До скора, већина поносних Срба би се жестоко увредила ако би им неко рекао да је њихова домовина заправо обична колонија, или да ће то врло брзо постати. Све очигледније не постојање, или бар не функционисање, свих оних институција и система који, у основним социолошким дефиницијама, одређују једну самосталну и суверену државу, свиђало се то некоме или не, једноставно потврђује ову грозну изјаву. На жалост, бити нечија колонија није уопште најгоре што једну земљу може задесити, нити је то само дно на њеној спирали пропадања. Ономе ко отворено и храбро осмотри ситуацију у којој се налазимо, намеће се мисао да више чак нисмо само колонија, већ да постајемо једна велика депонија, место за одлагање свега онога што светској олигархији једноставно не треба и чега желе да се на најјефтинији начин реше.
Најочигледнији и најсликовитији пример јесте бесомучно нагомилавање ислужених страних аутомобила на домаћим ауто-плацевима и оно чини добар мотив за даљу анализу. Замислимо се над тим тонама гвожђа и видећемо нашу привредну, друштвену и политичку стварност. Дошли смо у ситуацију да сањамо о оним стварима које су спољашњем свету, не свакодневица, већ вишак и ђубре.
Уз поменуте аутомобиле, као нуспојаву опадања стандарда становништва имамо и неконтролисани увоз полуисправног меса и месних прерађевина, нижу класу хемијских и козметичких производа пласираних под окриљем светских брендова, техничке апарате који су у развијеним земљама већ застарели, трећеразредне банке (ни једна банка са листе 50 светских најјачих банака не послује у Србији), разне рециклиране политичаре који су послати у Србију „по казни” да преносе наређења и подучавају нас нормама (пренебрагавајући наше довољно старо културно, државно и правно наслеђе), политиканте подржане од страних амбасада које би сваки човек у слободоумном свету сматрао криминалцима, нама се намећу као „одлични државници”. Дуго већ гледамо фарсу у којој приучени правници и судије упорно суде нашим првацима, слушамо систематско изазивање осећаја кривице и мање вредности целом нашем народу… низ је прилично дугачак, а завршава се заиста са, што јавним, што тајним одлагањем разних врста отпада, од биолошког све до „депоновања” радиоактивног уранијума за време НАТО бомбардовања.
Свима је познато како изгледају депоније у близини наших већих градова па би занимљиво било направити мали мисаони оглед упознавања живота људи који тамо обитавају. Заједнице, формиране око депоније имају своје друштвено
уређење, неписане законе и устаљен начин функционисања. Оне подсећају на племенске заједнице друштава које модеран човек назива „неразвијеним”. Најчешће занимање је сакупљање секундарних сировина или неки тежак физички посао; разни облици криминала, посебно ситније пљачке и проституција представљају, такође значајан извор прихода.
Кључна ствар за живот сваког човека је позиција у унутрашњој хијерархији те локалне заједнице која је формирана искључиво по принципу права јачег, како појединаца, тако и целих породица. Слично првобитним људским заједницама где су најјачи, најспособнији отимали већи део плена (хране, колибе, жене…) и на депонијама функционише друштво у којем не постоје писани закони нити било какво правосуђе, већ само најсуровији облик борбе за преживљавање која искључује обзире и морал. Развијеност једног друштва мери се правичношћу и спровођењем њених закона. На депонијама, закони државе не представљају ништа, а онај живи закон који се де факто поштује, далеко је од правичног. (Исто као и у Републици Србији.)
Константна егзистенцијална неизвесност и трпљење неправде створили су један наопак систем вредности у којем су тренутна забава и игра важније од дугог стицања и штедње; сналажљивост је испред учености, бити гласан је важније него бити у праву, а таленат за цењкање је изнад вештине стварања производа. Проток информација је такође неформалан „од уста до уста”; ограничен страхом, пошто се због погрешне речи може настрадати, и будно је мотрен и контролисан од локалних вођа. Друштво у којем се „живи брзо и умире млад” почива на не постојању реда и правде и на свеприсутној суровости која је изнедрила једну негативну елиту.
Управо та локална елита, релативно моћна и богата, је једини посредник између, условно речено „нормалног” света и становника депоније. Они су ти који тргују плодовима рада целе заједнице и који у име свих преговарају са разним представницима власти, било комуналним, полицијским или социјалним службеницима. За њу се гласно навија, њој се диви као божанству, ње се боји.
И поред свега наведеног, највећи проблем за становнике депоније јесте њихова унутрашња помиреност да они јесу мање вредни људи, да не заслужују живот у неком другом делу града и да заправо ни не покушавају да нешто промене, осим да се за коју степеницу попну на тој њиховој унутрашњој хијерархији, што се сматра врхунски успехом и крајњим дометом. Народ је навикао да размишља о „ситном ћару”, једино о свом личном и тренутном интересу и да се задовољава само најужим, себичним, успесима.
