Сигуран сам да нико од оних Книнских Срба, што су деведесет и прве године својим „моторкама“ први оборили пар стабала и поставили барикаде на магистралном путу према Загребу, није био свестан да тим делом нису само започели борбу за очување свог идентитета, земље и живота, реагујући онако инстинктивно и импулсивно као и увек, већ да су они који су се неким усудом нашли на судару тектонских плоча две различите цивилизације, судару који је, за нашу генерацију, почео безазлено, али је у наставку незаустављиво крцкао државе и народе, управо са тим балванима означили границу између два потпуно другачија система вредности, два суштински различита света – Истока, са својим словенско-православним наслеђем, и Запада, који баштини англо-саксонску, односно латинску филозофију живота. Овај други свет се, у последње време, показао прилично агресиван и успевао је у остваривању својих хегемонистичких циљева кроз познату доктрину Новог светског поретка, тако да се данас та иста Граница и ти исти балвани и барикаде налазе далеко од освојеног и већ заборављеног Книна – налазе се у Славјанску, Краматорску и осталим градовима на истоку Украјине! Поставили су их и бране их људи истог соја као и они који су гинули на границама Српских Крајина, не борећи се само за парче земље на којем ће живети слободно, већ у исто време и несвесно спречавајући да се људска цивилизација, у моралном и духовном смислу, нагне на само једну страну, изгуби равнотежу и једноставно пропадне.
Сваки рат је трагедија по себи; рат који се изгуби је страшна трагедија, а рат међу рођеном браћом је катастрофа! Важно је истаћи да оштрицу продора на Исток западних сила чине управо сами Словенски народи, који су на разне начине увучени у ратовање за туђе интересе. На страшној граници међу цивилизацијама са обе стране су Словени загрижени у свом уверењу да су им супротстављена браћа и комшије заправо највећи непријатељи, и упорни у истребљивању онога ко би им требао бити најближи, док сами покретачи ових ратова ни не морају да прљају своје руке. Једни Словени ратују у име Запада, а други бране свој идентитет и слободу. Кроз историју, највише словенске крви је проливено у мећусобним сукобима који су подстицани и контролисани са запада. И само летимичним погледом у прошлост лако се проналазе многобројни ратови који су десетковали број Словена, а користили само ширењу Западног утицаја и власти:
Дуготрајна владавина Пољске властеле над територијама садашње Украјине и Белорусије праћена сталним сукобима, и Пољски продор чак до Москве, су очигледно финансирани и потмогнути из Ватикана и праћени мноштвом језуитских мисионара којима је био циљ да се граница утицаја Западне и Источне хришћанске цркве помери.
За Први Светски Рат се може рећи да је и први сукоб у којем су учествовали сви Словенски народи, и то опет са различитих страна. Значајан је био број Хрвата у казненој експедицији на Србију, такође и присилно или добровољно мобилисаних панонских Срба, Чеха и Словака послатих на Руски фронт. Ту је и Бугарски напад на Србију у оба светска рата учињен свакако са благословом и за интерес Германских окупатора. Од историје заборављени геноциди над русофилским становништвом у Галицији и над Србима у Срему и Мачви. Па онда и сама бољшевичка револуција у Русији такође осмишљена, финансирана и организована са Запада која је изазвала страшно крвопролиће и милионско међусобно убијање у самом Руском народу.
У Другом Светском Рату све државе окупиране од стране Немаца (осим Србије) су имале своје војнике на источном фронту (на фронту на којем се одлучивао исход целог рата, па и даља судбина света). Под немачком командом, против руске Црвене армије су, вољно или невољно, ратовали скоро сви Словени, од идеолошки подобних Усташа па све до заробљених Малоруса који су се масовно предавали и потом добијали друге унифроме и били послати поново на прву линију фронта као класично „топовско месо“, што су Словени за Германе вековима и представљали. (У прилог ове тврдње говоре и драгоцена дела Црњанског)
Удео НДХ у бруталном истребљивању словенског живља Православне вере не морам посебно да спомињем. Братоубилачки идеолошки рат у Србији и Црној Гори, је такође однео много жртава, а знамо да је најзначајнија подршка Брозу и партизанима опет долазила са Запада, чији је он пројекат очигледно и био.
Јавна је тајна да велики број садашњих припадника Мађарске националности у Војводини има заправо Словачко порекло, али су кроз историју мађаризовани. И они су били део Хортијеве војске која је ратовала највише против Руса и чинила злочине над Србима.
