Српски добровољачки корпус

Ово је текст о оној српској омладини, која је у „необичном и тешком времену…за српски народ“[2] показала један изузетан дух и изузетну веру. То је она омладина која је, лутајући кроз слепе улице југословенског мира (1918-1941) била осуђена, на жалост, да се нађе тек у рату, јер је у крвавом расплету југословенских антагонизама, подстакнутом од стране Велике Британије и домаћих агената (и ретких родољуба који су мислили да је југословенска крв неопходна у кланици која је почела да меље сопствене градитеље),сазнала где је Отаџбина и ко је под њеним барјаком. Ова је омладина „остала верна земљи у којој је рођена, остала је верна огњишту својих предака,и бескрајно одана простору своје будућности“.[3]

О себи та је омладина говорила са доста поштовања и самопрекора, свугде и свагда исповедајући свој грех, трпећи све нападе ради сопственог потврђивања.„Ми верујемо и исповедамо љубав“,вели у часу опше мржње та омладина. „Ми никога не мрзимо. Љубав сједињује. Љубав усрећује. Љубав гради и ствара. Но највећу љубав гајимо ми према народу свом мученичком и многострадалном,од многих презреном и напуштеном… Сем Бога нема за нас веће радости,ни веће вредности,ни веће лепоте од њега“.[4]

То је била омладина која је знала и стога исповедала наук „да се само кроз жртву и одрицање може служити Отaџбини својој“.[5] Јер, васпитана у духу својих очева,од којих се на прсте могу набројати они који нису газили Албанију, а одрасла у времену општег растакања оне српске тријаде из које извире сами српски народ(Бог-Краљ-Дом),и која му као таквом дарује сву снагу коју има, она је презрела друштво у којем је живела. Иронија је поново то што је тек у страшној кланици сопственог народа овој омладини дата могућност да својом жртвом постане темељ једне „нове Србије“,а у збиљи старе и одвећ заборављене.

Ова се омладина добровољно одрекла свега онога што живот једнога младића иска и пружа. „Ми смо се одрекли мајке и љубе, пролећа и младости, благовања у миру, пландовања. Ми смо се одрекли и најдражега:младићких живота својих“.[6] Она је потпуно свесна фаталног, кобног тренутка у којем се налзи, тренутка у којем је спас сопственог народа изнад било каквог личног задовољства(а може ли се и бити задовољан док сопствени народ крвари?). „Одрекли смо се“, вели та омладина самопрекорна и смирена,„ради велике вере наше и жарке исповести наше. Јер ми верујемо и исповедамо:

Да нам је рођенија од рођене мајке наша заједничка Велика Мати: Србија наша,

Да нема лепше и достојније, милије и слађе љубовнице од Домовине наше,

Да нема цветнијег и бајнијег пролећа од мирног и задовољног, тешких зала и несрећа ослобођеног Отачаства нашег,

Да нам је непотребна свака младост и радост ако мајке и сестре, оци и браћа наша страдају од безумних и лакомислених,

Да је данас,у доба највеће несреће наше,и грехота и срамота мислити на своја благовања и радовања“.[7]

И у борби коју је, на позив не онога великана српскога коме је сами Господ, ставивши му на главу трнов венац мучеништва,највећу част и награду указао, него на позив саме Мајке Србије повела, ова је омладина израсла у дива, у хероја чији се хероизам огледао не у мисли о овоземаљској него о Небеској Србији, у сталној тежњи да се са Богом буде и да се само и једино Божијом помоћу оствари победа над „безумнима и лакомисленима“.

Та је омладина, великог духа, никада сломљена и уништена, клана, стрељана и вешана, у знане и незнане јаме бацана, мирно сагоревала, попут воштанице, исповедајући својом вером и својом жртвом своје и грехе целог једног народа.

Стево М. Лапчевић

 

Кост наше кости и крв наше крви

 

Ова је омладина само једно име имала: ДОБРОВОЉЦИ. Учена од онога несхваћеног мученика, који је у своме мучеништву стекао срећу и угледао смисао, она и није могла бити другачија. Она није била самовољна, својеглава, него баш таква–добро-вољна. А може ли и бити другачији онај који у средиште свога живота постави Онога који је добар, вечан, неуништив? Може ли бити другачији онај који у свакој својој борби, у свакој својој жртви проналази спасење и утеху, јер у Господу, исто тако страдалном,налази спасење и снагу? Може ли бити другачији но добровољан онај који сваку мисао своју настоји да упрегне у молитву Господу, у позив Небесима да спасу сопствени страдални и завађени род?

