Не знам ни сам колико пута сам почињао да пишем.
Надам се да ћу овога пута успети макар да својој души олакшам и подарим папиру нешто из мојих мисли које су сигурно протекле из срца. Много пута сам се у глави свађао са самим собом да правду у овом свету не тражим и неправим идеалан свет око мене. Да ли је то због тежње да свет око себе учиним бољим или моје срце пати када види унакажену лепоту зарад себичности, кукавичлука или индивидуалности која се врло лако намеће човеку да прихвати оно ’’егоистично ја’’ које копа раку и себи и другом.
Пре неколико дана слушао и гледао сам вапај прослављеног, а помало заборављеног Србина Добрицу Ерића, који жели да укаже свом народу да се пробуди и сачува српско чедо у колевци. Све то ми је тутњало кроз главу у једној гинеколошкој ординацији када сам очекивао радосне вести о српском чеду које ће доћи у мој дом. Међутим, све то помало поремети једна млада плавокоса средњошколка, иако писмена, многолетна, али не сигурно пунолетна, тражећи од своје мајке да прочита изјаву којом спрема да ишчупа из своје утробе неког ко чак нема ни контраверзни преднацрт тзв. Закона о детету. Оно младо, нејако и нерођено чедо неће се одбранити и лако га је исчупати из утробе, али га је тешко из усијане главе ишчупати.
Једно мање на попису српске породице које неће угледати светлост дана. Никог стид, а многе ни брига.
Попис становништа без светог Косова и Метохије, расејања, Чикага, Беча и многих других градова нерођених српских чеда није укључен у преговорима о достојанству човека у Србији. Али у наше време гордост ума човековог олако се противи ризници разума, добра и лепоте. Зашто? Зато, јер смо успавани у ништавилу нашег друштва када је идеал младог човека далеко од истинитих вредности. Успавани као неразумне девојке из Матејевог Јеванђеља које несачуваше упаљену светитљку чекајући Женика. Па зар опет да то и ми чинимо пред Рождество Христово. Догађајем којим започиње "хришћанска ера" у историји човековог развоја и културе. Зар је могуће заборавити корене из којих је израсло све то чиме данас живимо и дишемо?
Зар опет да будемо успавани када се из наших православних хришћанских храмова силно разлеже победна песма: "Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума".
Духовним слухом ослушнимо и упијмо ту свепобедну божићну песму: "Слава Богу на висинама и на земљи мир, међу људима добра воља!". Духовним видом видимо и упијамо божићну светлост разума, духовним гласом одговарамо на радосну вест рађања. Рађање које живот и радост носи. Пробудимо се из зимског сна за рађање и будимо деца да можемо да осетимо и појмимо радосну тајну доласка Бога на земљу у лику Детета.
Христос се роди!
00: 00 01.01. 2012 нема смака света ! Чудно,зар не ?
