Прави животопис Освалда Шпенглера садржи се у његовом делу „Пропаст Запада”: животопис духа који сагледа историјска збивања човекова на земљи. Иначе животопис овога савременог мислиоца, који заједно са Бергсоном представља врхове западне мисли, прост је и једноставан, линија која не показује колебања, успоне и падове, преокрете и обртне критичке тачке; животопис његов показује ток мирног мисленог човека, чију унутарњу духовну изградњу није реметио никада никакав спољашњи удар.
Рођен 27. марта 1880 године у Бланкенбургу, у Харцу, крштен у евангеличкој вероисповести, Освалд Шпенглер свршио је гимназију у Халу. Ту је студирао математику и природне науке. Студије је продужио у Минстеру и у Берлину, па их завршио, све више се бавећи филозофијом, у Халу. Ту је 1904 године објавио своју докторску дисертацију: Основна метафизичка мисао хераклитовске филозофије. Он сматра да је већ у старом грчком филозофу Хераклиту нашао мисао која је језгро и његовог гледишта на живот и свет. Тако он вели у тој својој дисертацији: „Све творевине културе, држава, друштво, морал, назори и погледи – јесу производи природе; оне све подлеже истим условима бића којима и остале творевине, подлеже строгом закону: да ништа не остаје и да се све мења. Једно од највећих открића Хераклитових јесте у томе што је запазио ову унутарњу сродност културе и природе”. У својој двадесет и четвртој години Шпенглер је повукао основну линију својих назора о култури које ће касније развити у свом животном, свом основном делу: „Пропаст Запада”.
Каснији живот тече мирно. Шпенглер је неко време професор гимназије у Хамбургу (предаје математику и физику). Он не доспева до универзитетске катедре, као ни толики други значајни духови одвајкада. Још пре рата сели се у Минхен, где се настањује као приватни научник. Месеца јула 1918 године појављује се прва књига његовог дела Пропаст Запада, дела које је и конциповано и написано пре почетка Светског рата као резултат трогодишњег рада на изради у појединостима. Како се види из предговора првоме издању, наслов дела „Пропаст Запада”, који је био утврђен још 1912 године, „карактерише у најстрожем значењу речи, а обзиром на пропаст антике, светско-историјску фазу од неколико столећа, фазу у чијем смо почетку данас”.
Једном изречена и објављена мисао, онако како је Шпенглер дао у тој првој, па онда и у другој књизи, брзо је себи правила пута и стицала читаоце. Види се то већ по првоме замаху: до априла 1922 од прве књиге распродато је 53.000 примерака; друга књига се штампала тада у 50.000 примерака. Убрзо је на уснама завидљивих професионалаца школске филозофије Шпенглер постао „помодним филозофом”, баш као и Бергсон раније. А шпенглеровска књижевност брзо је расла, док није постигла број који више и боље но ишта доказује да имамо посла са мислиоцем чије је место у историји европске мисли обезбеђено.
Мало шта има да се каже даље о животу. Сада је дело живело, цвало и бујало по свету. Човек је остао исти мирни и повучени приватник-филозоф. Нова Немачка понудила му је сада универзитетску част: катедру историје на лајпчишком универзитету. Шпенглер је одбио; а међу противницима, критичарима Шпенглерове слике света, заједно са протестантима, католицима, марксистима, либералцима и прогресистима, налазе се и национал-социјалистички писци и идеолози. У „трећем царству” Шпенглер није глас и вођ и идеолог: он остаје ван сваког конкретног свакодневичког политичког пословања, јер је изразитељ мисли, изградитељ слике света – и једне и друге са даљине и висине са којих се и не види ситни метеж политички. Око врхова на којима се он бави бије студени дах космичког ветра и не допире жамор узбуђених маса данашњице. Јер он је сагледао древни Египат, Индију, целу антику, далеку, и временом и простором далеку, Кину; струји кроз дело његово оно што је ненадмашно назвао наш велики песник Лаза Костић: „Свети мирис памтивека”. Он је у животу имао само једну бригу и муку, посао и преокупацију: да посматра како се рађају, како живе, како се успињу, цветају, презревају, старе и умиру – културе.