 

„Дођи,

о време је…

да нам помоћ пружиш, да ублажиш муку,

да утолиш јаде, да утишаш крике,

дођи да нам пружиш спаситељску руку

и на трон мучених

дигнеш мученике!

 

Дођи,

Спаситељу,

да браћу измириш у крвавој свађи,

коју завадише многи зулумћари;

дођи да смер дадеш залуталој лађи

и Јединству дигнеш

дивни престо стари.“

 

(Ратко Д. Обрадовић, „Дођи, о дођи… “)[8]

 

 

Ова је омладина била светионик онихгенерација које су свој смисао тражиле у веселом животу, упућујући их на пут жртве и одрицања. Она је пре и изнад свега била свесна потребе да се у рату, као и миру, све поклони оној земљи са које се уздиже Небо, са које се рађа хлеб и у коју се поново враћа.

За ову омладину, земља је изнад свега „Хранитељка“. Колико се само топлине и љубави крије у тој речи? Земља није само „отаџбина“, земља у којој почивају кости наших отаца. Јер термин је „отаџбина“,ма колико постојан и леп, увек мушки, војнички, док је „хранитељка“ неодољиво питом, потпуно одређен према земљи са које се устаје и у коју се леже. Отаџбина тражи страхопоштовање и оданост, а хранитељка иште ону оданост и посвећеност, коју обичан сељак гаји у својој души према земљи коју обрађује.

Отуда толика самосвест ове омладине и толика силина духа њеног. Најтананије мисли и осећања та омладина није гајила према девојкама, него према земљи хранитељки, према оној која је „дала роду[и]хранитеље и светитеље“.[9]

Хранитељка је обновитељка, она тражи да би вратила, узима да би дала и више него што се може замислити. Тек као таква она је заиста МАТИ. А та мативратити и дати не може ништа ако у деци њеној према њој нема поштовања и љубави, јер само беспрекорно поштовање омогућава сазнавање њене душе, а само непорочна љубав може спремити душу за сваку жртву.

Земља је „родитељка“ која своју децу не повија у свилене покрове, него у            „нежно цвеће“. А има ли шта нежније и мирисније, лепше и беспрекорније од мирисне цветне утробе? Није ли то најлепша колевка коју мајка може своме детету дати? Има ли бајке без „цветног узглавља“?

Лепота и мирис тога узглавља утврђена је дубоко у хранитељки, кроз коју протиче крв оних које је као и најмлађу своју децу одгајала, порађала, хранила и чувала. Та је крв она обновитељска снага једног народа, кроз њу се, захваљујући„родитељки“,духом пројављују „прадедови витешки“. Тако она као мати прераста у самосвест, у ону снагу којом се савлађује свако зло и сваки очај. Тако се танане речи о цветним колевкама претварају, сасвинм тихо, неприметно, у сазнање о прадедовској слави и жртви, у оно што изазива поштовање и дивљење према Mајци. Хранитељка се открива као земља „…јунаштва и славе,/ Витештва дичног и поноса дивног“.[10]

И ту, у свести омладине добровољне, „хранитељка“ и „родитељка“ израста у „отаџбину“, израста у поштовање свега онога што је иста та земља као свој најлепши, најмириснији и најздравији плод дала својој деци. У тим плодовима манифестује се душа саме хранитељке и извор све љубави. Тако она бива створена у крви „…што се разли / Из тела твојих најбољих синова“.[11]

 

„А знамо да су некад преци наши

столећима живели за твоју слободу,

хранили те својим животима

и напијали,о Земљо жедна,

врелом крвљу на ограшјима…

И ти си пуна њихове крви свете

што вековима лила се у славу Крста и Слободе“…

 

(Митрофан Матић,„Вапај земљи нашој“)[12]

 

 

Отуда у миру она тражи зној, а у рату–крв. Али она није канибал, није ждерач сопствене деце, киклоп или помахнитали пагански бог. Она је Mајка која се мора бранити да би, када сва та крв мине, поново дала свој благотворни плод. Крвљу своје деце, попут славскога колача, као вином, она постаје освештала, света.

