Тек 1990. год, пред педесету годишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да са херцеговачких јама скида бетонске оклопе, које је почетком шездесетих година поставила титовска власт, у намери да прикрије усташке злочине. Из јама су биле извађене кости око 4.000 Срба, страдалих у усташким погромима од 1941. до 1945. године.
Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени костурни остаци извађени из Јаме Голубинка и још неколико јама. Опело је тада служио Митрополит Дабробосански и епископ Захумско-херцеговачки високопреосвећени Владислав. Тада је академик Милорад Екмечић који је рођен у Пребиловцима одржао Слово у којем је између осталог рекао: „Не зовите ово дивљаштвом! Jер тиме ћете увриjедити све праве дивљаке у Амазониjи. Тамо се jош кољу и истребљуjу, али ниjе забиљежено да су прекршили златно правило живота: да се не убиjаjу жене и дjеца, jер су они извор обнове и опстанка. Заборавити не можемо, а осветити се – не желимо. Освета за злочин jе људски гриjех колико и он сам.“
У јамама је испод гомиле камења које су усташе гурале за жртвама нађени су поред костура и предмета жртава са доказима мучења и свирепости џелата: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима и др. У Капавици на дну јаме идентификовани су остаци свештеника Душана Манастирлића, који је први гурнут на челу низа везаних Срба, уз усташко церекање: „Хајде, попе, поведи Србе у цркву“.
Када су с јесени 1990. кости мученика извађене, опране и пренесене у Пребиловце, десило се да је Трипко Екмечић препознао међу костима ланчић своје супруге, убијене у другом месецу трудноће. Кажу, истог тренутка срце му је препукло, па се деда Трипко сматра "накнадном" жртвом усташког терора.
Дана 4. августа 1991. године, пред сам почетак рата, Срби из Пребиловаца и осталих делова Херцеговине су сакупљене кости око 4.000 својих предака из забетонираних јама, у близини Госпе од Међугорја, сахранили у крипти спомен цркве у Пребиловцима. Чинодејствовао је његова светост Патријарх Павле, уз служење Епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства. Темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургије и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађају присуствовало је око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине, али и из осталих српских крајева: Босне, Србије и Црне Горе. Тада је блаженоупокојени патријарх српски Павле над костима мученика рекао и ово:“Ако по каквој невољи будете морали да бирате, да друге гурате у јаму, или да ви будете у њу гурнути, боље вам је да ви будете гурнути у јаму, него да у њу друге гурате“.
У једном тексту, који је изашао у Новинама Српске Патријаршије „Православље“, Миле Пребиловић је написао: “Српске жртве из двадесeтог века не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог века, у знатном делу београдске јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославије!? По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске национализме који су после довели до крвавог распада Југославије!? Значи да је кости требало заборавити у јамама, како су то и усташе одредиле!?“
Ови догађаји откривали су, дотле сакривену или замагљену истину о ужасном страдању Срба у Независној Држави Хрватској, чију су обнову многи тада спремали. Кости из јама су упозоравале да би такви планови били, не само неправедни него и опасни.
Само неколико стотина метара од јаме Голубинка у селу Шурманци налази се Међугорје. Дана 24.06.1981. године, у том суседном сиромашном селу Међугорје групи деце „указала“ се Госпа. Од тада велики број ходочасника из целог света обилази ово место. Око милион римо-католичких верника дође годишње у ово село. Мада се званична римокатоличка црква у Хрватској оградила од култа Међугорја. Мештани Међугорја су се обогатили од верског туризма, а страдање и патња њихових комшија недужних жена и деце у јами Голубинка, ником није важно. Нема оправдања за незнање, нарочито за угледне људе из целог света, који имају утицај на младе људе.
Тада 1990 год. тек развијеном култу Међугорја, одједном је запретила срамота. Испало је да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чији су мештани, у јами поред села, затрли све мајке са децом једног другог села, само због разлике у вери, а још су Анти Павелићу дали 80 усташких старешина и најокрутније кољаче у логору Јасеновац.
