Под утицајем неолибералног концепта привреде и тржишта културе, почетком осамдесетих година прошлога века у културној продукцији доминантан је постао англосаксонски приступ, који је касније прихватила и Европска унија (Економија културе Европске уније, 2009. година).
Англосаксонски приступ форсира термин креативне индустрије, односно креативни сектори. Иако се сам термин ослања на појам креативности, концепт културне и уметничке продукције постављен је у матрицу лукративних интереса.
Данашње тржиште културе, као уосталом и тржиште уопште, далеко је од „невидљиве руке“. Савремено тржиште је веома контролисана лукративна полуга моћних корпорација, као и локалних монопола (глобално музичко тржиште вредело је 33,7 милијарди долара у 2001. години, а контролисало га је девет мултинационалних корпорација).
Добар пример за ову констатацију можемо уочити и у образовном систему културних практичара, код нас и у Европи. Апсолутно доминира образовање за културне менаџере, односно предмет менаџмент (иста ситуација је и код тема публикација, истраживања, међународних семинара и скупова, европских диплома и слично).
Основни циљ таквог образовања јесте, са једне стране, оспособити кадрове за тржишно гладијаторство, а са друге за спровођење одређених културних модела. Нема ту стварног простора, нити теоријског нити практичног, за критичко мишљење, за етичка, естетска и еколошка преиспитивања.
Само креативни сектор у Европској унији обрнуо је више од 654 милијарди евра у 2003. години, учествовао са 2,6 одсто у бруто приходу држава ЕУ, док је више од шест милиона људи непосредно било запослено у том сектору. У тако креираном контексту сужава се неконтролисани простор за очување и продукцију народне културе, етичких и обичајних вредности и уметничких слобода. Све је постављено са циљем лукративности!
Свако ко мисли да истим инструментима које користе креативне индустрије и сектори може да их надмудри и евентуално преокрене, у великој је заблуди. Оне располажу огромним средствима, изузетно оспособљеним кадровима и развијеном инфраструктуром од глобалног до локалног нивоа.
Једина реална алтернативна снага данас, која им може парирати, а при томе не улазећи у директан сукоб, јесте добро осмишљена културна политика, што подразумева висок ниво самосвести и политичке одговорности носилаца власти. Културна политика у којој ће један од главних приоритета бити развој нових инструмената подршке самоодрживости културне посебности (како сопственог, тако и других народа) и ауторског уметничког стваралаштва. У супротном, губитком самосвести у вођењу културне политике губи се прво културни, а на крају и државни суверенитет.
У контексту европских држава, нордијска друштва најбоље развијају културне моделе и моделе културних политика у правцу заштите сопственог суверенитета. Србија је далеко од тога, ако се уопште и може говорити да следимо неки модел културне политике.
Наша политичка, економска и медијска олигархија својим понашањем све чешће показује отворени презир према сопственој култури и уметности, свесно је препуштајући интересима глобалних креативних индустрија.
Србија овде годишње издваја по глави становника негде око 15 евра, док рецимо Бугарска око 40 евра, Мађарска 80, с Словенија око 100 евра. Овде није само у питању величина износа, већи ефикасност употребе средстава (више од 70 одсто иде на „режијске“ трошкове установа). У прерасподели републичког буџета за културу најмање се годишње издваја за истраживачки рад, свега негде око милион динара, а само нешто више за подршку конкретним пројектима заштите и развоја народне културе. Уосталом, какви су нам биоскопски репертоари, концертне понуде, ТВ програми, шта се налази у излозима наших књижара? Последица тога јесте да смо на јасном путу губљења културног суверенитета.
Последњи очигледан пример су изборне кампање у којима се речи култура и уметност нису могле чути!
Таквом односу политичких структура доприносе и многи наши уметници, књижевници и културни практичари. Добар пример су бројне изјаве и подршке, очигледно лично мотивисане, које су давали и пружали партијама током изборне кампање, а не истинско настојање за другачије друштвено вредновање културе и успостављање јасно дефинисаног модела културне политике.
Пише: Димитрије Вујадиновић
директор Балканкулт фондације
Извор: Данас