Свака се крв претвара у бајку, у ветар који кроз ваздух преноси дух витештва, чојства и јунаштва, дух којим се оплођује сваки нови „нежни цвет“ у којем спава нови живот. А тај нови живот суштински је скопчан са хранитељком. Одбијање да се схвати њена душа онемугаћава схватање њене боли и лека,и спасење постаје пропаст. Отуда и та деца, одвојена од душе сопствене матере,постајуцрви који на грудима материнским благују и пауци који својим ткањем трују анђеоску душу оне деце која нису окренула леђа матери, постају „гмизавци и Јуде“[13], „младост што царску круну замени Јудиним златом“[14].

Против такве деце која су не-деца и браће која су не-браћа,мора се борити. Хранитељка ће крварити, из сваке њене бразде потећиће крвави млаз, али ће она ћутати и трпети, грцати у болу јер се деца њена међусобно кољу. У томе је сва трагика добровољачка, у томе је суштина страхотна и извор све боли које је са собом донела борба. Ипак, у свој тој страхоти доказује се верност и љубав према Мајци:

 

„У твом тешком часу заклињем се Богом:

И живот ћу за те, ако треба дати,

Радићу до гроба, младошћу и снагом

Да се твоја стара слава опет врати.

 

Лако је љубити Земљу када цвета,

Уживати даре које она носи.

Љубите је онда када је уклета,

Кад смрт неумитна свуда по њој коси.“

 

(Александар М. Пашић,„Отаџбини“)[15]

 

 

У тој борби, победник може бити само онај ко је добре воље. Победник може бити само онај који се бори за Мајку, а не за било којег њеног сина, а такав опет може бити само онај који је у љубави према својој Родитељки нашао пуни смисао свога постојања:

 

„Ја знам,Мајко,само да те волим

Бескрајно и жарко,више и од сунца,

И да си ти узрок свима мојим болим

И сновима врелим што их срце бунца.

 

Ја знам,Мајко,да си ти једина

Што ми срећу праву можеш једном дати,

Ја знам,Мајко, да си Отаџбина,

Која горко плаче и безмерно пати. […]

 

[…] Лут’о сам,патио, ал’ све с једним циљем:

Да пронађем тебе,сред таме и зала,

Па да онда смирен, под твојим окриљем,

Пођем на пут жртве, кад ме будеш звала.

 

И сада сам овде, на грудима твојим,

Свака речца твоја–заповест је света.

А смрти се, Мајко,давно већ не бојим,

Јер читав јој живот бејах видна мета.“

 

(Иван П. Милачић,„Отаџбини“)[16]

 

 

Мајка није нешто далеко, нешто страно,нешто ка чему трба стремити. Она је ту, њу треба волети и разумети. Она се не разуме рациом него срцем. Она је ту, персонификована у ономе што се само за потребе овога текста (како би се разликовала од домовине, отаџбине, родитељке…) сме писати малим словом–у мајци.

Мајка је заправо отелотворење идеје о Мајци. Отуда је она,као и девојка–увек нежна и тиха, постојана и поштовања дужна. Она је такоја чува ватру на огњишту да се не угаси. Мајка је утеха, персонификација све љубави,и њено исходиште на овоме свету. Она је увек близу, ма колико била далеко. Она је увекдобра мајка, „смирена и мила“[17], „погрбљена старица“[18], увек сетна, забринута, тужна.

У часу општег страдања, у којем су се голобради синови калили и израстали у јунаке, мајке су постајале сене које су своју децу пратиле на линији борбе, венац који се свијао око сваког гроба.

 

„Крстача покрај пута.

Над урвинама гавран кружи,

а свежу хумку

погрбљена старица љуби

и тужи…“

 

(Вукадин Ђ. Кецан,„Не плачи,мајко“)¹⁸

 

 

У тренуцима бола и муке, молитве су упућиване Богу, а тренутак спокојства тражио се у речима које су кроз сву крв и мирис смрти тражиле мајке. У њима је та тиха добровољна омладина искала утеху, јер мајка која је остала кући заправо је Мајка, сама кућа, због које се и подноси терет страдалачки.

 

„Не плачи,мајко!

Стегни своје срце.

Нека врела суза твоја

поносна буде, велика жено,

јер народу своме дала си хероја.“

 

(Вукадин Ђ. Кецан,„Не плачи,мајко“)[19]

 

 

 

„Мајко! Мајко ! Добра мајко!

Чујеш ли како се из даљине пробија глас твога сина…

Седу ти главу и кротки свети лик

к’о Божје уздарје у срцу носим.

Руке ти меке, лаке као крила,

којима си ме у младости вила

целивам сад.