Основне тезе Шпенглерова погледа на историју, његове филозофије историје, оштро су супротстављене уобичајеном, школском и популарном, схватању историје човечанства као једноставног праволиниског развитка, прогресивног, континуелног процеса, дуж кога човечанство, као јединство, напредује у бескрај. Оно што Шпенглер види, наместо тог континуума, јесте живот самосталних, одељених, великих организама који се називају „културе”. Историја човечанства је биографија тих. култура. Шпенглер хоће да буде животописац тих органских јединстава које он налази у прошлости и у садашњости, тих моћних животних, органских, виших бића која носе име „култура”. Оне су увеле, живе и сада пред нама, на органски начин. То значи: рађале су се, живеле и завршавале се смрћу као и свако органско биће И као што организми пролазе кроз стадије детињства младости, мужевности и зрелости, старења и опадања, тако и културе проживљавају све те органске развојне ступњеве. Стручно речено: културе се уврштавају у биолошке категорије и стоје под органско-виталистичким аспектом. У томе смислу, свака култура је „пра-појава”, „пра-феномен”, нешто што се сагледа као основни облик, основна идеја, „пралик” постајања. За оне који познају Гетеа, култура је нешто као његова „пра-биљка”. Идеју пра-биљке Гете је видео у лику сваке појединачне биљке, случајно настале или уопште могуће, и духовним оком јасно је сагледао тај пра-лик. Али, култура је, као органско више јединство, духовни организам а не механички агрегат. Овај не би могао судбински проживљавати мене свог живота, био би мртва, вештачка творевина; а култура је духовно тело, да се тако изразимо, чији су изрази, чије су манифестације, чија су животна дела све саме духовне творевине: уметност, наука, филозофија, религија, политика. Живот културе огледа се у тим првенствено духовним творевинама: она их рађа, ствара, оживотворава, а оне, заједно са њоме, живе, гасе се и потом нестају. Свака култура је, дакле, пра-душевност, једна „душа” у основи својој. На једном тлу се рађа, на њему извршује и испуњује своје живљење, доноси своје изразе, и како је са њега узрасла, тако се на њега свија и пада – и умире на њему.
Овде ваља подвући да Шпенглер не даје, и неће да даје, онај прави метафизички разлог о постајању култура. У том смислу он није метафизичар. Зашто једна култура баш ту и ту ниче, цвета, доноси плодове и умире, зашто култура уопште има, и у ономе броју у коме их констатује, шта значе та хераклитовска настајања и пропадања, чему то, у чијем је плану то – на та питања не одговара Шпенглер. Он је у улози онога који констатује, у улози посматрача који гледа, сагледа облике како долазе и пролазе, брижљиво нагнут над тим морфолошким збивањем чије појаве следи и тумачи са љубављу сагледача: не прави метафизику, не гради систем, не тражи суштинске узроке, не преузима на се улогу – Бога. Он са брижљивошћу, великим трудом и очигледном љубављу и заинтересованошћу, гледа физиогномички и морфолошки црте тог живљења, уживљава се у њ, посматра га аналошки, а не каузално. Интуитивац је, јер се ради о животу а не о материјалном, механичком агрегату. Служи се аналогијама и живим њиховим сагледањем, није систематичар науке, и даје нам плодове таквог свог проучавања.
И шта следује? Када се кроз културе, оне које је Шпенглер видео и на којима је вршио своја опажања, провуку линије, наћи ће се да постоје „одговарајуће” фазе које у свакој од тих култура показују аналогне функције, тј. показују сличне појавне органске елементе. Да се послужимо једном сликом из друге једне области: као што постоје замишљене линије које везују места исте температуре на глобу, а које се називају стручним изразом „изотерме”, тако и линије које се провлаче кроз културе, у неку руку „изокултне” линије, указују на кореспондентне фазе у органско-духовном животу култура. Па нам се тако отвара један нов чудесни смисао „савременика” и „савремеништва” у разним културама. „Савременици” су Платон и Гете, „савремеништва” су будизам, стоицизам и социјализам; „савременици” су Кромвел и Мухамед, „савремеништва” су музика Запада и пластика антике, и томе слично. Читалац ће наићи на такве примере у довољном броју у делу које је пред њим, и то израђене, образложаване, запажане и сликане на убедљиви начин који је писцу Шпенглеру својствен.
