Иако је вест стара, важан је догађај. Важнији него што на први поглед изгледа. Дакле, отишао је Б92. О радију је реч, наравно. Јер, генерички Б92 је то једино и био. Телевизија је већ од рођења била средство у огољној политичкој борби. Такорећи, оружје. Кад она буде одлазила то више неће изазивати никакву емоцију. Што би наш премијер рекао, „воља власника“. Отићи ће као некад чувена ТВ Палма незаборавног Микија Вујовића. Само се потоне. И пучина се после смири. Тако ће сајт Б92 остати као одсјај умрле звезде. Кад неки млади студент новинарства буде питао: А зашто се то зове Б92, асистент ће рећи да не зна, али да ће питати старог професора. Увек ће се наћи неко ко ће се сетити.
Јер Б92 (радио) је био институција. Прилог историји српског новинарства, ма колико се у једој фази, ствараоцима са Деведесетдвојке чинило да су узлетели „на небо“, с ону страну српског, националног, изнад балканског – скоро као „велики идоли“. Данас је, наравно, и њима јасно да се у Глобалном човек и идеја само могу утопити, а да из локалног, Националног расту. Баш то лепо показује њихова судбина. Једино аутентично што остаје иза Б92 је „Пешчаник“. Јер се у њему није угасила ауторска ватра. Иако се, истини за вољу, ауторство које траје кроз „Пешчаник“ развило у једном много већем и професионалнијем радио-програму – у Радио Београду. Али то је део друге приче.
Крај мисије Б92 је означила још она Ђинђићева очајничка изјава да би он првоборцима који траже да им се „борба за слободу“ богато награди радије дао орден за заслуге. Али они више нису били млади бунтовници без разлога и поуздано су знали да „за идеале гину будале“и да ни један од Ђиниђићевих сабораца, па ни он сам, нису трзали на ордење. Нису они сисали весло, или како се то већ каже и – имали су право, али од тог доба је започело мучно одумирање. Као и свега што је тад узлетело у висине за које се нису имали крила. Џепови су били све пунији, али надменост „победника“ је убила стрпљење да се разумева чему они заправо служе и које су границе њихове употребљивости. И – Б92 дефинитвно завршава своју мисију у оном добром часу кад се нашао у загрљају Александра Вучића. Не, ово није уводник који би се критички понео према премијеру. Али, после тог срдачног загрљаја и потпуног обостраног разумевања престаје свака потреба за Деведесетдвојком као симболом.
Ту више није било никаве магије. То се више није могло ставити ни у какав принцип. Шта? Либерализам? Цивилизацијске (у случају Б92 западне, американске) вредности? Професионални изазови, независно новинарство, новинарска етика? Па, није било ни комерицијалног принципа, сламке које се у провинцијалним (колонијалним) демократијама хватају сви дављеници. Јер прави Б92 је своје бонусе увек остваривао иза баналне пијаце. Тамо где се троше паре намењене за „специјалне задатке“. Од миља то се у последње две деценије зове донације, а начин доласка до њих звучи још нетржишније – фандрајзинг. Изгледа тако сложено, а кад се неко и нешто постави на те трачнице, онда све иде као по лоју. Све се то даје за послове у којима се неки вучићи терају да се понашају „демократски“. Док има потребе за тим, наравно. Још за време Бориса Тадића смисао постојања Б92 се убрзано топио. С Вучићем је просто нестао. После Бриселског споразума то постаје „разбацивање новца пореских обвезника“. Како су то лепо и узвишено знали да изговарају водитељи и презентери Дведесетдвојке, не рачунајући да ће се то једном односити и на њих.
Моћ 92 је била у једној врсти грубог елитизма: Нећемо да се мешамо са свима и свачим. Рекло би се блесаво, али – њих леђа нису болела. То је почело као дечја игра у посттитовском комунизму, а стигло до употребне вредности за Империју у глобланим утакмицама. Баш високо. Прва лига међу колонијалним звездама. Томе се у теорији новинарства могао налазити приговор, томе је морао постојати отпор у друштву, али та улога је храбра и зато је заслуживала уважавање. И имала га је. Сви су имали однос према Б92. Без тог Б92 је птица без крила, биљка без корена. И – постаје безвредан корисницима. И публици и донаторима. О њега се више нису могли окористити ни дојучерашњи, што би се рекло у новоекономском изразу, велики акционари.
Велики Веран (Матић) је постао Вучићев Елиот Нес, за новинарске случајеве. Тако опрезан човек, а бежећи од мртве 92, се ухватио тако незахвалног посла. Скупљање крви по земљи Србији бејаше много јача занимација. То, да Срби дају крв Б92, има неке двосмислености која читавом послу даје Б92-овски шарм. Али у ово цеђење суве дреновине – а после свих првобораца Петог октобра који су се клели да ће да открију тајне тих мрачних убистава, и после Тима Маршала – могу се упуштати само пребези који се хватају било чега.
Саша Мирковић је – од ваљда најлагодније улоге у српском новинарству у последње две деценије (други човек у Б92 – поверљива мишљења у четири ока, важне поруке, празне приче, а све уз виски с ледом и уз храну доброг квалитета) – постао егзекутор свега медијског што може да угрози Вучићеву редовну исплату рата страним кредиторима по плану ММФ. Кад неко некад буде писао озбиљно о приватизацији, после које је медијска делатност у Србији сведена на најниже гране још од времена Новина Сербских, ту ће презиме Мирковић бити незаобилазно. Јер човек из Филхармоније просто неће моћи бити одговоран, што би председник Николић рекао, „по дифолту“.