Пребиловци су страдали и у последњем рату 1992. год. Истина, народ је избегао и спасао се, али су у току лета 1992, у офанзиви „Чагаљ“, која се данас прославља као „Липањске зоре“ хрватске Херцеговине, снаге Републике Хрватске, ХВО и ХОС, под командом генерала Јанка Бобетка извршиле геноцидно етничко чишћење Срба, у овом подручју. Тада су убили велики број цивила, уништивши све до последње српске куће. Уништили су и цркве, манастире, споменике и друге објекте.
У самим Пребиловцима су великим делом разориле и сеоско гробље, и из гробница вадили покојнике, спалили их или разнели. У селу је поновљен злочин, када су из патолошке мржње и жеље да се сакрију злочини усташа, експлозивом уништене кости жртава. Спомен цркву и кости жртава из 1941. су минирали постављеним експлозивом. Минирање је извршено три пута. У крипту су чак убацили авионске бомбеу, такозване „крмаче“, јер другачије нису могли да је разруше. Експлозија је била тако снажна да су се кости и зуби утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели више од 150 метара. После минирања, место где је била Црква је поравнато. Терен је рашчишћен од шута, а у крипту је насут песак и шљунак. Ту је заснована депонија смећа (уклоњена 2002). После истраживања, урађених 2007/08 године, у рушевини храма је нађено око 4% смрвљених костију, од око 4000 жртава, које су ту сахрањене 4. августа 1991. год. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из јама, поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних који су их, једнако беспомоћне, бездушно бацили у јаму пре пола века.
Одмах по уласку у село, у лето 1992. год., окупатор је скоро ритуално спалио Пребиловце. На фасади последње куће, паликућа из некакве трогирске бојне, зване „Мравоједи“, оставио је графит: „Средија сам што сам стига“. На зиду је написао и број Војне поште. Лако им је било да обаве злочиначки посао у напуштеном селу, кога је остала да „брани“ само баба Драгиња Медић, стара 64 године, једна од четири пребиловачке девојчице које су преживеле покољ 1941. године. Одбила је да напусти Пребиловце, у којима је поново оплакала мајку и сестре, страдале у Шурманачкој јами. Мученички је страдала од унука оних од којих је 1941. године избегла, а за гроб јој се још не зна.
Може се рећи да су ова дешавања 1992. год у селу Пребиловци заправо: „Рат против мртвих“. Међу мртвима су била и невино пострадала деца и њихови земни остаци. То највише и говори чега се плаше непријатељи српског народа. Зато је наша најбоља одбрана утврђивање и објављивање истине о страдању, очување успомене и обнова свих уништених спомен обележја жртвама хрватског злочина геноцида.
У току последњег рата, од стране хрватске војске, из тог дела долине Неретве, је протерано преко 50.000 „Непожељног народа“. Данас у долини Неретве, на левој обали живи мање од 10.000 Срба.
Срби из Пребиловаца и Херцеговине су 30. маја 2007. године, после 15 година од над њима извршеног злочина, започели рашчишћавања рушевина Спомен цркве у Пребиловцима и при том дошли до доказа о стравичном злочину над костима 4.000 Срба жртава усташког терора. Откопавање храма је започето уз пуну сагласност и благослов Преосвећеног Епископа Захумско-херцеговачког и приморског г. Григорија, а под надзором Завода за заштиту споменика Републике Српске из Бања Луке.
Већ следећег дана 31. маја 2007. год. тужилаштво БиХ, одељење за ратне злочине, је издало наредбу за обустављање започетих радова, због наводне недозвољене ексхумације. Иако, очигледно није реч о ексхумацији, већ о рашчишћавању рушевина цркве. Истог дана су у Мостар, у Агенцију за истраге и заштиту БиХ, приведени надлежни православни свештеник, археолог Завода за заштиту споменика културе из Требиња и представник Српског Националног Друштва Пребиловци, ради саслушања где су покушали да их застраше, и запретили су им кривичним гоњењем. Касније је ипак настављено окопавање порушеног Храма.
Кости око 4000 жртава су ексхумиране 1990/91 год. из 13 јама и три велика стратишта. Прецизан број, пошто су савремене усташе уништиле кости, више није могуће утврдити.
