је духовно обухваћен величином Богочовека Христа од које се ништа величанственије замислити не може.
Ништа га толико на одвратност према комунизму није гонило, колико комунистичко безбожје. Он је угледањем на Достојевског размишљао о појединим религиозним и друштвено-политичким проблемима. Познавање Библије користио је у својим предавањима и сматрао да је много важније формирати човека по мерилима еванђелске науке, него по неким страним идеологијама. Наше народне суровости држао је за остатак из паганског доба. Хришћанство је једина снага која може облагородити човечанство. Све је друго обмана и погибија. Димитрију Љотићу је било јасно да Европу а и свет чека велика пропаст, уколико се не поврати Христу. Љотићево хришћанство, његово литургијско бдење и непрекидна црквеност, није
била формална: „Љотићев пут ка Крсту (…) је изборен једном очигледном жудњом за истином.” Био је сав прожет Христом: „Ако је мислио, мислио је Христом. Ако је дејствовао – увек Христом. Ако је процењивао људе, прилике и догађаје, увек и то Христом. Ако је посматрао прохујала историјска времена, или пророчки понирао у будућност то увек умом Христовим.” (Др Димитрије Најдановић. теолог).
Упркос тврдњама неких „србских” љотићеваца, с погледом на наше национално-државне прилике, Љотић је Југословен. У Југословенству он је нашао остварење једне велике идеје, којој су тежили највећи наши умови и неколико генерација. Ова идеја је диригована потребом и истином. Љотић је увек међу Југословене убрајао и Бугаре, сматрајући да без Бугара нема потпуне Југославије. Снага југословенског јединства треба да буде – и дан данас – у осећању судбинске повезаности. Ако тога нема, онда су узалудни сви други фактори – никада се право јединство постићи неће.
Поред југословенства Љотић је био и велики Словен и заступао идеју Свесловенства. Одрастао и васпитан у крају где је народно расположење вековно уздизало Русију, из које је струјао вал славенофилства и одушевљавао све патриотске духове, захватио је и Љотића још у младим данима. У односу на владајући систем, Љотић је заступао гледиште да сваки народ треба да има онакво уређење, какво најбоље одговара његовој битности и народним особинама. Противник је био усвајања или пресађивања страних облика државног уређења, па је био противник фашизма и националсоцијализма у примени на наш народ.
Као сразмерно нов покрет Збор је успео да окупи један број чланова и то једнако међу Србима, Хрватима и Словенцима. Све њих је водила једна мисао и иста забринутост за нашу судбину. Љотићева мисао и његово својеврсно наступање и указивање на нашу стварност, изазвали су пажњу код свих сталежа: свештеника, официра, радника, сељака, културних радника, привредника.
Најинтересантније је било пратити појаве код једног дела омладине. Као што је данас познато, комунизам се сав, свом снагом бацио на врбовање омладине – средњошколске и студентске. И ту је имао великог успеха, јер му нико није чинио озбиљнију препреку. Тек појава Збора и наука Димитрија Љотића изазвале су интересовање код онога дела омладине, који се није могао прилагодити комунистичком схватању живота и света. То је омладина која је поседовала национално и породично хришћанско васпитање. Љотићевом речју занесена, пошла је у борбу свесно се жртвујући за спас свога народа у оним данима, када се озбиљно постављало питање биолошког опстајања српског народа. Констатовано је да су зборашки омладинци из свих крајева Југославије, као ниједна друга скупина, ступили о одбрану народа.
Руковођен најјачим родољубљем, Љотић је са истим еланом као раније, када је говорио о чувању да се у зло не падне, наступио да указује на пут спасења из већ постојећег зла. Колико је помогла ова активност Љотићева у она љута времена и каква би наша национална ситуација изгледала на крају рата, довољно је данас свакоме јасно. Од најмлађих дана, ниједан размак у своме животу није пропустио а да није био заузет мислима и делањима за добро народа којем припада. Као основна руководећа снага, служила му је љубав према роду своме, која је загрејавала његову велику мисао. На путу целокупног заузимања да се помогне народу и не дозволи да после једног ропства, дочека и друго, Љотић је и живот дао. Као ретки родољуб у једном мутном столећу, он је живот дао роду своме!
Љотићеве мисли и идеје одавале су родољуба забринутог за судбину своје земље и народа. Предвидео је почетак и узроке, развој и крај рата, који се на југословенском простору неће завршити победом западних „савезника”. Нико пре њега није тако демаскирао комунизам који се своди на уништење хришћанског морала и народне слободе. Због тога су следбеници Димитрија Љотића из рата изашли духовно, идејно и борбено непобеђени и високог морала. И поред масовних губитака у Кочевском покољу од стране комуниста и мучног живота у војно-избегличким и иследничким логорима Италије и Немачке, а каснијим огромним искушењима емиграције, расути по континентима, остали су јединствени и чврсто уверени у суштинску вредност и актуелност Љотићевих идеја и мисли.
Верни својој домовини и народу, упркос бризи за своје опстајање у туђини, у емиграцији су покренули 1949. лист „Искра” који и данас излази. Надахнута Љотићевим хришћанским питањима нашег народа и државе.
Та идеологија, задојена хришћанском љубављу, бриге за ближњега и родољубљем, заживела је и међу млађим нараштајима у Србији са изгледима да се временом, створи кадар савремених настављача духовног и идејног пута Димитрија Љотића и његових следбеника. Духовно-политичким погледом на свет, Искра већ 66. година заступа и брани суштински народни и национални интерес и од почетка превасходно је окренута текућим и горућим питањима нашег народа и државе.
Та идеологија, задојена хришћанском љубављу, бриге за ближњега и родољубљем, заживела је и међу млађим нараштајима у Србији са изгледима да се временом, створи кадар савремених настављача духовног и идејног пута Димитрија Љотића и његових следбеника.