Теби се обраћам, драга мајко,

јер жив није мој мили бабајко.

Ноћи једне страшне на белој Голготи

по брдима снежним осташе животи.

„Погинуо је за Отаџбину“–кад те питах рече,

часно је то било.“

 

(Танасије В. Стефановић,„Писмо мајци“)[20]

 

 

Час страдања је, за ову омладину, свесну жртве коју мора да поднесе, не час самртничког ропца, него час Васкрсења у Господу, са чијим се именом на барјаку, на грудима, на уснама,и гинуло. Тај је моменат, као најсветлији и најчаснији, као час поновног рођења у мислима ове добровољне омладине, био неразвезив од матере. И свака помисао на жртву коју мајка оплакује, помисао је на Васкрсење палога, а свака жал за палим, заправо је стајање над сопственом хумком. Отуда она духовна снага и надмоћ ове, вазда клеветане и несхваћене,омладине добровољачке. Јер везани једном Мајком и једном Добром Вољом, они су били једно, „кост наше кости и крв наше крви“. Иза сваке самртне таме чека буђење, вечни живот са онима који су као витези своје животе већ положили у борби „за Крст Часни и Слободу Златну“,те две највеће светиње српскога човека.

 

„Погледај,мајко, тамо, иза оне урвине,

видиш ли? Нешто се миче.

Чујеш ли корак? Ено,нестаје тмина…

Погледај,мајко,како другови твога сина

његову сломљену пушку дижу

и ено их, погледај, види се лепо,

све ближе и ближе стижу

уз ону високу стену.[…]

[…] Чујеш ли како јечи њихова песма

к’о јека громова, к’о ватре плам…

Погледај,мајко, како на телу твога сина,

искићен дивним венцима ловора и крина,

диже се величанствени храм

победе наше…

 

Зар не видиш осмех

што га рака скрива?

Добра мајко, син твој мртав

о победи снива…“

 

(Вукадин Ђ. Кецан,„Не плачи,мајко“)[21]

 

 

 

„Што плачеш,мајко? Знаш да мртав није.

Зар може јунак уопште умрети?

Знаш да он мора довека живети.

Зар гине сунце што нам земљу грије?

 

Не плачи, мајко, син ти јунак беше.

Борац за правду, веру и истину.

Теши се, мајко, он се Богу вину.

Анђели твога хероја однеше.

 

Не плачи,мајко, јер то вређа сина

Јунака,борца, мученика нова.

Јуначки трпи силину болова,

Мајко хероја, неумрлог џина.“

 

(М. Д.Матејић,„Што плачеш,мајко?“)[22]

 

 

Ипак,  и поред сваке вере, суза се не да скрити. Ова је омладина сагоревала тихо, дајући све, не тражећи ништа, подносећи сваку увреду и свако пљување. Својом жртвом, пред Господа је износила грех једног народа. И много се тежак терет сручио на леђа оних који су тек ступили у живот. И душа је крварила… за мајкама остављеним, за невенчаним невестама, за палим друговима. Слике су јаке у мислима те омладине која је знала да испод сваке крстаче нови се живот рађа. Али, падали су… младићи… једва једном избријани…

 

„Крстаче саме

на гробовима

ћуте чудно.

У мрклој ноћи

фијуче зима

ваздан будно.

Небо плаче,

без сјаја

у ритму вапаја,

и нигде не звони.“

 

(Иван П. Милачић,„Над вашим крстачама“)[23]

 

 

Палима се упућује свака част, јер свака се жива душа напаја светлошћу душе праводнога борца,чинећи да светлом и праведном смрћу и борба коју живи воде постане иста таква.

 

„Над вашим ракама ниче нова снага

победе наше.

Здружени у борби, у животу, смрти

ми ћемо стрти

привиђење бедно.

И тада ће се кроз пољане наше

чути нова песма:

„Они што се боре и они што паше

сви су данас једно“.“

 

(Зоран М. Гордић,„Ми смо увек једно“)[24]

 

 

Ова је омладина сасвим свесна терета који носи,и отуда она не допушта да је малодушност или бол савладају, јер ма колике биле њене муке, муке су народа још веће. Бол те омладине се може пребројати, а патње народа су неизмерне. У крајњем, борба са злом, са аждајом, очекивано је тешка и крвава. Отуда су и витези не обични, него хероји свесни својих снага и потреба, отуда и песник-добровољац каже: „Јунаци младисазаносом славним / Јурили су храбро, смрт тражећи свесно“:

 

„А доле, под хумком куршума,

Борац један над другом својим клечи.

