Негде у простору, између породичног, љубавног и историјског романа, Сава Јанковић приповеда људски топлу али и драматичну повест о породици Протић и судбинама њених чланова између два светска рата. У првом плану су збивања везана за кћи-љубимицу патер-фамилиаса Милу, која напушта удобност грађанског живота због љубави према циркус- ком артисти Стевану. У тренутку када она напушта родитељску кућу и отискује се у неизвестан живот циркуске трупе, руши се првобитна идила која обележава почетна поглавља романа.
Од тог момента, Јанковићев роман гради се на низ контраста: између грађанског света (реда али и ограничења) циркуског света (нестабилности, али и слободе), између генерација (отац и мајка Протићи с једне стране, и њихова деца с друге), да би најзад, у предвечерје Другог светског рата на сцену ступио и идеолошки (тј. дубоко политичко размимоилажење браће близанаца, Мирка и Младена Протића).
Али, динамику Јанковићевом роману не даје само контрастна већ и дијалошка, готово драмска структура. Стиче се утисак да лакоћа приповедања и живост дијалога имају специфичну чар баш зато што аутор не тежи „високом стилу“, тако честом у савременом српском роману, посебно када се бави тзв. Великим темама. Непретенциозност, природност, животна уверљивост приповедања – то су свакако карактеристике Протићевих Саве Јанковића.
Навикли смо да роман готово обавезно данас носи есејистички па и филозофски дискурс, да драматичност теме мора подразумевати и трагичност, да су ликови необични и нетипични: Сава Јанковић исписује свој роман управо у супротним шифрама, чак се на крају појављује и хепиенд, тј. повратак оне почетне идиле само у другачијем историјском контексту.
Дакле, имамо штиво које не тежи различитости, али је баш зато различито од већег дела наше савремене романескне продукције!