У тим аналогним фазама наићи ће се и на шпенглеровски појам „цивилизације”, потпуно супротан уобичајеном тумачењу и схватању те речи. „Цивилизација” је завршна фаза једне културе: трајање цивилизације је доба смрти, боље умирања, једне културе. Најјаснији пример такве фазе за нас је римски свет и његова пропаст, свет који означава цивилизацију античке културе. Шпенглеровским погледом на историју људског збивања руши се схватање о „праволиниском прогресу човечанства”; руши се схватање о уобичајеној историјској схеми: стари век, средњи век, нови век, јер то нису три времена исте развојне линије, него оно пиво припада античкој култури, а оно друго је зачетак нове – западне – културе; руши се појам о цивилизацији као о „врхунцима”, јер она није врх „него смрт”; руши се, најзад, и егоцентричко, толико драго и сујетно, становиште по коме је европски човек центар света, а његова историја – историја „света” уопште. Са висина, такорећи космичких, виде се моћни кругови иживљавања култура на земљи, у којима су се дизале, живеле и умирале многе културе, мноштва и људства која су се патила и мучила, стварала и нестајала, певала своју песму Богу и тражила изразе за живот и свет. Меду њима, једна од њих, јесте и култура Запада у чијој се „цивилизацији” налазимо, тј. на чијем смо „почетку краја”.
Културе које је у свом проучавању, узео у обзир Шпенглер јесу: индијска, кинеска, египћанска, античка (коју завршава римљанство), европска (западњачка) и „арабљанска” (која обухвата засебан један свет, нов за историчаре, култура коју је открио, описао, пронашао сам Шпенглер). Има их још: оне о којима не знамо готово ништа или од којих имамо тек трагова, међу њима мексиканска (култура Инка или Маја-култура). Културолошко-морфолошка проучавања Шпенглер врши, дакле, на импозантном броју облика и на обиљу појединости, физиогномичких црта њихових. Огромна једна историјска, уистини светска, перспектива развија се пред нашим очима када следујемо Шпенглеровом разлагању, те пратимо сликања у којима он дочарава светове тих култура, тих „душа”; које су се изражавале својим племенима, расама, народима, државама, уметностима, религијама, филозофијама, друштвеним стројевима.
Јер су све то појавни елементи једне душе, једне културе, једног духовног колектива; све су то изрази, све су то „обликовни језици” једне душевности која даје свој, само свој, израз. Јер нагон, импулс, судбина значи неодољивост једне културе да формира и исказује себе: то је њен задатак, то њено посланство, та њена неумитна нужност. Кроз лирику, кроз музику, кроз архитектуру, кроз сликарство и вајарство, кроз мислене конструкције, кроз начине друштвеног строја, кроз веровања, кроз култ, ритуал, плес, орнаментику, кроз сталеже и људе, кроз личности и домове, храмове, ношње, гестове, кроз битке и борбе, кроз сва могућа изражајна средства – једна душа културе проговара, изражава се, открива се, као кроз симболе онога што осећа и проживљује у свом свету и свом животу. Као што сваки биљни организам има свој хабитус, којим и кроз кога живи и носи своју судбину, тако и једна душа културе има своје симболичке црте, своје печате, свој обликовни језик, којим открива себе и своју суштину; то је њен хабитус.