Има у овом одласку Б92 нечег друштвено законитог. Сви они силни конквистадори који су четврт века долетали у Београд, доносећи у својим црним торбама и претећим говорима „либералне вредности“, а онда налазили времена да то Србима објашњавају преко Деведесетдвојке, неће ни приметити празнину. Тако то бива. Као што се на правом Западу без емоција баца мобилни апарат који више није компатибилан. Било, користило, отишло.
Чему би им, заиста, са овако кооперативном влашћу служио херојски Б92? Па, они у српском парламенту имају стопостотну већину. Све сами либерали: од Зорана Бабића и колеге Владе Ђукановића, преко Игора Бечића и Марјана Ристичевића, до демократа свих боја и стамених социјалдемократа, а о националним мањинама да и не говоримо. А српска влада? Више у њој има људи који Косово држе државом него у Савету министара Европске уније или бриселском штабу НАТО-а. Ма шта ко мислио од Деведестдвојци, она никад није могла бити тако „либерална“. Ту је увек новинарски кодекс, савест, професионалне обавезе да се чује и друга страна. И оде маст у пропаст. А СНС то воли кристално чисто. Заиста, шта ту може Б92? Па све његове критичке опаске данас стају у једну хумористичку емисију од 24 минута. Чак и прелива. Даље се не би смело. Угрожен је профит.
Крајње површно је закључити да са одласком Б92 пада један медиј. Ствар је много сложенија. Пада друштвени значај читаве интелектуалне инфраструктуре на којој се Б92 подигао, а и чији је гласник последично био. Звучи као парадокс. Није ли парадоксалније кад у муљавој јавности видите интелектуални оркестар у коме једно поред другог страсно стружу гудалом Соња Лихт и Милован Дрецун? Кажем Соња Лихт, јер је њена улога у подржавању друштвене улоге Б92, непроцењива. У сваком погледу. И моралном и материјалном. И њена својевремена процена, да не би све смело да иде на тржиште (имао се на уму Б92), бејаше тачна. Али ево је сад у истом рову с некоћ најгласнијим ратником против западњачког сатанизма. Одувек је судбина либерализма у Србији била ход по жици.
Водио се беспоштедан рат с Добрицом Ћосићем, полемисало се с Љушом Ристићем, каменовала се Мира Марковић, сумњичио се Тирке за издају пута прогреса, али на тај профил јавних радника (као Дрецун) се гледало с хималајских висина и гурало их се у лустрације које би их убрисале као кукце. Типичан приступ Б92-аовске интелигенције. И шта би му се могло приговорити? Много тога, кад би Срби данас живели у демократској, сувереној држави. Овако, ништа.
И ова нова симфонија се, наравно, може објаснити. Шта не може. Софисти су још пре три хиљаде година знали да је интерпретација важнија од оног што се догодило, али неће вам свако логично објашњење донети друштвену изузетност. Није ни софистима. Некад маса просто схвати да сте сво своје животно прегнуће продали за шаку евра, чланство у Управном одбору, за место државног секретара, место у некој агенцији, мир у некој усклонитој амбасади – и онда не слуша објашњења. Кад то маса схвати и чаршија растелали више ни сами не чујете своје бусање у прса. За сваког је то страшан догађај, а за интелектуалца – смрт.
Клинички мртва је и идеја експортоване демократије, идеја економског прогреса по западњачким рецептима, идеја културе без пара и комерцијализације наших живота на хлебу и води. На томе расту само шарене лаже и ММФ-овски испраћаји на економска сметлишта. Мисија елите на врху чијег таласа је био Б92 нас је допратила у Четврти свет. То је лига која није ни постојала кад се са Б92 пошло у несумњив прогрес.
С одласком Б92 је ископан један међаш у овом друштву. Од оног времена кад је Радио Б92 почео да нагриза један систем, који није био савршен али је био систем, пошли смо у авантуру разарања друштвеног ткива. На крају пута Б92 и сви ми стојимо на згаршту, а циљ јесте био да се створи Нешто. Свакако јесте. И то Нешто боље, разуме се. Не, није овакав резултат био циљ мисије оне генерације младих људи и интелектуалног круга који их је (п)одржавао. Такво поједностављивање не би било ни цинично, већ глупо. Али време зна бити јаче од људи. Хронос се храним злим судбинама оних који поверују да се стварно може јуришати на небо, а да се верује у богате земаљске исплате за те послове. И велики узлет се тако претвори у смртну рану.
Добро. Како год, симболички и у АПР-каталогу, мисија Б92 је завршена. (Ово што је остало под таблом Б92 уопште више не мора да раби то часно име! А вероватно има на стотине имена која ће се више допасти новим „либералним“ власницима!) И време је, баш као што се говори оваквим пригодама, да из неких мртвих углова овог распаднутог јавног мњења изађу нове идеје и нови људи који ће морати да се изборе за место под сунцем. И биће им много теже него питомцима „Ритма срца“. Они су имали шта да руше, а ови нови ће морати да стварају.
Али нови морају доћи. Јер, иначе, Хазарски речник не био „фикшн“, како би рекли слободни говорници са Деведесетдвојке у оно златно доба. И ти нови свакако ће морати да презру понуду да награду за истраживачко новинарство у Србији даје америчка амбасада. Било која амбасада. Јер слободно и независно новинарство – није разарање за туђ рачун, већ друштвено корисно стварање. Звучи помало досадно. Мртво романтично. Као да зиста има смисла радити за ордење. Ма и за тапшање по раменима. Али, да. Баш тако.
Слободан Рељић
Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН
