Александар Дугин, један од водећих руских и светских геополитичких мислилаца говори за Геополитику
Уважени Александре Гељевичу, молимо Вас да за читаоце српске Геополитике појасните позадину последњих преврата и ратова на Блиском истоку, који се у светским медијима означавају именом „арапско пролеће“. Како, у оквиру тога, оцењујете побуну у Сирији, и колико је, не само за ову земљу него и за регион и шире, важан опстанак државних структура Башара ал Асада?
Арапско пролеће нема никакве везе с интересима самог арапског света. Арапско пролеће је манипулација америчких стратега ради промене равнотеже снага на Блиском истоку. Арапско пролеће има за циљ подршку ономе што се у савременој геополитици зове регионалним субимперијализмом, подимперијализмом, то јест савезницима САД који ипак полазе од других теоретских претпоставки. Такве субимперијалистичке државе на Блиском истоку су Катар, Саудијска Арабија међу арапским земљама, и Турска. Те земље иступају као посредници у извођењу операција усмерених у интересу САД.
Током тих операција остварени су преврати у Тунису, у Египту, где су на власт дошле групације оријентисане или непосредно на САД (то су такозване демократе), или на Саудијску Арабију и Катар, тј. на њихове геополитичке системе. У Либији, када су прилике постале сложеније, и либијски народ није пожелео да се директно укључи у тај процес, Запад је применио мере војне интервенције, када су, кршећи све споразуме, представници НАТО-а, САД и европских земаља (посебно Француска), учествовали у војном сукобу на страни вехабиста и исламских фундаменталиста. На интернету се може пронаћи важна фотографија на којој је приказан Бернар-Анри Леви, Саркозијев саветник који себе издаје за философа, активни циониста, присталица Израела, заједно са Кристофером Стивенсом, који ће потом бити убијен у Бенгазију као представник САД, амбасадор САД. На тој фотографији је још и Сем Бејсил (Накула Бејсил), продуцент скандалозног филма „Невиност муслимана". Видимо како се на истој страни налазе ционисти, руководиоци америчке ЦИА и радикални исламофоби. Управо они и јесу извор планирања и спровођења арапског пролећа, које нема никакве везе с интересима самих Арапа. Арапима просто манипулишу како би створили ситуацију управљаног хаоса. Манипулишу споља, манипулишу и непосредно помоћу западних мрежа утицаја, и помоћу њихових субимперијалистичких савезника на Блиском истоку.
Када у Бахреину шиитска већина покушава да на таласу арапског пролећа истера своје, онда су све те снаге бачене против огромне већине у Бахреину. Испоставља се да ствар у арапском пролећу уопште није у демократији, него у геополитици: Запад хоће да створи режиме лојалне себи самим, Саудијцима, Катарцима и вехабистима, као и Турцима. Да створи своје плацдарме за напад на Иран, на шиитски лук, у који спадају Иран, Ирак, који сада у знатној мери прелази просто под непосредну контролу Ирана, сразмерно одласку америчких јединица одатле. Значи, у шиитски лук спадају Иран, Ирак, Сирија, Хезболах у Либану, а такође Бахреин. Све те земље држе се антиамеричке линије, не играју америчке игре, и супротстављају се америчком империјализму у исламском свету. Зато те снаге представљају објекат мржње Запада, и све арапске револуције усмерене су против Ирана, против Сирије, против шиитског лука, а такође против Русије, која у овом случају подржава антиимперијалистичку, антиамеричку политику на Блиском истоку. Зато ту постоји најфундаменталнија геополитичка подела: с једне стране су присталице вишеполарног света оличене у Русији, Кини и другим велесилама, и шиитске земље, шиитска друштва на Блиском истоку, који се супротстављају америчкој ционистичкој експанзији. Са друге стране су присталице једнополарног света – то су САД и разне њихове субимпериј алистичке, подимперијалистичке, државе. То су Израел с једне стране, Саудијска Арабија и Катар – вехабијске и радикално исламске снаге са друге, и са треће стране Турска. Турска је та у којој се Реџеп Ердоган, након што су његови противници, нарочито војно руководство Турске, неосновано оклеветани и бачени у затвор, поново вратио на атлантистичку позицију.