Док овај немоћно дише и јечи

И из ране на грудима тече крв,

Збори му утехе речи:

„Друже,не бој се, опасно није…“

Да,друже, ко се са нама бије

Побеђен бити мора

И зато опасно није.

А моја рана? Нека…

Остави!… Иди за њима!…

Јер знам, као и ја,

Жељан си боја…

И зато, најбољи друже,

Ево ти пушка моја…“

 

(Гојко М. Табаковић,„Опасно није…“)[25]

 

 

Овде се не ради нио каквом „јуначењу“ него о схватању истине да је та омладина пушку узела сама, не натерана,и да отуда, осим неке сузе за палим другом, нема времена за велику бол. У томе се огледају хероизам, духовна снага и смиреност ове омладине. Не, ту се не ради о помирености са судбином, него о сазнању да смрт јунака води у бесмртност.

Јунак се постаје не у часу када је борба већ при крају, него у оним данима када је мало оних који имају храбрости да подигну свест и савест покореног народа.

 

„Шумарци наши густи посути крвљу бише

Синова наших првих и домаћина српских.

Народ је тужан био… Свуда се сузе лише.

Клетва је пала тешка на душе злотвора дрских.

 

Ал’ нико немаше снаге,ни вољу тако јаку

Да Српству врати веру и да га на окуп зове.

А српски барјак одавно остављен у мраку

Чекаше мишицу јаку и храбре људе нове.

 

К’о Богом послат,Друже,да роду своме кажеш

Спасења драгог путе,дошао си нам тад,

Господ Ти дарова снагу Србима да покажеш

Да им је дужност: слога, спасење, мир и рад.“

 

(Гојко М. Табаковић,„Првоборцу“)[26]

 

 

Наравно, није довољно само бити први. Светао циљ не може се постићи мрачним делима. Свети и светли циљеви захтевају и такав рад. Зато на стазама које воде ка таквом циљу и не може бити свако.

 

„Под ударцима снажним младих јунака дичних

Сруши се кула лажи,срама, мржње и гада.

 

 

У срцу див-хероја тешким борбама вичних

Успламти дух и љубав светли к’о Божја правда.“

 

(Гојко М. Табаковић,„Првоборцу“)[27]

 

 

 

„Ја знам да пут мој трнови венац плете

Од псовки, злобе, пљувања и удара подлих,

Али–зар гледати себе,док зала чете

Скрнаве оно зашто се од детињства молих?

 

О, нема увреде за мене

Док Србија моја самртно грца!

Ја напред’ идем–и без смене!

– Гордо дигнутог срца.“

 

(Иван П. Милачић,„Ја знам“)[28]

 

Јунак је најмилије чедо Мајке Земље, те  је стога у старим митовима син неког бога (Херкулес) или трагични победилац божанске злобе (Одисеј). Веза коју јунак има са хранитељком није материјалне природе. Тачније, он у миру ужива у њеним плодовима,али није то ни једини ни главни разлог због којег у рату решава да је брани. Напротив, кроз сопствену жртву коју приноси, јунак је свестан да постаје део те хранитељке, задобијајући тако своје место на Небу. Отуда је ова омладина духом крепка и стога необорива. Она живи овоземаљски живот јер мора, а Небеском стреми као свом коначном циљу. По томе је ова добровољачка омладина једно не само са сопственим националним херојима, него и са светским Херојем, са моделом који, препуштајући се у најтежим тренуцима Богу (или неком од богова који му је наклоњен, ако се ради о многобожачким херојима–али у сваком случају вишој сили),проналази ону снагу која га и у физичком поразу чини победником.

 

„Кунем се,

верујем чврсто у вечну правду Господа,

да ћу срце своје, тело,

и душе своје плам

дати, без суза и страха,

за нову славу и част рода.“

 

(Вукадин Ђ. Кецан,„Кунем се“)[29]

 

 

Јунак је витез, отуда не само храбар,него и кротак, питом. „Млади су и смели као капља росе“,каже песник-добровољац Иван П. Милачић у песми „Добровољци“[30]. Његов је живот саздан од снова, од маштања и чежњи, а његов је рад, без обзира на све овоземаљске препреке, сасвим усмерен ка остварењу тих снова.

 

„На њима се чедност као сунце сјаји,

У оку им муња нетрмице блиста,

Поносни су, снажни, поред тога благи,

А кроз лица њина душа гледа чиста.

