У недељу, 29. јула 2012. године, упокојио се у Господу најстарији монах Свете Горе, отац Јован Хиландарац, који је 10. маја ове године напунио 105 година.
Непосредно пре упокојења, оца Јована је причестио протојереј ставрофор Велибор Џомић, који је уз Епископа тимочког Г. Јустина, служио Свету Литургију у цркви Живоносног Источника на манастирском метоху. Схимонах Јован ће бити сахрањен у Светој царској српској лаври Хиландару у понедељак 30. јула 2012.
Отац Јован, рођен у Умчарима код Гроцке као Витомир Радојичић, био је као младић сав испуњен духом светосавског родољубља. После трговачке школе и кратког трговачког искуства, отвара своју трговину у Смедереву, где га је задесио нови светски рат. Први је памтио као дечак, памтио је то време погибија, плача, бежања, пљачке свега и свакога и звона са цркве, скривања мушке деце од три године па надаље пред тутњавом топова, и смртне претње од освајача и суседа, кулука и окупације када су жене биле и милостиве мајке и сестре, сажаљиве према своме и туђину у невољи, и биле мужеви у пољу и у кући домаћице.
У Другом светском рату задесила га је тешка судбина, а његови идеали су се истопили. Након окупације Србије 1941. године и са почетком крваве комунистичке револуције, Вита Радојичић приступа Српском добровољачком корпусу (СДК), основаном од стране Владе народног спаса ђенерала Милана Недића, са задатком да заустави дивљања комуниста, а самим тим и сурове немачке одмазде над српским народом. Крајем Другог светског рата емигрирао је у Енглеску. Годинама је посећивао и помагао манастир Хиландар, а по смрти своје супруге у њему се и замонашио.
Наиме, о. Јован је био један од припадника СДК и предратног покрета Збор, који су, милошћу Божијом, сачували Српску Царску Лавру на Светој Гори Атонској. Педесетих година прошлог века, монашко братство манастира Хиландар нагло је почело да се осипа, па је према древним византијским законима, који се и данас поштују у светогорским манастирима, запретила опасност да Хиландар пређе у руке Грка. Свети владика Николај Велимировић је из емиграције упутио апел за одлазак српских монаха у Хиландар, на шта су се први одазвали српски добровољци, следбеници „политичара са крстом“ Димитрија В. Љотића: Милан Мишулић (о. Митрофан), Брана Јовановић (о. Агатон), Крста Андрић (о. Симеон), Богдан Стекић (о. Јустин) и Витомир Радојичић (о. Јован).
Отац Јован је од тада обављао дужност хиландарског баштована, а његов молитвени и богоугодни живот наликовао је предивном миомирисном цвету у Врту Мајке Божије. У Хиландару је био омиљен и међу монасима и међу посетиоцима. Љубопитљиво је загледао у непозната лица, радо разговарао, конацима су одјекивали дубоко у ноћи разговори које је он водио о књигама, о песмама, о судбинама појединаца и народа, а након разговора писаћа машина настављала је својим ритмом.
Отац Јован Хиландарац је био и добар познавалац српског песништва, а и сам је био песник. Како је био неуморан у врту, тако је истрајан и над књигом. Свој дар исказао је бележећи одабране тренутке из свога живота, тренутке који су одредили његову судбину, али, и који су везани за судбину српског народа у целини. "Не посрће појединац сам деценијама, посрће цео народ. Окончање рата није гаранција осмеху слободе и среће. Многи људи и данас странствују, многи странствују у својој земљи".
Монах Јован написао је неколико књига, а књигом "Туђинче" у четири тома (књ.1-1995, књ.2-1997, књ.3-1997, књ.4-2006), настојао је да сачува сјај људске лепоте и чистоте коју је доживео међу својима, као дете и као војник. Први том књиге "Туђинче" има романескни карактер казивања, други том је састављен од низа кратких прича: Црквена звона, Пуцањ у Скупштини 1928. год., Одсечени брк, Залеђени Дунав, Адањино магаре… Трећи том осветљава ток живота стрампутицама кроз логор у Еболију, у Немачкој до самоорганизовања емиграције у Енглеској. Без устручавања говори о личним заносима, о неразумевањима међу људима, о беспрекорној лепоти осећања Бога и слављењу Бога неуморним радом. Четврти том књиге "Туђинче" спаја прошлост и обезнађену будућност, распад Југославије од 1941. до данас. Ово је галерија ликова, из прошлости и савременика, који су ту да открију укрштај, заједничку судбину народа и државе кроз појединца.
"Туђинче", како мајка назва свога сина Виту приликом изненадне његове посете кући, остао је веран том имену. Упркос позивима да се врати у Србију, остао је надомак Србије, веран путу једине истине, путу Исуса Христа. Ненадмашна осећања лепоте будио је у њему храм посвећен Ваведењу Пресвете Богородице у Хиландару, у који је гледао с прозора келије, док је листао сећања, док је тражио упоришта речима наде. Пожар је угасио тај прозор, однео је келију пламен с трећег на четврти март 2004. године. Монах Јован налазио је ослонац пред иконама, пред свећама где је сабориште свих, упокојених и живих. Молитвама и песмама призивао је анђеоски лик Нане, мајке, молио за сејача, за путника, за гладне, болне, за пале на фронту, у ропству, молио за мајску кишу, за здравље и мир међу људима. Што ратови, што болести, наш је народ испресецан надвоје, натроје, а данас, још се не сабирамо, још се расипамо вражјом руком по свету.
Стога је остајо веран своме туђиновању, одмахивао је често руком као да одбацује неку пошаст од себе, која је прионула, па се изнова враћала њему. "Зло из нас често проговара: Крив си ти што је мени коров у њиви, што немам дара и што ме чемер дави, што ме жена вара, што се црква дели, што се мој брат у свет сели…"
Док су га гости гледали како одмиче ка башти са штапом, нису знали да ли монах Јован води штап или штап води њега, али, када би чули како понесено рецитује сатима стихове славних песника, како му очи искре над римама, онда би заиста поверовали да је рад, духовни и телесни, прва молитва која човека држи човеком окренутом боголепној раскоши постојања. Своју књигу "Хиландарски стихови" (2002) посветио је најлепшим, дирљивим тренуцима у Хиландару и пријатељима хиландарцима.
Поред баште у Хиландару, оформио је башту и уз хиландарски конак у Кареји , у седишту монашке републике.
Током Васкршњег поста 2007. године примио је завет Велике монашке схиме. Смиреним монашким подвизима припремао се за радосни сусрет са Жеником душа наших, Христом Господом, припремао се за улазак у „радост Господара свога“.
Сви који су га бар једном сусрели памтиће га као духовитог и интелигентног монаха и старца, испуњеног љубављу.
У блаженом уснућу вечни покој подај, Господе, уснулом слуги Твоме схимонаху Јовану и учини му вечан спомен у Небеској Отаџбини његовој.