Шта она изражава? То „шта”, даде се наслутити из об ликовног језика њеног, из брижљивог проматрања свих обилних појединости -тога језика, из разабирања која извлачимо из симболичких црта душе једне културе. Овде се додирује оно најдубље, бит и суштина пра-феномена културе, и ту се само најприснијом интуитивношћу, сагледањем а не разумским деловањем, може доћи до назначења, само назначења онога што сачињава основни симбол, само симбол, једне душевности у једној култури. Јер даље – човек не може и не треба да иде; ту је поштовање, управо страхопоштовање пред тајном, пред пра-феноменом, пред недостиживим и не сазнатљивим. Ту је граница, а на тој граници стоји као међашни камен – симбол једне културе. Шпенглер, као и Гете, стварни учитељ његов, застаје ту пред недокучивошћу живота, судбине, божанскога деловања; сва његова „филозофија” садржи се у Гетеовим речима које је навео на крају Увода ове књиге (види стр. 93, напомена). У тој граничној духовној области, у којој се пројављује оно „неизрециво”, Шпенглер се мучи изразима за које зна, добро зна, да су недовољни. Изрази: судбински, присни, интимни, нужни, унутарњи, неисказиви, дубина, „најдубља дубина”, испомагање сликама, сликовитостима, упоређењима, интонацијом, тј. подвлачењем и наглашавњем речи – све су то „муке за дух” када се човек нађе лицем у лице са пра-феноменским симболом. Далеко је он од онога „јасног”, а тако ограниченог и у суштини нејасног, стања духовног у коме се „све зна” и у коме је „све -просто, јасно и очигледно”. Јесте „очигледно” – али за унутарње око, духовно око, оно о коме су многи велики мислиоци говорили, око којим се сагледа одједном, у трену блеска муње, а не „око којим се разумева”.
Ти велики симболи појединих култура, наслућени, дати једва у речима које ни издалека не исцрпљују сав смисао и сву садржину, описани су и пропраћени кроз разноврсне области духовне. Од њих потиче за античку културу израз „аполинијска култура”, за арабљанску „магијска”, за западњачко-европску „фаустовска”. Овде се открива и симбол „пут” за египћанску културу их оно тешко исказиво „путовање по животу у облику стаза ограниченог врта” за кинеску културу. Да се потпуно схвате та симболисања, потребно је пратити их кроз најразноврсније животне изразе једне културе, онако живо, дуго и наизменично, како је то Шпенглер учинио у делу које је пред нама. Висока симболика једне душе, једне културе, духовног колектива као организма, пројављује се као „постајање” а не као „постојање”, као судбински ток времена, стварног, текућег, времена које траје, а не као простор, пространост, која је мртви, окамењени облик. Овде се Бергсоново схватање и Шпенглерово схватање блиско додирују у односу на време као стваралачки, реални, елемент, а не као идеални „облик опажајности”, онај из Кантове мисли. Живо, животно, живот, оно што тече стварно и трајно и стваралачки, може се само схватити као 'органско, судбинско јединство, а не може се објаснити растварањем у каузалне низове. Нема супротнијег схватања Кантовој мисли од. овога, које је идентично у Бергсона и Шпенглера. У уништавању и напуштању кантизма, поред Бергсона, велики је чинилац и Шпенглер. Не може се овде даље улазити у овај врло значајни и врло занимљиви проблем, у однос мислених светова ова два филозофа у погледу схватања простора и времена; довољно је нагласити сродност, идеолошку – од Шпенглера непризнату и неказану – између ова два значајна, свакако и најзначајнија мислиоца новога времена. Овде само овлаш додирнуте и наглашене линије те сродности предмет су посебне студије. Јер, понављам, Шпенглер није метафизичар, у првородном, битном, смислу те речи. Област његова у којој он царује јесте историја, јесу велике драме култура у њиховим иживљавањима, нарочито пропадањима. Особито у пропадањима тих џиновских организама он је духовник. Са правом су критичари назвали Шпенглера „аналитичарем и психологом цивилизације”.
Наравно, „цивилизације” као цивилизационе фазе култура, као временских периода краја, опадања, гашења, изумирања. Уистини, у сликању тих душевних стања култура Шпенглер је мајстор, можда ненадмашан. Он ту радо застаје, гомила на своју палету боје за бојама, да изради изванредно јасан, рељефни, убедљиви, потресни пејзаж, широко заснован, на коме сагледамо умирања, она стања духовног колектива у којима су се „могућности обликовања исцрпле”. Расположење то, настројеност та, та нагнутост над постеље болних који су у агонији, у завршавању, давала је много повода да се говори о „песимизму” Шпенглерова погледа на свет, на живот, на човека, на збивања људска.