 

Васпитани духом славних прадедова,

Задахнути вером у праведног Бога,

Понесени чежњом да од дома свога

 

Величајну створе кулу својих снова,

Кренули су у збор, борбу и страдања

До победе крајње и правог свитања.“

 

(Иван П. Милачић,„Добровољци“)[31]

 

 

Али ипак, та је омладина добровољачка свесна да није Херкулес. Она није рођена да буде ратник који ван борбе и смрти не налази за себе срећу и смисао. Но та је истина не чини мање врлом. Напротив, чињеница да су се обични пастири, школарци, занатлије, на позив своје родитељке, уз Божију помоћ претворили у митске јунаке надљудске снаге и воље, чини је још вреднијом.У њој, у скромним трептајима њене заљубљене душе, откривамо орлове који заиста јесу рано полетели, орлове који су спремни да се након боја и страдања врате својим домовима, како би поново били оно што и пре. И у томе се манифестује духовна снага ове омладине, коју наша многострадална Мајка и данас треба и очекује. Тиме та распета омладина показује колико у свакоме од нас, сасвим обичним и „малим“ људима,лежи оно исконско херојско,и колико заправо, само ако смо свесни себе и страдања свога народа,заиста нисмо ни обични ни „мали“.

 

„Ми нисмо више деца,

ми смо нови људи

који свакој животној борби

нуде своје младе груди,

који гину и дају снагу

уз песму заносну и благу…[…]

 

[…]Ми нисмо више деца…

Ал’ ипакми смо млади,

жељни живота и његових чари…

И како је то тужно

кад, уместо свих лепота,

наше груди боду бајонети

у ове младе дане,

у нашу зору, у доба када сунце

треба да гране…“

 

(Вукадин Ђ. Кецан,„Ми нисмо више деца“)[32]

 

 

Када се борба оконча, и када и непријатељ и пријатељ траже свако за себе и свако на свој начин одмора своме телу и души, о чему онда мисли јунак? Изникао из предачког јуначког пантеона, он и не може мислити о другоме осим о ономе што га чини оним што јесте. Али он своје идеале не ставља на коцку, не вага их, него им супротставља све оне„идеале“ против којих је од изласка до заласка Сунца водио бобрбу. Он промишља кроз те идеале о себи, о својим непријатељима, у њиховим идеалима проналaзи слабост њихове борбе, а у својима прeпознаје потребу да се новим прегнућима уздигне и усправи.

Снага идеала добровољачкихскривена је управо у могућности да се њима превладају све људске мањкавости и слабости. У борби,ти су идеали утиснути на барјак под којим се добровољац бори. У предаху борбе, они су попут слика, стални подсетници на оно што је добро, на оно што је за промену. Управо стога, ти су идеали неуништиви, а са њима и онај који им се, не само речима него и делом својим, сваким даном изнова и изнова враћа.

 

„Исваке нове зоре и дана

будио сам се с новим снагама

у духу и крви;

упираосвојпоглед горе, небу

и заклињ’о се на вечну борбу:

„Пред лицем Твојим,Боже,

пред невиним жртвама Рода мога

и пред самим собом,

ја завет дајем да ћу ићи с тобом,

Истино вечна,

све дотле док ме смрт не смрви…

и још много даље,

…у бескрај–

где ми вечност пружа

последњи загрљај“.“

 

(Зоран М. Гордић,„Поноћни разговори“)[33]

 

 

И заиста, могу ли избледети идеали који свој корен немају у људима него у Истини, у Господу? Није ли управо то онај тас на ваги људског беса и очаја, који од витеза чини витеза а не касапина и кољача? И није ли управо узимање те Истине као основног идеала заправо стални подсетник на оно што је добро, расковник способан да отвори сваку замку, телесну и не, коју Лукави поставља на витешком путу? Има ли било којег идеала јачег од тог?

Из тог идеала исходе и сви остали. Они су у систему хероја увек везани за жртву, за подвиг, за жељу да се никада не посустане и не скрене са праведног пута. Те су вековне народне жртве и страдања „Апотеоза наша и синтеза“,како то каже добровољац-песник Иван П. Милачић у песми „Видовдан“[34].Овим је све речено, овим су речима посведочени алфа и омега читавог мисаоног система ове, на нашу штету, заборављене и оклеветане омладине.

