Необична, како се тврди, “иницијатива” државе Турске о помирењу двеју исламских заједница у Србији је још један наговештај продирања политичког ислама и знак немоћи и неспособности актуелних власти у Београду. Без обзира на стварне намере Владе у Анкари, чињеница је да се једна друга држава, није реч, дакле, о вјерској организацији, уплиће у верске, унутрашње ствари Србије и то на, по свему судећи, “позив” званичног Београда.
(Зло)употреба религије и верских заједница није, наравно, иновација и специјалитет садашњих власти Србије, али, у светлу њихове генералне неспособности и показане склоности да и најважнија питања државе користи у дневне, краткорочне и крајње нејасне политичке циљеве, најновије “кокетирање” са политичким исламом би могло имати и озбиљне последице. Утолико пре што се кроз ислам настоји дефинисати квази-политички идентитет, засебност, једног дела Србије, Рашке области или Санџака, и то кроз афирмацију само једне групе локалних политичких и верских активиста. Изгледа, међутим, да ту, на жалост, нема никакве озбиљне визије, а ни намере да се “реши” питање верске организације муслимана у Србији и да се помогне муслиманима верницима. И све то сада уочи избора. Нејасан циљ целе мисије су, у ствари, гласачи. О последицама нико и не брине.
Нејасно је, ипак, шта се стварно дешава. Као и обично, јавност Србије, укључујући и саме муслиманске вернике, последња сазна о ономе што се тиче ње и њене судбине. Одједном се само у штампи појавила вест да се уз посредовање Турске и босанско-херцеговачког реис-ул-улеме Мустафе Церића очекује уједињење две исламске заједнице у Србији. Наговештено је, такође, да ће седиште те јединствене исламске заједнице бити у Новом Пазару, а не у Београду као главном граду државе, што је уобичајена пракса у свим земљама са исламским заједницама. Тврди се, такође, да садашњи лидери две одвојене исламске заједнице, Муамер Зукорлић и Адем Зилкић неће имати право кандидатуре и избора на место лидера те нове исламске организације. Није јасно ко је тај ауторитет и са којим правом може да забрани и одреди таква правила. А онда се испоставило да би све то могао бити приватни посао једног дела власти у Београду и једне од постојеће две исламске заједнице. Поглавар Исламске заједнице Србије Адем Зилкић каже да о томе ништа није знао и да уопште није у току о чему се ради. Ништа о томе не зна ни Министарство вера Србије. Саветник у том министарству Александар Раковић каже да су о целој тој идеји, као и тим поводом посети турског шефа дипломатије Ахмета Давутоглуа, сазнали из новина. [ 1] А у име Турске у том послу посредује државни орган, Владина Дирекција за верска питања. Како је онда могуће да практично држава Турска на томе ради, а да једино надлежно државно тело Србије, а то је Министарство вера, о томе ништа не зна и није укључено у тако важан посао. Држава Србија, међутим, о томе и те како зна, само је питање која је то држава Србија. Огласили су се, наиме, министри у Влади Расим Љајић и Сулејман Угљанин који су показали да су потпуно у току и да су на неки начин део тог “пројекта”.
Онда је тим послом у Београд дошао турски шеф дипломатије Ахмет Давутоглу. Састао се са председником Борисом Тадићем и министром иностраних послова Вуком Јеремићем. Откуд сада то ако је, како се тврди, Србија, као и Турска, секуларна држава и не меша се у верске ствари, а сада се о проблемима исламске организације разговара на највишем нивоу. То је, дакле, постао државни посао. Није, међутим, јасно ко је иницијатор, чија је то идеја. Ко би то могао бити, Зукорлић, ефендија Церић или Турци? Како сада ствари стоје, изгледа да је идеја дошла из Београда и Србије, а Турска је прихватила. Што да не? Не треба се љутити на Турску или на ефендију Церића. Турска је једна од оних земаља са којом Србија заиста може, на обострану корист, да развије интензивне односе. И Турска је заинтересована за такав развој. Али, Србија мора и треба да разуме објективан положај садашње Турске. Турска је по дефиницији велика и моћна земља. Има, међутим, проблем утицаја у свету и политичке самосталности, нешто слично као Немачка после уједињења. Турска је, на много начина, још увек клијент држава. Наравно, актуелне власти у Анкари настоје да изађу из те неприродне и, у основи, нелогичне ситуације и, као у случају Србије, Босне и Херцеговине и Македоније, користе сваку створену прилику. Мало је вероватно да Турска у основи има лоше намере, али не губи време и активира сваку погодност, од економије до религије, упркос великим предрасудама које још увек прате ту земљу. Није, дакле, проблем Турска.
