У децембарској Искри доносимо напис: Десет инструкција (Бжежинског) о политици САД (1978) према комунистичкој СФРЈ, за које смо рекли да су препознатљиве и у савременој глобалној политици Новог светског поретка (НСП).
Ниже ћемо да укажемо на те ‘препознатљивости‘, ако се из инструкција изостави њихово везивање за комунистичку Југославију.
У тачки 1. Бжежински каже: „Стално и досљедно указивати на стаљинистичке тенденције у совјетској политици и тиме застрашивати… комунисте и друге љевичаре у земљи и свијету“. Дакле, разлози указивања на баук стаљинизма нису моралне природе, његови објективни злочини, нити повреда данас помодних ‘људских права‘, већ ‘застрашивање‘ комуниста и левичарар у свјету, тј. пропагандни продор и стварање бреше, подела, разбијање јединства, како у редовима противника, следбеника комунизма, тако и међу другим политичким круговима у свету.
Није ли исти метод јасно уочљив у савременим ‘потезима‘ НСП, од обојених револуција и ‘пролећа’ до његових нелаганих, објављених и необјављених, ратова? У свим случајевима, противник и непријатељ (независно од његових злодела, ако иста стварно постоје) се додатно пропагандно оцрњује и сатанизује. Јуче Садам (претходно савезник против Ирана), потом Срби уопште, затим Гадафи и легално изабрани председник Египта, Мурси (Муслиманска браћа) данас председник РФ Путин, итд. Важно је непобитно утврдити, да иза ових ‘демократских интервенција’ НСП свуда (намерно) остаје далеко горе стање од оног претходног – неред, подела, завада, нејединство, хаос, тероризам, грађански рат. Зар данашње стање у Ираку, Сирији, Авганистану, земљама ‘арапског пролећа‘, Египту, Либији, Украјини, итд. није горе него раније? Или још боље, наведите државу коју је НСП насилно покушао да ‘демократизује‘ где је стање боље него претходно.
Друга мера – „Систематски помагати и давати публицитет разним опозицијским групама, ‘рекламирати‘ разне дисиденте… не морају бити изразити (противници нападнутог режима), можда је и боље да су више хуманистички оријентирани“. „Те акције треба максимално повезивати с кампањом ‘о људским правима‘ и с ‘Повељом из Хелсинкија“… слободном циркулацију људи и идеја…
Није ли све ово тако очигледно у свим пропагандним нападима НСП? Може се рећи да је то данас искуствено усавршено. Аргументе клијентске стране западни медији преносе као апсолутну истину. У случају Украјине, објављује се само оно што је неки западни државник тобоже најоштрије рекао Путину, а овај као да је нем, све то оћутао. Тврдње НАТО, једне од зараћених страна, се преносе као неоспорне чињенице. У оружаним борбама у источној Украјини стално се помињу преко 4000 невино побијених цивила, као да су то само жртве отпора руских устаника. У извештајима са терена објављују се превасходно сведочанства украјинског становништва. Сваки руски одговор или аргуменат се обавезно етикетира као неистина. Путин се, мимо сваке међународне пристојности, упоређује са Хитлером и отворено назива лажовом.
Мере бр. 3 и 4: „У интересу је САД да помаже централистичке снаге… спремне на отпор. Истодобно, једнако је важно помагати и све сепаратистичко-националистичке снаге, јер су оне природни непријатељ централиста и њихове идеологије. Та тактика истодобног помагања и централистичких и сепаратистичких тенденција“ има своје дубоко оправдање, што се већ показало… Хисторија јасно показује како је идеја национализма јача од идеологија. За то нису доказ само трвења унутар појединих комунистичких земаља (Руси и Украјинци у СССР, Срби и Хрвати у Југославији, Чеси и Словаци у ЧССР итд.), него још више трвења и сукоби, па и ратови, између појединих комунистичких земаља (СССР -Кина, Вијетнам – Камбоџа). Зато на ту карту треба играти на дуги рок… како би се ангажирањем разних националистичких тенденција ослабила отпорност (противника)“…
Ова тактика није употребљена само у разбијању СФРЈ. НСП је стално употребљава, где год му је потребно да разбије и раздроби нечије јединство; да потпали ако је потребно и рат овако подељених снага. Најбољи пример је опет Босна.
