Украјинска криза већ дуже време заокупља пажњу света, па она због своје нерешивости, полако али сигурно тоне у ону своју геополитичку форму која по својој природи још мање је склона решењу. Отуда, бојати се треба, релативно лако је отићи у рат – нуклеарни рат. Али о томе вредно је говорити доцније, кад се и други услови испуне. Сад је на реду – да се подсетимо – како је до украјинске кризе дошло.
Историја садашње кризе у Украјини
У Украјини је било све мирно док изабрани председник Украјине Виктор Јанукович није од стране Запада стављен, због пословичне украјинске беспарице (Украјини да би преживела биле су потребне велике паре – око 35 милијарди долара) пред дилемом определити се за улазак у ЕУ (где је што се тиче новца било обезбеђено само симболичних мање од 1 милијарде евра, а ресто задужење код ММФ, што значи неотплатива и вечита дужничка криза) или окренути се према практично бесплатних Путинових $15 милијарди. Јанукович се из чисто практичних разлога окренуо овоме другом. Дошло је до тзв. „мајданске револуције” (коју је финансирао, опремио и наоружао САД амбасадор у Кијеву Џефри Панет) која је оборила Јануковича.
Стављен пред овако дрзак, агресиван и противан Русији међународни акт, Путин је реаговао релативно благо – изузео је из Украјине Крим, који је традиционално увек припадао Русији. САД су на овај Путинов акт реаговале увођењем економских санкција Русији и недипломатским пропагандним а простачким ратом против Путина лично и Русије, према коме је онај хладноратовски из СССР времена била – шала!
Русија се окреће Истоку?!
Најважније и као прво , Русија која је за нас увек на истоку, окренула се још источније, правом Истоку. Недавно су у Шангају руски председник Владимир Путин и кинески председник Кси Џинпинг потписали спектакуларни енергетски уговор од $400 милијарди, по коме ће Русија за 30 година испоручивати гас Кини, као и изградити гасовод вредан $70 милијарди.
Овим актом, Путин је не само обеснажио западњачку (у ствари болесна идеја САД председника Обаме) углавном празну али и врло гласну претњу, по којој би Европа, као знак солидарности са Обамом, добровољно се одрекла да увози руски гас. Немачки канцелар, Ангела Меркел, била је згранута овим Обаминим захтевом и отишла у Вашингтон да би Обами изјавила европски и свој протест. Не може Вашингтон да одређује нашу европску економску политику према Русији; Европа је зависна од руског гаса, али и Русија има користи од трговине са Европом. Сходно томе, Обамине санкције са циљем да се цео Запад укључи у економски рат према Русији, практично свеле су се само на оне које долазе из САД. Под овим условима, није много јасно докле ће Обамине санкције моћи бити на снази. Чини се пре да ће их једноставна ћутња наследити.
Кад се као контраст, упореди жеља САД председника Обаме према Истоку са оном Путиновом, она је поражавајућа. Наиме, он је пре пола године био у Јапану са тежњом да се оствари један велики трговински споразум који би симболично цементирао једно такво савезништво. Вратио се назад празних руку.
Премисе Обамине спољне политике
Један. Шта је садашње кинеско-руско савезништво? По Обами, просто маневрисање људи прошлости, ради одржавања равнотеже моћи које је важило у 19. веку, а неспособних да схвате реалност 21. столећа, где владају закони и норме. На пример, кад неко, као у Украјини, једноставно отима суседову територију. Обама, дакле, на овај начин опомиње Кину и Русију да не живе по својим обавезама као главни носиоци власти у овом новом независном свету. Кад се пак узме у обзир САД хегемонизам – какав цинизам!
На ово, међутим, Кинези и Руси, могу само да преврћу очима. Ове норме и правила не значе ништа за њих. Они гледају на њих као превазиђене остатке западњачког империјализма. Вешта експанзија колонијализма, намереног, да у случају Русије исту задрже смањену у пост-совјетским границама, а Кину ограничену доминантном САД војном силом.
Два. Обама цитира модерна правила да би показао да у њих верује, док у погледу Русије и Кине, мисли, да су оне инспирисане растућим сопственим национализмима, просто опчињене староставним мапама (мапа није само географски појам, већ и дух времена који их је проузрочио). Путин се тако понаша према истоку и југу Украјине као да остварује стари царистички израз – „Нова Русија”. А актуелни кинески министар спољних послова оправдава своја велика територијална потраживања, која су у супротности са међународним поморским правом, ослањајући се на традиционалне кинеске мапе које допуштају Кини доминацију на Источном и Јужном кинеском мору.
Ово пак дозвољава да савезништво ова две водеће светске анти-западњачке силе постане значајније увећано – чини велику промену у глобалном одржању равнотеже моћи.
Три. Путин у Шангају подсећа на Никсона у Кини. Само, не би требало заборавити на удео Хенрија Кисинџера у овој тајни (продубљивање ривалства између Кине и Русије). Али камен темељац постепеног – а сада убрзаног – руско-кинеског помирења, међутим, битно негира учинак Кисинџера и Никсона.
Њихов стратешки „пуч” из 1972. фундаментално је скренуо геополитику силе на Москву. Путин је сада враћа Западу. Заједница Кине и Русије представља основу нове коалиције анти-демократских аутократија које преиспитују статус кво од Запада наметнутог после Хладног рата. Њихово продубљено партнерство означује прву појаву једне глобалне коалиције противне америчкој хегемонији од пада Берлинског зида.
Израстање новог безбедног системе
Није онда никакво чудо што је Џинпинг предложио један нов континентални безбедни систем који би Кини прикључио Русију и Иран, па занемарајући његову анти-империјалистичку битност укључио у исти – погрешно и Америку. Ово је отворен изазов пост Хладном рату – САД, доминирајућем свету – који је наследио Обама.
Ако би био остварен, означио би крај четвртине столећа једнополарности и гласник враћања једне нове форме двополарности – две глобалне коалиције: једне „слободне”; друге „аутократске” – можда не онако тврде и идеолошки опасне као совјетска и хладно-ратовска. Не би то вероватно била борба до уништења, али ипак врло рискантна борба – за доминионе и доминацију.
Слабљење једне хегемоне политике
Што се пак тиче Обамине изјаве, који је једном рекао, да „ни једна земља не сме ни да покуша да доминира неком другом нацијом”, остаје без снаге, чак је могуће и заборављена. Његова окренутост према Азији (у смислу доминације), постаје, дакле, мртво слово. Ипак, његово повлачење са Средњег истока – где је од Египта до Јужне Арабије, од Либије до Сирије, САД утицај на најнижем нивоу за 40 година – јесте стварност!
Ово назадовање је повећано Обаминим знатним смањењем раније огромне одбране потрошње која је данас на нивоу Перл Харбура, док се Русија наоружава, а Кина ствара једну софистицирану оружану силу способну да спречи САД улазак у воде Пацифика, приобалне Кини.
Назадовање није услов и принуда. Оно је избор. Обамин избор. А то је једина област, где је он изгледа успешан.
Никола Љотић