У досадашњем току “пројекта” уједињења исламских заједница, изгледа да је једини искрен муфтија Зукорлић, ма како то звучало необично. Он каже да је иницијатива уједињења “победа”, што значи да ће његова, Исламска заједница у Србији, бити водиља те нове, “уједињене” исламске заједнице. Она друга, Исламска заједница Србије, ће, према његовим речима, бити потпуно укинута и потиснута. Та “победа”, каже Зукорлић, значи да су муслимани “Босне и Херцеговине и Србије постигли потпуно јединство између Новог Пазара, Сарајева и Истанбула”.[ 2 ] Све друго, ко ће имати какву функцију, оценио је он, и није важно. То је, сугерисао је Зукорлић, идеја из Турске. Турска би била једина држава која би била гарант споразума, а не Србија. Турски министар Давутоглу је после посете Београду изјавио да би споразум о уједињењу значио “нови период за људе у Санџаку и све муслимане у Србији”, и да је решење проблема “важно како за мир муслимана у Санџаку тако и за мир у Србији”. [3] Шта то значи, може само да се наслути, али пада у очи сугестија да би Турска могла постати гарант мира у Србији. Није, међутим, јасно какав би статус имала та јединствена исламска заједница, за кога би била везана. Ако је наговештено да би њен центар био у Новом Пазару, а не у Београду, и ако је њена окосница Зукорлићева Исламска заједница у Србији која је везана за Ријасет (старешинство) у Сарајеву, онда би ствари могле бити веома компликоване. У новинским извештајима се тврди да је то и био разлог досадашњег неуспеха иницијативе и да је то званични Београд пренео турском шефу дипломатије Давутоглуу.
Муслимани у Србији чине нешто мање од 3 одсто становништва. Од тога само трећина живи у Рашкој области или Санџаку, па се намеће питање: како се уопште десило да та трећина постане медијски доминантан фактор политичког ислама? Утолико пре што ни та цела трећина не припада само једној исламској заједници. Изворни проблем је рат у Босни и Херцеговини и распад Југославије, али у данашњој форми се појавио са демократским променама 2000. године. У условима вишепартијског система, партије користе све расположиве могућности па и религију и верска осећања грађана. То је подржавано и са Запада, јер се у процесу распада Југославије схватило до које мере злоупотреба религијске припадности може бити ефикасна у политичкој контроли. У Рашкој области је то ислам. У општој клими послушности према Западу и моделу непромишљене употребе свега доступног, влада премијера Зорана Ђинђића 2002. године иницира оснивање такозваног Универзитета у Новом Пазару, који је касније преименован у Интернационални универзитет у Новом Пазару. Први човек те нове институције постаје имам, дакле, верски службеник, Муамер Зукорлић, иако за то није имао неопходне академске услове. Зукорлић је сада “председник Универзитета”. Први почасни доктор наука тог универзитета је 2009. године постао Словенац Јелко Кацин? Занимљиво је да тај универзитет функционише као приватни, али није у изворном приватном власништву. То је необични задужбинарски универзитет, а водећи задужбинар је Влада Србије. После је новац стизао са разних страна. Једно време је једну од водећих позиција у управи имала и Ружица Ђинђић, супруга покојног премијера. Таква промоција верског човека у цивилним пословима је Зукорлићу отворила могућност приступа медијима и политици, и у основи политичког ислама. После трагичног краја премијера Ђинђића, ново руководство Демократске странке је преузело Зукорлића. Тако је, на пример, потпредседник Демократске странке и министар одбране Драган Шутановац децембра 2007. године дошао у Нови Пазар да муфтији Зукорлићу честита празник Курбан Бајрам. Шутановац је тада рекао да је у Новом Пазару “само са једним циљем, да вама у своје име и у име мог кума Тадића (Борис Тадић, председник Србије, прим.аут.) честитам празник” уз оцену да жели да буду “поносни на себе и то што јесу, на своју децу и породице и на свога муфтију”.[4] Министар Шутановац није, међутим, посетио Адема Зилкића који предводи другу Исламску заједницу. [5] Тај пример истовремено разоткрива чији је муфтија Зукорлић политички пројекат.