Наравно, ако се праве паралеле, случај са Србијом је исти такав: зато што Србија иступа на страни вишеполарног света, она је савезник Русије. Против Србије су биле бачене исте оне снаге које сада ратују против Ирана, Сирије, и баве се дестабилизацијом Блиског истока. Једна те иста игра, једни те исти учесници. Дакле, последње што се тиче Сирије, у одговору на то питање, Сирија је последње упориште. Ако режим Башара Асада падне под ударима Американаца и њихових салафитских (вехабијских) улизица, биће отворен излаз на Иран, а то значи удар и на Русију. То значи рат, рат с Ираном. Такође, вехабисти, које су створиле исте те групе у самој Русији, чекају расплет сиријске трагедије. Чим падне Асадов режим, и ако вехабисти заузму Дамаск, треба се спремати за устанак у самој Русији. У Дагестану су већ јако снажна та расположења, с апсолутно истим тим задацима: дестабилизација руске државе, конкурентне Америци у регионалним размерама, и дестабилизација прилика у Ирану и у Русији. Зато заправо иста та америчка, саудијска и катарска агентура делује на територији Руске Федерације и припрема ударац Москви и Путину у леђа.
Евидентно је да је Запад (ЕУ и Америка) у кризи, јер се производња и реална економија преселила на Исток. Какав ће бити одговор Запада на опадање сопствене моћи? Да ли ће глобалистички планери прибећи некој дугорочној стратегији или неком радикалном решењу, рецимо, изазивању сукоба планетарних размера?
Апсолутно сам уверен да је Запад у кризи, али Запад није просто преместио средиште економског индустријског раста у трећи свет и у Азију или Латинску Америку. Запад, помоћу контроле финансијског система, наставља да контролише све процесе који се у свету одвијају. Зато Запад заправо зависи само од успеха једнополарне глобализације. Ако Америка и Запад у целини задрже контролу над тим да задају правила игре у привреди (не саму производњу, не саме индустријске капацитете, већ правила, поготово у финансијској сфери), то јест финансијски капитализам, глобални финансијски олигархијски модел, онда ће, независно од тога где ће се производња налазити, управо Запад контролисати све процесе у економији. Пошто управо Запад штампа резервну светску валуту, све економије су везане за долар, па зато фактички читав свет ради за САД и спонзорише САД. Према томе, криза – то је криза финансијског капитала у целини, и не решава се путем техничке измене проблема на ову или ону страну. То је криза цивилизације, то је криза материјалистичке атеистичке културе, то је криза пута Запада ка либерализму и индивидуализму и такозваној слободи, који су заправо довели до нових облика тоталитаризма, изопачености и диктатуре. Зато у ствари и доживљавамо најфундаменталнију кризу; ова криза није технички квар, ова криза је у суштини последица пута Запада током последњих триста година, када је Запад одступио од хришћанства, од своје религије, и коначно кренуо путем техничке модернизације. Зато се сада приближавамо најстрашнијем, завршном акорду тог пута. Према томе, економска криза и проблеми које Запад и Европа доживљавају у управљању – то није просто технички квар, то је колапс. И многи тамо, премда се и праве као да је све нормално, како се ништа не дешава – збиља то схватају. Зато је немогућ било какав благ излаз из ове ситуације.
Апсолутно сам убеђен да Америка ствар води ка трећем светском рату, ка правом правцатом светском рату. Зато Америка, доводећи радикалне исламске режиме на власт, сама ствара изговор за даље упаде, интервенције у те земље. И то врло добро схватају и сами многи муслимани и Арапи, који виде како њима манипулишу, како свесно од њих самих стварају страшило непријатеља човечанства, а после тога ће их уништавати, објашњавајући то неопходношћу спречавања те човекомрзилачке идеологије, коју сада сами Американци подржавају. Они ће образлагати будући геноцид над муслиманским народима, и то онима који немају никакве везе са тим. Према томе, одиграва се финални окршај. Задатак Америке је, наравно, глобална дестабилизација политичких система, лишавање држава суверенитета – на то су управо усмерени догађаји арапског пролећа. Све суверене државе морају бити демонтиране и морају прећи под контролу провокативних екстремних снага, које ће просто самим својим постојањем омогућити да се тамо у сваком тренутку упадне. На пример, талибански режим у Авганистану, који су такође на власт довели сами Американци преко својих пакистанских субимперијалистичких савезника. Тај циљ одговара дестабилизацији других земаља, и у првом реду Кине. Значи, одиграва се борба између глобализма САД и оних који сада покушавају да, обрнуто, сачувају суверенитет и своје генералне позиције, то јест присталица вишеполарног света.