Године 2011. у Пребиловцима је обележено 70 година од страдања 4.000 недужних Срба са подручја јужно дела Херцеговине. Тада је литургију и парастос служио владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије и том приликом у беседи рекао: "Пребиловци су мјесто опомене, успомене и страдања, гдје је на најбезочнији и најстрашнији начин извршен покољ над недужним мјештанима овога краја. Данас је теже, али много боље бити брат, потомак и сународник оних који су убијени, него оних који су убијали“.
У недељу 5. августа 2012. год. смо кренули назад за Београд и Нови Сад, пуни утисака и захвални тим дивним људима из Пребиловаца који су нас лепо примили и угостили.
У повратку смо посетили средњевековни манастир Житомислић и поклонили се светим Житомислићким мученицима. Године 1941. усташе су побиле свих осам монаха манастира Житомислић и бацили их у Видоњску јаму, која се налази у близини, на десној обали Неретве. У фебруару 1991. год., у спомен костурници манастира Житомислић, сахрањене су мошти житомислићких новомученика, уз саслужење Патријарха Павла. У јуну 1992. год. Хрвати су спалили и до темеља срушили манастир Житомислић, заједно са конацима и спомен костурницом житомислићких монаха новомученика. Манастир је почео да се обнавља у априлу 2003. год. а освештан је 2005. год. уз присуство Патријарха Павла.
Након посете Житомислићу, походили смо саборну Цркву у Мостару. Саграђена је 1873. године и представљала је један од симбола града Мостара. Црква посвећена Светој тројици била је један од највиших и најлепших православних храмова на Балкану. Храм је у јуну 1992. гранатиран, а онда запаљен, а недуго потом миниран и срушен. У току је обнова. Зидови су тренутно подигнути на висину од око 12 метара. Такође смо посетили и стари храм Пресвете Богородице и целивали мошти мученика Леонтија (Радуловића) Митрополита Захумско – херцеговачког.
Наставили смо пут уз хук Неретве који нас је пратио преко Романије, па до Београда и Новог Сада.
Пребиловачки мученици, два пута убијани, и даље су ратна мета, сада преко прикривања истине и неговања заборава жртава. Тиме би и коначно требало да буду убијене. Зато смо се ми 4. и 5. августа 2012. год. окупили у Пребиловцима да одслужимо парастос и да се молитвено присетимо 4000 Срба из тих крајева који су невино страдали. Родбина жртава, нада се да ће ускоро почети изградња новог Храма. Истовремено, се нада да ће се остаци од остатака костију мученика, који сада почивају у седам сандука смештених у једну просторију Дома културе, поново по трећи пут да се достојно сахране. Свака Голгота има своје Васкрсење, те ће ако Бог да своје Васкрсење дочекати и страдални Пребиловци.
Од једне пријатељице из Новог Сада, која је родом из Чапљине, сам чуо да се организује поклоничко путовање у Пребиловце. Нисам се одмах пријавио. Мислио сам, због других обавеза, и да не идем. Након читања приче „Никољдан у Пребиловцима“ предомислио сам се и чврсто сам решио да први пут посетим село Пребиловце. Препоручујем и вама да прочитате причу, коју је написао Митар Шарић из Пребиловаца, једини преживели члан породице, који је тад имао 12 година. Причу можете наћи на адреси: http://www.prebilovci.net/cirilica/stampa/dijaspora.php
И док смо се ми молитвено присећали Пребиловачких мученика, паралелно се у Чавоглавама у Хрватској окупило 70.000 људи да акцију "Олуја" прослави као "дан побједе", уз концерт Марка Перковића Томпсона, који је публику поздравио поруком "За дом спремни", и усташког евергрина:
У Чапљини клаоница била,
пуно Срба Неретва носила
Ој Неретво теци низа страну,
носи Србе плавоме Јадрану.
Ово сведочи да „када срце каже море“, није НИ тако лепо, НИ тако близу.
На крају би цитирао владику Атанасија (Јефтића): „Ми људи често нисмо ни свесни колико је велика ствар памћење, и наше, а поготово Божије. Зато је разбојник на крсту и рекао Исусу Христу, уместо свега другога: "Сети ме се, Господе, када дођеш у царству Твоме" .
Приредио: Дарко Милојковић