Узроци срозавања наше државе на ниво једне европске депоније нису лако објашњиви. Постоје две супротстављене доктрине: једна види само негативне спољне утицаје, а друга кривицу пребацује искључиво на народ и његове негативне особине. Само комбинацијом та два погледа може се добити потпуна слика. Јасну чињеницу да у међународним односима одавно не постоји ништа што би личило на правду и да се свака нација служи свим могућим средствима за остваривање искључиво својих циљева; не треба доживљавати као неки баук, заверу или разлог да се од одбране својих интереса одустане. То је једноставно тако. Неко моћан једноставно има интерес да поседује своју личну депонију, свој извор јефтине радне снаге и место одлагања вишкова, а ми сасвим легитимно не желимо да будемо иста, што значи да се морамо супротставити. Како? „Мудро као и змије и безазлено као голубови” и никако другачије.
Поред реалних и јаких спољних утицаја, за нас је сврсисходније позабавити се унутрашњим узроцима. Најчешће се становници депоније Србије оптужују да су лењи и да је њихов однос према раду, као средству остваривања бољег живота, прилично лош. То је чиста лаж! На примеру циганчића који по цео дан, без обзира на временске услове, сакупљају рецимо, стари картон, и превозе га својим бицикловима, можемо закључити да лењост и недостатак воље за радом, никако нису примарни проблем у њиховом животу. Проблем је непостојање система који би тај тежак рад награђивао. Њихов лични недостатак, за који опет они имају само један део кривице (други је, наравно на систему у којем живе), јесте дезоријентисаност и безидејност. Одрасли у друштву негативних вредности, без икаквог усмеравања и озбиљног образовања, они једноставно не знају шта би друго радили осим бавили се сакупљањем секундарних сировина.
Други унутрашњи проблем јесте поменута локална елита, којој управо такво стање одговара и не само да не жели да га промени, већ сваки вид бунта доживљава као напад на себе и строго кажњава.
Трећи и можда највећи од свих унутрашњих узрока пропадања јесте пасивно ишчекивање многих дезоријентисаних појединаца да побољшање стања дође из спољног света, као неки „deus ex mahina” без много учешћа самих становника депоније, што је велика заблуда. Баш смо видели да са те стране долазе управо негативни утицаји, никако филантропска помоћ. Вера да један пут „нема алтернативу”, и да при том не постоји никакав критичан однос према свему негативно што нас на њему чека је једноставно став зрео за колективну посету психијатру. (Наравно, није све што нам долази споља „црно”. На нама је да направимо селекцију онога што желимо да утиче и онога што не желимо да има
утицаја на наше друштво, али је чињеница да су негативне стране израженије, а позитивне на нивоу „козметике”.) У том троуглу: спољашњи свет, елита и сиротиња на депонији, у интересу два једина моћна фактора јесте да народ, трећи чинилац, остане ту где јесте, и образовно и економски.
Шта онда један гурач колица пуних старих картона и зарђалих веш машинама може урадити? Какав је избор пред њим? Друштво у којем живи даје му стари, једноставан избор: криминал или сиромаштво. Осећај одговорности, ако не према себи, онда бар према својој деци и осталим друговима, ојачан са дубоко сакривеним, али опет живим и утицајним духовним и моралним – људским наслеђем, даје му другачији избор: борити се или нестати.
Прво нестајање јесте управо губитак тог духовног пламена, а потом и заиста се физички угасити. Реч „борба” је прилично компликован, често злоупотребљаван и погрешно схваћен појам. Постоји више фронтова, више нивоа сукоба, па самим тим и више врсти борбе. Најосновнији је онај примарни осећај који нас још увек чини људским бићима, а своди се на једноставно питање: „Да ли је ово исправно? Да ли заиста не заслужујем боље?” Онај ко одговори са: „Не! Мора бити боље од овога.” већ је извојевао прву своју малу победу и прешао на следећи ниво.
Револуција и директан сукоб са елитом и спољашњом Империјом су још далеко, али ни ово мало не треба потцењивати. Нису нам још толико променили свест да не знамо шта је исправно, а шта погрешно. Следећи корак је повезивање са истомишљеницима и стварање једне мреже свесних и слободоумних људи. Уз труд и упорност, непрестани рад, како на унутрашњем, моралном исправљању себе, тако и на конкретним акцијама ширења и сведочења истине, у одређеном тренутку појавиће се довољан број појединаца гладних правде па ће се и трула елита једном сменити.
Тек тада долази на ред преиспитивање односа са спољашњим светом и дубока промена (реформа) система. Не може се ићи „преко реда”, пречицом, како то наш народ највише воли да ради. Потребно је трајање једне мисли и идеје да се она и оствари. Онај ко се јуче залагао за правду и морал, а данас прави компромисе зарад власти, прошао је једну „Фаустовску” дилему и продао душу Мефистофелу, из чистог нестрпљења и „ревности” која није била зачињена смирењем. Онај који истрајно ради и труди се, али уједно и осматра „знакове времена” дочекаће тренутак да зрно проклија и плод донесе и да се живот на тренутној депонији промени. Три су нивоа слободе: слобода у нама самим – слобода од похлепе и греха, затим слобода унутар народа од покварене елите и корумпираних носилаца власти, и тек на крају – слобода целог народа од страних, директних или индиректних империјалних окупатора. Кренимо редом!
Марко Ковачевић