Муамер Зукорлић (1970.) је занимљива и контраверзна личност. Рођен је у општини Тутин, а Газихусрефбегову медресу је завршио у Сарајеву. Потом је завршио Исламски факултет у Константини, у Алжиру, на одсеку за шеријатско право. Недавно је, тврди се, магистрирао на неком универзитету у Либану. По повратку у Рашку област 1993. године, Зукорлић у условима релативно слабо образованог исламског свештенства, као веома вешт и интелигентан човек, веома брзо напредује. И одмах се веже са политичаре. Његова прва веза је био Сулејман Угљанин, а током његовог трогодишњег изгнанства (склонио се у Турску) Зукорлић се приближио Расиму Љајићу. Љајић је касније постао део владајуће екипе у Србији, што је Зукорлићу отворило нове могућности. Муфтија Зукорлић је, у ствари, део владајуће политичке екипе у Србији. Отворене су му велике могућности не само приступа медијима, провладини медији у Београду помно бележе сваку његову реч, свако његово путовање, он је “радо виђен гост”, него и контакти са белосветским инструкторима политике Србије. Он је тако почео да се на известан начин осамостаљује и спроводи акције које баш и нису у договору са владајућим круговима у Србији. Али, све је толерисано. И због тога што се верује да су “ментори” ипак исти. Од једног, на неки начин, провинцијског имама, Зукорлић је постао “фактор” политичке сцене Србије. Ислам је, као мало која друга религија, веома заводљив, па је Зукорлић својим способностима релативно брзо сакупио довољно велики број присталица. У условима осиромашене Рашке области и компликованог етничког порекла тамошњих муслимана, ислам се показао као једина важна ствар која окупље етнички тако различите групе. У условима урушене и понижене Србије, за муслимане је заиста још једино преостао ислам. Зукорлић је тако постао важна гласачка машина. У Србији се власт добија на разлици од неколико десетина хиљада гласова, па је чак постало пресудно коме ће се Зукорлић приволети. Изгледа, међутим, да се у тој рачуници сада нешто пореметило и сада треба пронаћи нову форму. Ако за ту нову форму званични Београд нема довољно снаге, ту је Турска. То је већ опробан модел. Када је за формирање владе 2008. године недостајала већина, неко из Београда је тражио од америчког државног секретара Кондолизе Рајс да од Турске тражи интервенцију да Сулејман Угљанин приђе коалицији Демократске странке. Турска је то и учинила, и Угљанин је постао министар.
Као и обично, у савременој Србији никада није извесно шта ће бити са разно-разним иницијативама. Сада стижу вести да ни од ове иницијативе можда неће бити ништа. Вероватно и неће. Прави разлог се још не зна, а медији тврде да је кључни проблем то што би нова исламска заједница била у Новом Пазару а не у Београду.
Шта год да буде, кључне ствари су већ сада јасне. Инцијатива обједињавања исламских заједница, оваква каква је сада, била успешна или неуспешна, је још један корак даље у увођење страних земаља при доношењу битних одлука Србије. И још више, увођење верских заједница из других држава да одлучују о судбини грађана Србије. Како је рекао и муфтија Зукорлић “победа се већ десила”. Држава, наравно, нема право да се превише меша у верска питања, али и има право када те верске заједнице угрожавају виталне интересе државе. На пример, зашто држава Србија никада није истражила одакле толико велики новац Зукорлићевој екипи? Ко даје те паре? Нису увек у питању “стандардно осумњичени”. Рецимо, када је пре неколико година Расим Љајић, као први министар са територије бивше Југославије, званично посетио Саудијску Арабију, он је сугерисао домаћинима да би они могли у Санџаку да изграде џамију са пословним центром, какве та земља гради у многим земљама. Домаћини су ту сугестију прећутали, у преводу – одбили. [6] У том делу је занимљиво нешто друго. Службе безбедности Србије редовно прате исламистичка кретања у Рашкој области, и о томе имају веома ваљане и целовите податке. У уверењу да се Запад и Америка заиста боре против политичког и милитантног ислама, службе безбедности те податке редовно дају овлашћеном представнику америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) у Београду. И не само то, тај представник се и сам интересује шта Србија има о тим збивањима у Рашкој области. Када су се после, у неколико наврата, српске дипломате у Вашингтону интересовале у Стејт дипартменту о америчком ставу о тој опасности, каже им се да они о томе ништа не знају и да нису добили никакве информације о томе из Београда. [7] Занимљиво?
Утисак је да је све далеко отишло и да је “дух већ изашао из боце”. Сада је неопходна префињена политика како би се, пре свега, отклонили узроци подела и процеса све већег приклањања младих људи у Рашкој области радикалном, политичком исламу. И то без предрасуда о исламу као религији. Да ли Србија има такав политички капацитет и њена доминантна елита одговорност према судбини свих својих грађана и државе – то је за сада веома неизвесно.
Пише: Синиша Љепојевић
Извор: Фонд Слободан Јовановић
Напомене:
_________
[1] Извештај агенције Тањуг објављен 29. октобра 2011.
[2] Према извештајима агенција Бета и Тањуг, 27. октобра 2011. преузетих са www.b92.net
[3] Према извештају агенције Бета 25. октобра 2011. преузетог са www.b92.net
[4] Извештај листа Политика објављен 22. децембра 2007. под насловом “Шутановац пренео бајрамску честитку ‘кума Тадића’”.
[5] Исто.
[6] Ауторови приватни дипломатски извори.
[7] Исто.