Али, Шпенглер гледа и казује што види; он је визионар, поетске снаге израза (коју му нису одрекли ни најљући противници). Шпенглер констатује и гомила слику за сликом, портрет за портретом, неуморно и готово неисцрпно, све нове и нове ликове, све нова и нова догађања, црпећи из једне одиста полихисторске ризнице. Он хоће да указује и на крај, на крај особито и нарочито. Јер је човек који живи усред пуних зачетака једне цивилизације, чију судбинску неумитност живо осећа и прати. Јер му његове „изотермичке линије” указују, страховитом јасношћу и неодољивошћу, на место у коме се налазимо сви ми скупа, ми европски људи, са њиме заједно: на место на које се навлачи сутон и сумрак. Речено је да је то песимизам; али, ако је то истина, што по свему судећи јесте? Остало би онда једно трагично, херојско, етичко држање према неизбежној судбини. Шпенглер и извлачи такве закључке. И као што је Сјенкјевићев Петроније, на кончини својој, изрекао: умиремо у лепоти – тако и овај интелектуалац европски као да би хтео рећи: умиремо у пуној свести, пуни пркоса, у борби и у снази наше фаустовске душе, свесни трагике, пуни хероизма.
У овој слици света какву даје Шпенглер, културе – ти духовни организми који израстају, живе и умиру на свом тлу сваки – јесу самосталне. Будући самобитне, оне живе – унутарњим подвојеним животима, свака иживљава и изражава себе, јединке су у пуном смислу те рећи, индивидуалне су, као и сви њихови изражаји и обликовни језици. То значи, међусобно су стране и туђе једна другој, изоловане су у строгом смислу. И увек остају изоловане. Оне израстају напоредо или једна за другом, „ничу” изненада на неком тлу, и ту оџивљавају свој живот. Али, једна таква душа културе потпуно је страна и туђа другој. Као што неумољиво остаје при свом констатовању неопозиве смрти колектива, као што неумољиво остаје при свом тврђењу да је баш сада европска култура на почетку краја, као што неумољиво остаје при свом свргнућу централног светског значаја и положаја западно-европске културе, као што неумољиво раскида илузију праволиниског развојног прогреса „човечанства” – тако Шпенглер неумољиво остаје и при тврђењу да су културе изолована тела, страна једно другоме. Остаје, значи, доследан основним линијама своје визије о свету историјског збивања. И остаје доследан своме не-метафизичарству; јер у питање о међусобном односу култура, о утицајима међусобним, у „зашто” тих односа и утицаја – он не улази. Констатација која је извучена из његова слике света јасна је, проста и доследна: изолованост и неразумевање. То не значи да културе живе у фактичкој изолованости, без спољашњих материјалних додира, што би било и што и јесте једна немогућност. Али је унутарња, духовна, изолованост несумњива. Шта онда бива услед додира, преноса и узајамних „утицаја”? Преноси се „слово” а не „дух”. Симбол бива само екстериорно пренесен, и у новој култури, у другој, туђој, бива преиначен, претумачен и прилагођен правом унутарњем духу те друге културе, схватан онако како дух те друге културе мора, судбински нужно и неизбеживо, да тумачи и схвата. Аристотел античке, Аристотел арабљанске, Аристотел западњачке културе – јесу три разна Аристотела. Хришћанство са тла на коме је никло – у фаустовској култури бива преиначено, погрешно се схвата и пре-тумачењем изокреће. Сви појавни елементи једне културе, доспели у другу – доживљавају то унутарње преиначење, адаптацију која уједно значи и извртање правога смисла и духа. Појављује се појам „псеудо-морфозе”, лажног обликовања, у коме и под чијим притиском и теретом једна култура не може да доспе до свог, битно свог, изражаја. У другој књизи овога дела Шпенглер је врло исцрпно изнео тај феномен псеудо-морфозе на врло инструктивним примерима.'