Срби централисти хтели су да задрже подјармљену муслиманску Босну у саставу наводно Велике Србије (надахнути идеологијом неке српске изузетности). Сепаратисти Бошњаци, инспирисан идеологијом екстремног исламизма, хтели су да БиХ учине независном, њоме доминирају подчињавајући како српску тако и хрватску мањину. НСП их је нахушкао и бацио једне на друге и изазвао и подржао грађански рат. Резултат је, као и увек где се умеша НСП, лошије стање него претходно – дејтонска БиХ, подељена у два ривална ентитета, национално и верски супротстављена, још увек западни протекторат, неспособан да у било чему искаже јединство.
Тачке 5,6 и 8 су сличне у својим намерама и могу се размотрити заједно:
„Изузетну важност у идеолошкој борби има културно-идеолошка инфилтрација путем средстава масовних комуникација: штампа, радио и телевизија… утјецаје путем америчких и опћенито западних филмова, ТВ-емисија, пријеводне литературе итд.“… „У идеолошкој борби значајно је потицати и потрошачки менталитет“. „Искуство показује да је потрошачки менталитет готово немогуће зауставити; кад се једном појави, он пробија све теорије егалитаризма боље него многе политичке акције. Зато у оквирима економске политике треба пажљиво бирати оне мјере што повећавају пласман роба које јачају потрошачки менталитет и ту избјегавати било каква ограничења.“
Овакав културно-идеолошки и потрошачки насртај НСП, не само на маркираног непријатеља, већ у свету уопште, је тако очигледан да је непотребно наводити примере.
Тачка 7: „Велики дугови земљама Запада, као и они које ће се и убудуће узимати, изузетно су погодно средство економског и политичког притиска на ту земљу. Стога је пораст дуговања, дугорочно гледано, користан за америчке интересе, и не би требало спречавати нове кредите – макар то имало привремено и негативне ефекте за зајмодавца, јер се то лако компензира економско-политичким мјерама.“
Пример ‘дужничког ропства’ као савременог средства доминације НСП најбоље показује случај Аргентине, о чему је у УН говорила њена председница, гђа Киршнер. Њено излагање доносимо у овој Искри. Важно је запазити да се то чини уз помоћ ‘лешинарских фондова‘ који спречавају отплату дуга, а на такво перманентно задужење наплаћују супер-лихварски интерес, те да све то одобрава америчко судство.
Најзад тачка 8 и 10: „Већу пажњу ваља посветити грађанима који се враћају у земљу након боравкау иноземству. Њих треба користити као несвјесне и свјесне пропагаторе америчког и западног начина живота“. „Такви задаци политике САД захтијевају и одређене политичке савезнике унутар земље“. „Искуство показује да се најбољи савезници налазе међу имућнијим слојевима друштва, а то су у првом реду припадници либералне интелигенције. „Свима њима“, закључио је Бжежински, „треба пружити максималну подршку која ће охрабрити и њих и њихове потенцијалне присташе“.
Најбољи пример оваквог деловања НСП је савремена Србија – од њене послушничке власти до свемоћних НвО које финансирају или странци или сама држава.
Шта је даље битно закључити из излагања Бжежинског?
Најважније, да је то америчка политика, данас НСП. Чињеница да је он њене ‘финесе‘ изрекао 1978, показује да политика НСП није од јуче, да је она врло дуго пре тога постојала и искуствено се усавршавала; да и даље траје, те је и данас у потпуности примењива. Та политика је исувише ‘стара‘ и дугорочна да би могла бити Обамина, или било кога другог председника САД. Још мање – Фукујамина. Кисинџерова или Бжежинског. Најмање је то политика Демократске или Републиканске странке, Пентагона, Ције или било које друге значајне државне или друштвене установе. А како би и могла њихова бити, кад председник САД најдуже ‘влада ‘ 8 година (два мандата). После тога је украсна фигура на комеморацијама. Није случајно што устав захтева председничке изборе сваких 4 година. То је и предострожност против могуће људске слабости, да неки председник не помисли да му мандат даје право на неку своју политику. Чињеница да је председнику додељено да пред јавношћу износи ‘став‘ и о мање важним стварима од високе државне политике, ствара утисак јединства и једнодушности – подиже ауторитет државној политици и самом председнику.
Политика НСП је као добро устројена и подмазана машина у којој су сви њени делови усмерени фабриковању највећег броја својеврсне добре робе. НСП и јесте то. Тровековно искуствено усавршаван производ демократије, политичког наличја високог светског капитализма. Добро координиран, дисциплинован, сходно финансијско-економској моћи, строго хијерархијски устројен поредак. Ко то јединство превиђа или неће да види и политику НСП приписује неком САД председнику, његовом саветнику и било којој државној или друштвеној установи, несвесни је пропагандиста његове безазлености.
В. Димитријевић