Постоје два табора: присталице једнополарног, западног света, западне хегемоније, империјализма, финансијског капитализма који хоће да себе по сваку цену спасе, па и по цену трећег светског рата и фактички уништења значајног дела човечанства. То је највероватнији сценарио; чини ми се да га не можемо избећи, премда треба учинити све могуће за то да присталице вишеполарног света изведу хармонични расплет те фундаменталне, апсолутне, финалне кризе без преседана. У ту сврху треба се удружити, за то треба мислити, радити, али све је прожето западним мрежама утицаја – у Русији, у исламском свету, у Европи, па и у Ирану постоји пета колона; има је, наравно, и у Србији -западњачки и атлантистички издајници. То отежава могућност наших маневара. Човечанство безнадежно иде у бездан, куда га вуку представници већ глобалне и светске елите; то више нису просто САД као посебна земља – то су представници финансијског глобалног капитала, светске финансијске олигархије, која у суштини данас чини светску владу, игноришући све законе демократије. То видимо, на пример, у Грчкој. У Грчкој је већ просто уведено апсолутно директно спољно управљање, које нема никакве везе са демократијом, које располаже том земљом по сопственом нахођењу, наводно да је спаси од кризе коју су сами представници те финансијске олигархије у Грчкој и створили. И тако ће бити свугде, то јест одиграва се десуверенизација. Ради се о окупацији практично у светским размерама, окупацији суверених држава од стране светске владе и њених средстава утицаја. Мислим да је време да се светској влади објави рат. То је једини начин да се одложи или чак избегне трећи светски рат: или ћемо ми извести удар на Американце и њихове мреже које воде до те ствари, или ћемо убијати једни друге.
У Србији се последње деценије са великим задовољством пратио процес државотворне и економске обнове Русије. С друге стране, морам да кажем да национални кругови у Србији са забринутошћу прате протесте „опозиције“ у Русији, и процес медијског подривања ауторитета и вредности руске државе и цивилизације. Забринутост проистиче из богатог искуства у примени западних метода оранж револуција. Како Ви оцењујете ту медијску харангу на Цркву, председника Путина?
Да, сасвим сте у праву: то је јако опасна тенденција. Ти људи не представљају наше становништво, али то је врло, врло активна мањина коју финансијски подмазује Запад, САД, ЦИА, амерички Стејт департмент, као и европске субимперијалистичке, подимперијалистичке структуре. Ту мањину већином чине људи који су или етнички неруси, а таквих је јако много у многонационалној Русији, или су потпуно оријентисани на Запад, и они су пета колона која стреми да изведе удар на основна чворишта руске државности. То је православље, то је наш историјски идентитет, то је суверена држава, државност, која држи сложено друштво у јединству и обезбеђује територијалну целовитост Русије. То је лично председник Путин, који води политику независну од утицаја САД. Зато имамо случај са групом „Пуси Рајот“, случај с наранџастом револуцијом – све је то дело руку пете колоне, цијашких агената утицаја, либерала, као и јако моћног израелског лобија, који се различито односио према руској државности. Било је и покушаја зближавања Израелаца са Русијом, исто као и у случају Турске последњих година, али је дошло је до коначног равнања Израела према САД. Ето, „Ехо Москве“, које је просто штаб такве делатне организације, то је радио-станица у којој се налази идејни штаб за рушење руске државности. Запањујуће је што се у окружењу председника владе Медведева налази јако много људи либералне, прозападне, проамеричке оријентације, који спадају у исти тај америчко-израелски лоби унутар Русије. То је изузетно опасно, пошто они држе у рукама кључне, најосетљивије центре управљања друштвеним процесима. И поред тога што Путин води политику јачања суверенитета Русије, представници тих прозападних ултралибералних кругова мобилишу становништво, стварају атмосферу психолошког прогањања људи који се залажу за православље, за родољубиве вредности, за самобитност Русије, подвргавају их остракизму, и воде ствар ка обојеној револуцији. Сада је та револуција пропала: борбу за улицу, за социјалне слојеве, Путин је заправо добио. Али је то ипак јако опасна ситуација, пошто је наше друштво буквално прожето петом колоном. И ви, Срби, знате колико много може да учини издајник када народ пролива своју крв: друштво свим силама штити своје интересе, а група издајника, подлегавши наговарању Запада, или просто купљена, способна је да подло зарије нож у леђа. Све то је могуће и сада у Русији, те је зато, без обзира на то што су тенденције после Путиновог повратка јако добре, створен Изборски клуб који обједињава конзервативно-родољубиве интелектуалце, политичаре, јавне личности и леве и десне оријентације, независно од идеологије, који су се сада збили да би просто спасили земљу, суочени са спољном и унутрашњом агресијом. Унутрашњом агресијом од стране пете колоне, и због које мислим да још увек постоји јако велика опасност.