Нема, дакле, стварног утицаја: душе култура доследно остају духовно затворене и изоловане. Њихова заједница је једино њихова општа органска судбина рађања и смрти, цветања и опадања. Њихово заједничарство види се једино у аналогним фазама развитка, и ни у чему више. Доживљују исту судбину, али подвојене, по интимном духу своме, и затворене суштински у себе саме. Трагичка судбина изолованости, као и трагичка судбина смртности. Умрети морају, принуђене су да проживљавају само аналогне, сличне фазе (то су хомолошке функције), али свака за се и на свој начин, без стварног унутарњег међусхватања и међуразумевања. Тако схваћен живот култура само је доследна визија историје која није историја „човечанства”, и у коме смислу има се и разумети Шпенглерова реч да је „човечанство само празна реч”: изрека која је, природно, узбунила све представнике „праволиниског човечанског прогреса”. Велики разбијач многих илузија, Шпенглер је овде смеон и до краја доследан у својој визији. Трагизму „пропадања” овде се придружује и трагизам изолованости, усамљености. Додајте томе и трагизам оних изненадних ницања, са. тла, појединих великих култура, које ће се иживљавати и нестајати у вихору историје, чија ће људства, повезана само судбинским неодољивим замахом, заједнички стварати и градити нужне изражаје своје духовне судбоносне целине, па се угасити и живети опет не-историјским животом маса без давања облика. Завеса творца спуштена је над тим призором космичких историјских збивања. И над смислом свега тог збивања, цикличког, бујног, неодољивог. И над питањима: откуда? куда? зашто? Над тим обликовањима стоји трагички, каменити, лик посматрача Шпенглера са херојским осећањем своје не-слободе, свога усамљеништва, своје трагике, неумољивости и доследности своје визије.
Оправдано се намеће питање: а после нашег, тј. западњачког, пропадања? Која ће то култура нићи, где ће се расцветати, гђе проживети својих хиљаду година? Јер је тисућлеће оно време, по Шпенглеру, у коме се отприлике одиграва историјски живот, једне културе, између њеног рађања и њене смрти. Он је пророк пропасти своје цивилизације, тј. краја оног људства коме припада. Али је био, у другој књизи овог свог дела, и пророк једне вероватне будуће културе. У мајсторском вајању портрета Толстоја и Достојевског, говорећи о правом зачетнику бољшевизма, Толстоју, као социјалном револуционару, који је сав у Западу и који није разумео хришћанство, и о Достојевском, који је сав у правом еванђељу и који припада духовно апостолима и пра-хришћанству, Шпенглер каже: „Хришћанству Достојевског припада наредно тисућлеће”. Ту је назначење нове културе, на пољу словенства, између Висле па ка Сибиру, и ту је назначење суштинског духа те нове културе. У другој књизи, у излагању о Христу и првом хришћанском свету, говори Шпенглер о неупоредивости и јединствености, централности и недостиживости Христа и еванђеља. Та нова култура, руска, у правом смислу руска, не псеудоморфоза западњачког марксизма данашњице, биће хришћанска, „трећа богата могућност хришћанства” (види „Прусијанство и социјализам”, стр. 94), и то култура хришћанства „које ће бити много ближе хришћанству него Рим и Витенберг”.
Овде додирујем однос Шпенглера према религији, према хришћанству, према модерној техници цивилизоване западњачке фазе, само као завршно разматрање Шпенглерове слике живота култура. У другој књизи, где се уствари налазе разрађена сва та питања, биће о томе више говора у уводној и завршној студији о Шпенглеровој слици света.
Кад се овако, у главним потезима, уочи дело Шпенглерово, изгледа нам савршено природно и све оно одушевљење којим је примљено, читано и ширено, као и све оно противништво којим је праћено. Велика литература о овом делу Шпенглерову (о којој ће преводилац покушати да пружи могућу приближну слику на крају друге књиге) показује нам не само значај дела у модерној филозофији, него нам, истовремено, одаје и мотиве из којих су критике дела произилазиле и са којих су полазиле. Ниједно велико место ни место од ранга није се задобијало у модерној филозофији без борбе, коју одаје обимна критичка литература. Слично је било и са Бергсоном, са тим, упркос свему, ипак духовним са-другом Шпенглеровим. Наш филозоф је ушао у модему филозофију: то је једна чињеница данас. Он претставља један вид савремене мисли, био он приман или одбациван, усвајан или оповргаван. Супротстављање популарним назорима, обртање „готово коперниканско” погледа и схватања у филозофији историје уобичајеној до појаве овога дела, морало је, наравно, донети многа и разноврсна противништва. Велики „психолог цивилизације” није могао проћи без напада оних „цивилизованих” који су се нашли под његовим скоро бруталним анатомским ножем. Нити је излагач, опори и иронични, „катедарске” филозофије, „која више нема шта да каже”, могао проћи без напада писаца толиких и толиких безначајних филозофских дела. Нити је сликар сутона и сумрака могао проћи без напада људи који пред стањем ствари воле да затискују уши и затварају очи. А све је, опет, било праћено одушевљењем оних који су претпостављали ипак да им се каже права реч у право време и који ослушкују сваки свежији дах новога израза. Као свако велико животно дело, и ово пред нама имало је свој роман и разумевања и неразумевања, своју трагику погрешног извлачења линија и погрешних довођења у везе и односе који се не могу заснивати на њему.