За мисони систем једног добровољца, Косовски мит централно је место, апотеоза и синтеза… Али не Косово земаљско, него Косово небеско, које је свесном погибељи предака јунака и светитеља постало место са којег се српска душа успиње ка Господу, Косово које постаје извор са којега се напијају сви они који себи одреде пут јунака и мученика.

 

„Остаде мисао да у ритму прохујалих векова

Сведочи и зрачи над ланцима мрака

Херојством твораца наше славе.

Остаде животна вера у свемоћ божанског знака:

Да смрћу и крвљу дивовских синова

Грањава сунце слободе праве.“

 

(Иван П. Милачић,„Видовдан“)[35]

 

 

Душа је песника вазда устрептала. Она је само тренутно упрегнута у челичну вољу  ратника, увек спремна да полети, када се ратник умори. То песник-добровољац добро зна и познаје,и у тренуцима предаха у борби, његов је одмор заправо његова успламтела душа песника.

 

„Хоћу да хартија плане

под мојим пером

и да засветли ко буктиња

у тами.

Хоћу, док нова зора сване,

да задојим вером

оне које мучи бол и слутња.

 

Хоћу да јека мога пера

заглуши тутањ грмљавине…

Кроз песму хоћу да кажем

колико волим лепоте своје Отаџбине…

 

Хоћу да сагорим на ватри

своје ватре

и да запаљеним телом

осветлим истинске стазе

своме покољењу целом.“

 

(Вукадин Ђ. Кецан,„Хоћу“)[36]

 

 

Добровољац је земљорадник, сељак,и отуда везан за земљу као за мајку. Отуда она за њега и јесте Мати, отуда он и постаје вечни идеал и „недостижни јунак“.Његова је смиреност у његову душу ушла заједно са селом, на које увек мисли и којем се у предаху борбе враћа. Он село и не види другачије него тихо смирено, чисто, чедно, па отуда и бело. Какво је село, и он сам труди се да буде…

 

„Тишина влада нема

између кућа малих и неба бела.

Село к’о да тихо дрема

и сања снове муке и весеља.

Сваког села пун жеља

тај сан је исти.

 

Покадкад јекне звоно

ситно. Наруши тишину дана,

одјекне слабо и боно.

Са торња црквице старе и црне

можда врана тек прне

заплашена тиме.

И опет све је тихо,

село спава,ил’ дрема…“

 

(Сава Д. Јанковић,„Село“)[37]

 

 

Добровољац је земљорадник. Он своју телесну снагу проналзи у тешком раду за плугом, а духовну у сазнању да је земља хранитељка. Он, који стоји за плугом, то свакако најбоље зна,и управо због тога он јој пише песме, захваљује јој.

 

„Сјаје се црне бразде, мирише земља мајка

И лије љубав у душе усталасане.

У свакој бразди њеној крије се једна бајка,

По једно горко сећање на некад крваве дане.

 

У недрима њеним тајна плода се збива

И њу зна сељак жуљавих руку и мрка лика.

Она је његово надање, његова вера жива.

Њој се он клања са вером поклоника.“

 

(Митрофан Матић,„На орању“)[38]

 

 

 

„Ваља се земља и уз дрхтај кида,

а виш’ плуга дрвеног и слабог, сељак

рутавом руком

крваве грашке зноја скида.

Право у теме сунце пече.

Сред глувог доба чује се само

како плуг и камен

у судару тару се и јече…

Стврднута земља пуца

и у грчу јеца,

а из њеног бола

уз помамну рику упрегнутог вола

што уморно главу криви пут пламтећег неба,

црпу њена вредна деца

залогаје муком зачињеног хлеба.“

 

(Вукадин Ђ. Кецан,„Сељак“)[39]

 

 

Ситуација у којој се налази народ чини да тај сељак и земљорадник, како је већ речено, остави плуг и узме пушку. Он је војник, добровољац,и као такав он нема превише времена за удварања и момачке љубави. Код њега, љубав је добро прикривена, он јој не да да га усмери са пута на који га је позвала Мајка. Добровољац је и витез, па отуда и тих, смирен, стидљив… Код таквог војника удварање и сећање на младићке љубави се исто тако стидљиво помаља кроз редове смрти и славе.

У девојци којој песник жели да поклони своје стихове, своје срце и своју руку, препознајемо далеку, непознату, готово утопијску девојку, мотив једног од најквалитeтнијих наших песника (нарочито битном у периоду између два рата),Јована Дучића. Та девојка,изникла из превеликог поштовања према жени као таквој, и не може се волети другачије него платонски.