Значи, на једној страни имамо значајан део руске елите, либерално и атлантистички настројен, која је утицајна у друштву и медијима, а на другој страни је патриотски блок који чине, у основи, председник Путин и већина народа… Можете ли нам ближе објаснити то сложено окружење и ситуацију у којој се налази председник Путин? На који начин подстаћи међусобну комуникацију и садејство руске националне и економске елите са председником Путином, а њих заједно са руским народом?
То је уопште исправна оцена, и ја тако мислим. Сматрам да је Путин усамљен, он се ослања на друштво у целини, али прозападна, проамеричка елита, пета колона, блокира Путину могућност да продре до широких народних маса. Руске националне елите готово да нема, зато што је током последњих двадесет година готово сва елита изузев, можда, појединих припадника безбедносних структура и неких појединаца, практично била под утицајем западних либералних кругова. Код нас је апсолутно либерална влада, код нас су либерална јавна гласила, код нас је либерално школство, и у њима је практично постојало управљање споља, и још увек постоји. Читава елита у Русији је, уопштено речено. прозападна. и читава се супротставља Путину, или у најмању руку није заинтересована за то да његов ослонац на народ постане стабилан и озбиљан. То је зечја елита, та елита мрзи руску историју и спремна је да прода земљу у целини и по деловима. Она се тога лаћала у Јељциново време деведесетих година, и сада то наставља. Путин је усамљен, и он не може до краја да пронаће ослонац на народ. Можда ће се то кроз извесно време десити, али је изолован од елите. То се често дешавало у руској историји – да цар или вођа буде окружен издајницима, шљамом, мрежама утицаја, агентуром, петом колоном и шпијунима. Али, он засад не може да продре до Русије. Самим тим, друштво за безакоње које чине елите – корупцију, лоповлук, цинизам, проневере – за све то криви Путина. Самим тим елите дискредитују Путина својим понашањем с једне стране, а с друге стране – онемогућавају му да продре до широких народних маса и ослони се на њих. Оне све блокирају. Зато је ситуација врло трагична.
Александре Гељевичу, желимо овом приликом да изразимо похвалу једној од Ваших стратешких идеја – евроазијству. Видимо да Ваше идеје о Евроазији, које сте пре две деценије промовисали, сада на неки начин доживљавају своју реализацију. Ту мислимо на идеју стварања Евроазијске уније, односно Евроазијског савеза, о којој је говорио и председник Руске федерације, Владимир Путин. Да ли Ви видите место Србије у Евроазијском савезу, имајући у виду да је Србија за Русију географски Запад?
Као прво, захваљујем Вам на том запажању, пошто су се Срби вероватно први у Европи упознали с евроазијским идејама, први превели моје књиге, или у најмању руку међу првима. Увек сам јако волео српски народ и увек сматрао да су Србија и Русија – две државе, две културе обједињене истом судбином. У том погледу, управо за Србе није тајна одакле су Путину стигле идеје евроазијства – то је заиста рад мој и мојих истомишљеника евроазијаца. Сада то нису просто речи, то је реалност стварања Евроазијског савеза: функционише Царински савез! Мислим да Србија свакако треба да уђе у Евроазијски савез, мора да постане чланица Царинског савеза, да уђе у ОУКБ, Организацију уговора о колективној безбедности, и само тако Србија може да одбрани свој суверенитет, независност, да се бурно и активно развија. То неће противречити оријентацији на Европу. Као прво, и из Русије се сада може слободно путовати, слободно може трговати, а економски односи Русије с Европом знатно су већи него што имају разне земље које су чланице Европе, на пример, из Источне Европе. Зато они који се боје да ће улазак у Евроазијски савез удаљити Србе од Европе треба да знају – то је лаж, то је пропаганда наших непријатеља. То
ће приближити Србе Европи, али ће им омогућити и да достојанствено сачувају свој суверенитет. И у ствари Русија неће признати Косово – и то је такође јако важно. У Русији сматрају: Косово је Србија. И ако Русија има атомско оружје, онда то признање нису празне речи.