Наравно, расправљало се и питање „о претходницима и утицајима”. Сем природног утицаја Гетеа и Ничеа, очигледна је већ поменута сродност са Бергсоном, а намеће се, непризнат од аутора као и Бергсонов, утицај руске филозофске критике културе и Запада, понаособ утицај Данилевског. Но личност, када је дело створила, унаточ тим утицајима и претходништвима, дала је својим изражајним замахом, својом синтетичношћу и својим огромним благом рада и знања у разноврсним областима духовним, свој оригинални печат овом делу и ставила га пред свет савремености као оригиналну целину, препуну сугестивне утицајне снаге. Стил није секундарна сила једног дела: он је баш овде „сам човек”, сама личност, нераздвојни део дела, његов прворедни значајни чинилац. Интегрална визија Шпенглерова дата је у делу на убедљив и снажан начин. Тако да има једна заједничка тврдња свих критичара овог дела: нико му не пориче сјајно излагање, личну вредност изражајног облика, снагу сугестије и убедљивост визије коју даје. А са тиме и неоспорну потенцијалну вредност дела, као полазног становишта за плодне, нове, аспекте, било да се интегрална визија прима било да је човек унутарње мора да одбацује. Високи ранг уметничког облика излагања и високи ранг потенцијалне снаге – ствари које му се једнодушно признају – утврђују ову гигантску историјску читанку као неопходно стандардно дело за образоване. Те две снаге, једна потекла из снаге духовне личности која има да исказује готово неисказиво, друга потекла из огромне ризнице знања најразличитијих духовних области – представљају двоструку тешкоћу дела. Није лако „дати” Шпенглера. Речено је и умесно је речено: „Сваки добри преводилац зна да нема добрих превода”. Али га није лако ни читати. Пишући укратко о овом делу пред његову појаву на нашем језику, рекао сам да је ово стил динамички, чулни, насилан, који савлађује огромне тешкоће казивања, који је створен пре за слушање но за читање, задихан често и акумулативан, аудитиван пре но визуелан: једном речи, мајсторски али тежак. Када се томе додају небројене тешкоће неизрађених наших језичких средстава – онда се о труду, ако ни о чему више, ове врсте превођења може добити приближна слика. Композиција дела, као и преобиље појединости у њему, и то из свих области духовног људског стваралаштва, чине од дела не свакидашњу лаку лектиру. Али, зато ова ризница визија, слика, чињеница, подстицаја, ненаданих аналогија, упоређења, осваја и плени неодољиво. Ова, понављам, џиновска историјска читанка даје се нашем свету као дело од несумњиве духовне користи.
Треба рећи, као упутство читаоцима, још и ово. Како Шпенглер своје основне тезе провлачи кроз разноврсне велике области, кроз које подвлачи и понавља своју визију света историјског, непрестано је појачавајући и ширећи, није неопходна нужност читати после „Увода” поглавља оним редом којим су у делу дата. Они који су више упућени у области уметности, могу читати најпре III и IV главу; математичари и физичари најпре I и VI главу; историчари и социолози најпре V главу; филозофи метафизичари најпре II и III главу. Придодате таблице „истовремености” олакшавају свима претходни општи поглед на Шпенглерову визију. Но све је једна моћна целина, ипак јединство, на коју ће се читалац увек враћати.
