Железара у Смедереву, односно њена продаја сад већ може да се назове случајем. „Јенкији” на безобзиран, бахат начин изругују се закону и правилима међународног пословања и од нас праве будале. „Контрапонуда”! Још један измишљен термин тзв. транзиције, али овај пут такав да нема никакве везе са стварношћу, односно у потпуности изврће стварност. Америчка фирма Есмарк је „победила” (тачније крајње је фаворизована), на тендеру (дивног ли транзиционог новоговора), а потом је послала контра-понуду! То је горе него кад Цига на вашару продаје кобилу, па на питање „да ли је ждребна?” одговара: „Ако хоћеш да јесте, онда јесте, ако нећеш, онда није”! Он бар пре договора ствара илузију стварности, „каубоји” то раде после! Као кад би направили уговор за куповину куће од чврстог материјала са спратом и поткровљем, а после вам била понуђена трошна уџерица. И то се назове „контрапонудом”. Право је питање – ко им је то дозволио? Наравно, то је реторско питање. Зашто су одбијене друге понуде Руса, Кинеза, Немаца… неке чак нису ни отворене? Зашто је наша влада узела приватизацијског саветника после приватизације? Зашто нису узете гаранције од банке понуђача, да се у, случају раскида уговора, наша страна намирује у складу са оним што јој је по договору припадало? Можда одговор стаје у једно име – Мајкл Кирби и притисак империје коју он представља. Па ипак, прави одговор лежи у полтронској, некомпетентној и државнички неозбиљној власти, која нема ни примисао да може самостално да доноси одлуке! Није тешко предвидети да ће, у случају да овај посао продаје железаре дефинитивно пропадне, власт срљати у продају Телекома, што су неки већ назвали привредно Косово! Али не само привредно, већ и безбедносно.
Јасна је ствар да су Амери намерили у овој години да поломе кичму Србији. Политичари на власти морају да испуне још три кључна услова, ако мисле и даље да буду на власти:
– Признају лажну државу Косово;
– Удаље се од Русије и чак јој уведу санкције (што представља пуцање самом себи у обе ноге);
– И оно о чему се и не прича у нашој јавности, и што нам се чини да је ипак на дужем штапу – НАТО интеграције!
Ако то не уради, Вучић ће бити оборен, и/или ће Србија бити увучена у спиралу криза, не искључујући и неки нови ратни сукоб који би започео у западној Македонији, а проширио се на југ Србије и Косово. Можда је то разлог егзодуса Шиптара са Косова, којег смо сведоци ових дана. А, можда је један од разлога и њихово насељавање у Војводини, како би имали још један фактор нестабилности у овој покрајини, која је већ у припремном периоду за отцепљење. Заправо, по некима, она је то још од закључака Бадинтерове комисије, која је дозволила распад Југославије по авнојевским шавовима. Из тог угла треба гледати и на речи новоизабране хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, када је Војводину поменула у контексту набрајања држава тзв. региона у којима се морају заштити права хрватске националне мањине.
На својој, помпезно најављиваној, инаугурацији сабрала је „крем” злочинаца, криминалаца и усташких пропагандиста, предвођених Томиславом Мерчепом и певачем Томпсоном, који велича клања у „Јасеновцу и Градишки старој”. Тај новоусташки хор седео је у свечаној ложи одмах до ложе са дипломатама и председницима држава (којих готово да не би ни било да се Југославија није распала) и гласно клицао и аплаудирао на повишени тон у говору нове председнице кад је изражавала упозорења готово претње Србији. И, опет ко је Вучића ударао по ушима да иде на ноге овој америчкој лутки, која се представља као ултра-националиста. Ко га је терао да том пригодом у Загребу минутом „шутње” одаје почаст палим бојовницима. Једина светла тачка ове посете јесте присуствовање Литургији и сусрет са митрополитом Порфиријем и осталим владикама у Хрватској, као и са представницима политичког живота, Срба у Хрватској. Али, то је могао обавити и неком другом пригодом, није баш на Дан државности Србије, уместо да буде у Орашцу (где није било ни једног представника државног врха) он указује почаст „мадам Трилатерали”.