Историјско искуство нас подстиче на опрезност. Да ли постоји опасност да руски народ опет у некој новој наднационалној заједници као што је Евроазијски савез изгуби свој духовни и национални идентитет као што је то било у време СССР-а? Игор Панарин предлаже да централна идеологија Евроазијског савеза буде православље.
Мислим да такве бојазни постоје, али ако Русија не обједини Евроазијски савез, она сама неће издржати притисак Запада – ето у чему је ствар. Ако не ојачамо своје позиције на постсовјетском простору, не успемо да га интегришемо економски и војно-стратешки, онда Русија нема шансу да самостално издржи сучељавање са Западом. Просто ћемо се срушити; тако да немамо другог излаза. То је ризично, и сматрам да је брига за јачање идентитета руског народа – првенствени задатак, укључујући и православни идентитет као базни и осовински. Али, ако покушамо да понудимо православље свим земљама које улазе у Евроазијски савез, наићи ћемо на врло снажан отпор, јер тамо има исламских земаља: Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Даџикистан. Не можемо да их потцењујемо. Зато мислим да треба деловати упоредо, стварајући Евроазијски савез на привредно-стратешком нивоу, а радити унутар Русије и са руским становништвом на јачању православног идентитета, али то не изјављујући отворено, и не говорећи о томе као о званичној и главној идеји. То ће просто створити проблеме које никада нећемо решити.
Знамо да Ви имате респект према исламу. Обичном човеку који, условно речено, припада европској цивилизацији, а и шире, тешко је појмити и разумети радикалне исламисте који дигну у ваздух себе и ученике неке школе, или случајне путнике неког метроа или воза… Да ли је то аутентични ислам или једна његова струја, салафистичка, која је однегована од стране западних обавештајних служби у Авганистану до данас? Ово питамо јер постоји зачуђујуће поклапање циљева Ал Каиде и Сједињених Америчких Држава у многим земљама.
То је сасвим исправна опаска. Бжежински је лично тренирао екстремисте Ал Каиде у Авганистану, Бин Ладен је био агент ЦИА (што је познато), и салафизам, радикални терористички ислам, просто представља пету колону ЦИА, Запада. Запад дискредитује исламске вредности, ради против интереса муслимана, представља муслимане као антиљудске, нечовечне сурове животиње, и управо салафизам и вехабизам представља као тако радикалну, заправо карикатуралну, представу о исламу. Тако да – постоји реални ислам; то је велика, древна цивилизација, коју данас најизразитије представљају шиитски, суфијски кругови, традиционални ислам, и која је веома духовни. Он није једнозначан – тамо има свега; има најразноврснијих друштава, најразноврснијих вредности. Вехабисти, опет, покушавају да створе карикатуру реформисаног ислама: ислама примитивног, ислама лишеног духовне, културне, историјске димензије. И у том погледу – то није ислам. Просто, то је продужетак америчког империјализма. Ми не можемо да сматрамо, на пример, да су ове или оне секте, које се заклањају иза Христовог имена, као што су Мунова секта, или Ом Шинрикјо, које могу да користе Христово име, да су то хришћани. Исто тако, вехабијске главосече – то уопште нису муслимани, они просто имају врло далеку везу с исламом, исто као и секташи са хришћанством. Зато се ја према исламској традицији односим с најдубљим поштовањем и уважавањем. Посебно ми је блиска иранска философија, суфијска традиција.
У Русији забрињавају убиства муфтија и исламских вођа у Татарстану и Дагестану, која су се догодила прошле године. Ко је то урадио, и како Ви гледате на ово сложено питање?