Ратови при распаду СФРЈ деведесетих носили су печат истог „сценаристе“ – подржати (војно, финансијки, медијски, логистички..) западу лојалне Словене у свом крвавом походу на своју браћу и суседе и тако померити Границу, без директног сукоба ширих размера.
После тих борби, са извесном временском задршком, иста прича се понавља и у Украјини. Словени закрвили против Словена. Порекло им је исто. Карактеристични изглед исти. Презимена иста. Вера слична. Једни друге одлично разумеју док се псују преко барикада, и не посустају у намери да се поубијају. У таквом рату победник је само један, далеко од самог фронта.
Каже се да је највећи ђавољи успех тај што је убедио људе да он заправо не постоји. Рекао бих да је највећи успех западних сила тај што су један део Словена убедили да њихове крвне, лингвистичке и обичајне везе са осталим Словенским светом не значе ништа у односу на све оно што добијају са запада да би добровољно ратовали против своје браће. Али како су то успели? Једноставно – осим присилних мобилизација важну улогу је имао и брижљиво планирани, више генерацијски извођени, добро финансирани пројекат промене свести! Нама најближи пример представља дуготрајно, систематско, са Аустријског двора и из Ватикана (који данас слави Степинца) подстицано „проповедање“ Хрватима да су Срби нижа раса, Турске слуге, Власи, шизматици…које је једноставно, од средњовековних одличних односа између два блиска народа, довело до, у Двадесетом веку укорењеног уверења Хрватске елите (и дела народа) да Србе, као такве, треба преобратити или ако се томе успротиве, да их није грех истребити. Слично томе и Пољаци су веровали, па многи и данас верују (лично сам их упознао) да су они народ на културолошком нивоу изнад Руса, Белоруса и Украјинаца и да је њихов продор на исток много пре Немачког, био потпуно морално оправдан.
Ту је још једна, у данашње време веома важна ствар – имиџ који су западне земље, делом заслужено, а делом успешном маркентишком кампањом изградиле у целом, па и у Словенском, свету, а који утиче на поимање и расуђивање „малих“ људи, далеко од Границе, оних једноставних људи унутар самог народа који треба да постане нови плен. Техничка достигнућа, културни обрасци, правне регулативе, „нове“ идеологије и слободарске идеје, све то свет неселективно упија са запада. Имати немачки аутомобил и амерички рачунар је потпуно легитимна ствар, али нпр. чекати сатима у реду да би се у самом центру Минска купио Мекдоналдсов хамбургер, организовати параду хомосексуалаца у Београду, или још много раније ширити Марксово учење у Владивостоку, као и прихватити Унију са Ватиканом у име народа Св. Кнеза Владимира, су реално непотребне, погрешне и забрињавајуће ствари, које корак по корак, заиста воде у стварање искривљене слике о себи и свету и доводе до подела које ће једног дана, макар и за сто година када ситуација за то сазри, прерасти у оружане сукобе, и то сукобе међу браћом.
Чини се да је данас Гогољев „Тарас Буљба“ актуелнији и од самих најновијих вести са фронта: два рођена брата, украјинска Руса, један заљубљен у лепу Пољакињу толико јако да се одриче и вере и породице због ње, а други веран козачкој традицији, страдају у вихору једног, добрим делом, верског рата који се одвија на поменутој Граници, на којој и данас крваре Словени. Ни код Гогоља нема победника, само мртви. На крају се још јавља и једна снажна нада да ће се Руски народ ујединити под окриљем Православља и коначно бити слободан.
Најјачи кохезиони и интегративни фактор који је, искрено говорећи, дивља словенска племена ујединио у један државотворни народ кадар да створи снажну империју, је била управо Православна вера. Носећи стуб Руске државе и примарна вредност са којом се њени људи идентификују. Гас из Сибира је свакако потребан, али није и довољан да би се само њиме Граница одбранила и држава сачувала. Потребна је Идеја која уједињује, води, снажи и даје смисао како у миру тако и у страдању. То је било јасно чак и Стаљину када је требало мотивисати народ да приступи великом отаџбинском рату, па сигурно је јасно и садашњем руском руководству.
На жалост, изгледа да се на нашем „Мегатренду“ не читају лектире, па српској политичкој елити није баш најјасније шта је највећа вредност коју такође и Срби баштине и којем од ова два, дефинитивно сукобљена света ми припадамо, но то не значи да сам наш народ није срцем и мислима уз браћу на барикадама Славјанска.