 

„Пишем ти песму,девојко драга,

теби, чија је душа топла и блага

а мисао мека, к’о песма далека,

теби, што живиш дубином душе

узвишене, коју ти ниске не гуше

мисли и страсти пакосне.

 

Теби…

Коју ћу ја, ипак,једном срести.“

 

(Сава Д. Јанковић,„Теби“)[40]

 

 

Девојка је у мисаоном систему ове сањиве, чежњиве, али смеле и никако малодушне омладине, отелотворење самога живота, свега лепог и узвишеног, опраног од приземног, пакосног и лажног. Она није само као таква, као идеал,далеко, него је далеко и као реално постојећа. Она је као и мајка, вечита утеха, али и туга,и отуда суштински амбивалентна. У њој се прожимају разлози да се живи и разлози да се мре, срећа живота и крајња туга коју доноси час у којем се јунак на неко време одваја од животног нагона, да тако назовемо само један поглед или додир вољене драге.

 

„Ја знам да наше наде

Бог услишити неће

и да ће

трњем искићено цвеће

загорчати јаде.[…]

 

[…] Тешко је,драга,

гинути свесно:

оставити све

и живот и људе,

све душевно и телесно

и храбро прећи преко кобног прага.“

 

(Вукадин Ђ. Кецан,„Размишљања“)[41]

 

 

 

„И чезнем још:

за другарицом милом

ситних увојака и плаве косе,

са нежним витким телом,

обавијеним свилом,

са погледом бистре, јутарње росе…“

 

(Гојко М. Табаковић,„Чежња“)[42]

 

 

Ова, истини и правди предана омладина, која је у својим недрима чувала најлепше љубави и најслађе смрти, свој ореол мучеништва, ту највећу награду,тај најславнији венац којим грешник може бити окруњен,примила је 1945.  године. Са тог Престоног места, она се успела у Небо, у Небеску Србију, вративши искону своју непорочну и искрену љубав. На том месту, нека будућа омладина српска већ је крунисана трновим венцем мучеништва, венцем победништва. Јер то место није гробница него Храм, још један Храм којим је српски народ обележио свој пут…

 

„Осуши се на Кочевју борје,

Ветар дуну са алписких страна

И заплака словеначко горје,

Сузом зали долине Балкана.

 

Отаџбино поробљена моја,

Замириши мирисом тамјана

И Кочевјем где су деца твоја

Без опела тужно покопана.

 

Док се зора још са сунцем бори,

Храбар јунак на стражу излази,

Чува браћу по Кочевској гори,

Мртав ђакон мртве обилази.

 

Опело им он служи у тами,

Нежном руком огледа им ране,

– Ја сам с вама,нисте друзи сами,

Док слобода народу не сване.

 

А тада ће ојађена мати,

Миловати свога храброг сина

И Кочевске божуре набрати

Балканскога крвавог Катина.“

 

(Мирослав В. Томић,„Кочевје“)[43]

 

 

ДОБРОВОЉЦИ, КО ЈЕ СА НАМА?!

Говорећи о овој омладини, не можемо а да се не запитамо где смо ми данас, јесмо ли сваку нашу малодушност узели за образац сопствене немоћи који нам не допушта да у време новострадања нашега народа наставимо борбу коју је тa омладинaповела за нас. Јер та омладина није мртва. Она не живи само у песмама, у историји и у памћењу народном, него се обнавља изнова са нама, омладином која у ово претешко време настоји да својим деловањем поврати светлост и сјај својој отаџбини. И само у оној мери у којој смо активни, у којој смо свесни свога циља и пута, та омладина живи.

Само у оној мери у којој свако своје прегнуће,са надом пре и изнад свега у помоћ Господњу,вршимо за част и славу Србије, та омалдина је са нама,и само тако она није мртва,и само се тако кроз наше речи чује њен „громки глас“. Колико смо такви, нека свако од нас процени за себе.

Јер та је омладина умела и да воли и да пати, да у миру ужива у свим чарима које носи живот. У часу страшне смрти, ова је омладина свој лагодни живот заменила лагодном жртвом–жртвом за своју Мајку, за своје мајке, за оне којима су поклонили своје душе и руке, за све оне цареве и краљеве наше, за све светитеље и мученике,који су у само једном питању и одговору на њега свијали своје скуте и давали им снагу да попљувани од сопственог рода остану на путу Истине…

Добровољци, ко је са нама? Бог!