То је сасвим очигледна ствар. Исто као што је и чеченски сукоб био регулисан пошто је део оних Чечена који су се борили против Русије схватио да их вехабисти воде у покољ, уништење, да они просто манипулишу, муфтија, суфијски вођа Ахмад Кадиров прешао је на страну Русије – то је био принципијелни моменат. У Дагестану су недавно убијена двојица муфтија, а један од њих, Саид Чиркејски, није био просто представник традиционалног ислама, него је био највиши духовни ауторитет, суфијски ауторитет који је водио апсолутно здраву, исправну, дубоку духовну политику, врло промишљену. А убили су га они који планирају да у Дагестану понове Кавкаски рат, и они, несумњиво схватајући значај традиционалног ислама, суфијског ислама, убијају оне лидере који могу кренути, и свакако би кренули, линијом Ахмада Кадирова, тј. да постану јемство победе Русије, и победе традиционалне евроазијске велесиле над непријатељем.
Зашто их Русија не заштити?
Русија је у својој делатности паралисана тиме што је наша елита под потпуном контролом либерала. Ето, чак и о Путину обликују сасвим лажну представу.
Александре Гељевичу, како оцењујете тренутно стање у Србији и једну врсту политичког, дипломатског и економског притиска који се на Србију врши од стране Запада у последњих више од двадесет година? Шта Србија да чини поводом Косова, у условима када је озбиљно нарушен њен економски и политички суверенитет?
Уверен сам да, као прво, Николићева влада већ представља позитиван помак, макар и не најбољи, али је то – добар потез. Сретао сам се са Николићем, оставио је на мене јако добар утисак; потом су се разне ствари догађале, не пратим баш до танчина. У сваком случају, он је родољуб, он је Србин, а не попут агената утицаја какви се код нас каткад јављају; мислим да Николић жели добро Србији. Може ли он то да учини или не – то не знам, то ви боље знате. Мислим да је за Србију једини спас у интеграцији у Евроазијски савез и у решавању косовског проблема с ослонцем на руско атомско оружје.
Нова влада и нови председник Томислав Николић показали су већу спремност за сарадњу са Русијом; међутим, у економској политици није направљен суштински дисконтинуитет, подржавају се страни инвеститори, а многи сматрају да се превише уступака чини Западу када је у питању Косово и Метохија…
Мислим да се можда ипак ради о реализму, пошто сам једном приликом после повратка из Србије, видевши каква ситуација је тамо могла да настане још у претходном мандату, лично о том питању обавестио руководство земље. Али ево шта сам запазио: ни са стране Русије, барем у то време, Србија није изазвала велики ентузијазам. Не треба заборављати да Русија има велика ограничења, и можда је делимично политика зближавања са Западом диктирана потребом, прагматичном потребом, пошто Москва сада није спремна да у потпуности преузме на себе прилике у Србији. Она ка томе иде, све смо ближе и ближе томе, и у одређеном тренутку… Зато ја не бих извлачио радикалне закључке у погледу Николића. Он је српски родољуб; можда он не може све, не зна баш све. Једини проблем је и у самој Москви, исто као и по питању интеграције са Казахстаном, за шта се већ одавно залаже председник Казахстана Назарбајев, и односа Белорусијом, са нашом најближом браћом. У том погледу, Србија сада, како ми се чини, треба да лавира, зближава се са Русијом, али да схвата да ни код нас није све баш тако добро. Сада постаје боље, и Николић је изванредна личност, сада оптимално одговара, чини кораке према Русији у оквиру могућег. А што се тиче Косова и Метохије, просто треба притискати одоздо, захтевати (гледао сам и на интернету) постојање разних мрежних друштвених покрета који чврсто стоје на бранику српских интереса, треба просто притискати. На крају крајева, то је питање друштвене мобилизације. Ако читаво српско друштво буде једнодушно, онда никакав властодржац, ни под претњом тренутног смењивања, не може да води политику, издаје националних интереса. И уопште, само ће Русија и зближавање са Русијом решити то питање. Русија неће признати Косову и Метохији никакву независност, ништа, просто никакве албанске америчке структуре – Русе баш брига за то. Русија је нуклеарна земља, и ако она узме Србију у заштиту, онда ће се ситуација сасвим другачије решавати; тамо ће бити не само западни контролни пунктови, биће руски, српски. Радићемо: немамо куд, нема нам друге, постепено, само треба више активности одоздо.
Превод са руског: Сава Росић