То није ништа друго него показивање слабости. Као што је још већа слабост показана у несмењивању сепаратистичке покрајинске владе Бојана Пајтића. Јавна је тајна да су Пајтића на власти одржали странци, међутим, без обзира колико окупирани били, озбиљан политичар мора имати минимум државничке свести и одважности, те да кад је то неопходно, хируршким путем одстрани чир, или гангренозни део. Чир сепаратизма у Војводини гоји се већ 15 година, то је већ гангрена, која прети да се ускоро ампутира цео овај део државног и националног тела. Дисконтинуитета антисрпске политике било је на републичком нивоу, па и на градском новосадском, али покрајином од 5. октобра 2000. године, непрестано владају они који су за циљ узели „борбу против великосрпског хегемонизма и шовинизма”!
Већ у овој години може се догодити да западне силе (читај англо-саксонци) покрену акцију рушења Вучића. И он ће попут Милошевића моћи да каже: „Не нападају Србију због Милошевића, већ због Србије нападају Милошевића.”
То је тачно, али је и тачно да Слободан Милошевић није на најбољи начин штитио српске интересе (иако нам, спрам пост петооктобарског периода, његово доба личи на златни период суверености), или је штитио прекасно, као на Косову. (Хаг је био нека врста чистилишта за његов историјски лик и дело.), док се за Вучића може рећи да је и сам радио против државних и националних интереса. Не верујем да он онако озбиљан и плачљив посећује кафане, али када би то радио, верујем да би му омиљена песма била она из филма Саше Петровића: „Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета…” Проблем је само што се то не односи само на његов режим, већ и на целу Србију.
Ако нећемо да се придружимо том нихилистичком оркестру, шта нам је чинити, које нам се алтернативе нуде? Родољуби су у две колоне: СРС и „Патриотски блок”. И једни и други (осим, донекле, Двери) робују старопартијашким слабостима и опсенама могућности промене у оквиру либерално-демократске представничке демократије, што је заправо немогуће, јер су избори једна циркусијада, забава за широке народне масе (и, наравно, велико трошење пара, како из државног буџета, тако и приватника који се надају да ће после неких нових избора опљачкати паре из буџета), која за циљ има „промену без промене”, односно, оно што народ каже – „сјаши Курта, да узјаши Мурта”. Трећа опција, односно, стварање некаквог националног покрета, чији би носиоци били нетипични и неконформистички политичари (заправо више млади и идеалистички активисти) није могућа, зато што њу у заседи чекају „мајстори”. „Мајстори” су провокатори и превејани и обучени агенти тајне службе, који саме себе сматрају реал-националистима, те имају задатак да ове луде главе, каналишу, и, како то они кажу – „хендлују екстремизам”. Но, да не дужимо, тема за себе је зашто у Србији 25 година после пада комунизма не постоји национални покрет. Уколико старопартијаши немају снаге и идеје за суштинском променом, а стварање национално покрета није изводљиво, шта онда?
Герила – то је оно што нам остаје. Мислим на органске организације цивилног друштва (ОЦД/НВО), укорењене у националној традицији, бићу и идентитету, а не оне социјалне мутанте сорошевско-мондијалистичке. Кроз ове организације моћи ће да се устроје они који још увек имају одушевљења и стручности, и који ће моћи да артикулишу идеју суверености, односно самосвојности кроз нашу органску мисао. Дакле, не да увозимо идеје са стране, па макар биле и одличне, него из себе, свог искуства, да изразимо решења, уз помоћ којих ћемо се зауставити на овом путу у пропаст. Да би се то десило, потребни су људи које није угушила чамотиња. То не може да буде један човек, и морамо да се ослободимо лажног месијанства које није ништа друго до идолопоклонство. Мрежа „сунчаних људи”, надахнутих духом мудрости и пожртвовања и окупљених не неком политичком идејом, већ пре свега идејом човекољубља и националног достојанства моћи ће да призове „српско пролеће”. Не мутиране друштвене револуције, потпомогнуте од стране највеће светске империје, већ једне духовно-органске промене и сазревање у народу самосвести и заједничке мисли која преображава и мења стварност. Оно што смо ми имали крајем осамдесетих и почетком деведесетих и што је један књижевник назвао „догађање народа”. Због наше незахвалности и манипулативности режима Слободана Милошевића, то велико национално и духовно буђење, од благослова претворено је у казну и проклетство. Да нам се то не би десило, потребни су људи који ће га „призивати” својим прегалаштвом, добром вољом, мудрошћу, спојеном са страшћу и одушевљењем, спојеним са промишљањем. Можда то ново национално буђење никада нећемо ни дочекати, али таквом активношћу учинићемо да се цео народ не угуши у мемли чамотиње и безнађа, и да нам нова национална лозинка постане: ипак има наде!
Ненад Адамовић
