Једна од најгорих ствари које нам је донео комунизам, југословенског стила – титоизам, јесте раздвајање етике и живота. Узвишене вредности су посве затурене. Идеал је постао бољи живот, а другови су постали господа, не господа у смислу да су имали или се трудили да имају Господа у себи, већ господа у смислу материјалних богатстава, дакле олигарси, што су у потпуности изразили у доба транзиције. Комунизам је чак и сопствену идеологију, друштвена правила, етику па и начин управљања друштвено-економским системом бирократизовао и разводнио лицемерством. За мање од 45. година комунизам је успео да створи не само црвену буржоазију, него и олигархију, са „благословом” тајне безбедоносне службе (Озне, Удбе) и та „елита” је и данас владајућа, само мења боје – жуте, плаве, розе…
Елита настала у доба комунизма и њихови потомци управљају нашим друштвом, користећи матрицу која им је остала у наслеђе од титоизма раздвојености етике и конкретног живота. То је најотвореније изразио покојни премијер Ђинђић кад је рекао да у „политици нема места за етику а коме је до етике нека иде у цркву”. Овај „идеал” су потпуно усвојили данашњи политичари, који не само што су се отуђили од народа, већ другачије изгледају, другачије а међусобно веома слично се облаче, наши данашњи партијски политичари личе на секташе, као неки помодарски мормони. Због тога, данас свако залагање власти за друштвене вредности делује извештачено, као „накнадна памет” и више ми личи на некакве друштвене вентиле, који имају за циљ да јавности покажу да се неко ипак брине за општу ствар и да наше друштво тежи пристојности.
Међутим, стварност је сурова, ми живимо не само у времену посткомунизма већ и постнихилизма, све мане и сво лицемерје комунизма су остали а изгубили смо какав такав систем који је у комунизму постојао. Наш друштвени и политички систем личи на Потемкинова села, то су само неке кулисе у којима играју своју улогу партијски политичари. Народ више и не поставља питање да ли политичари лажу, јер уопште не верују да они причају оно што мисле – они имају текст који су научили за своју улогу. Ко је тај текст писао и ко им је доделио улоге то ми чак и не видимо.
Али, не желим да причам о политичарима, хоћу да видим шта се десило са нама малим људима, припадницима некадашње средње класе, зашто је обични људи, народ пристао на живот без идеала? Тај процес је, опет, започет у доба титоизма. Велики мешетар је успео да наметне стандард као врховни идеал, као божанство којем треба служити. Тај „идеал” је постао владајући дух и народ, није постављао ”сувишна питања”, задовољни јефтиним кредитима и релаксираношћу, у којој смо сви „живели мирно као хипици”. Велики критичар југо-лицемерја, загребачки песник и рокер Бранимир Штулић је за обичне људе рекао да „не желе ништа више од живота”, од голог материјалног живота.
Природно је да таквој атмосфери прича о друштвеној правди, идентитету, смислу живота, представља баласт којег се треба клонити. Из те уравниловке сурово нас је пробудио крвави грађански рат. Али, ужас који је он донео, потом санкције, па и транзициона пошаст, довели су до тога да се на време Титове „Југе” гледа као на изгубљени рај. Југоносталгија је жал за „добрим (бољи стандард) старим временима”, а жал за праведнијим и боље уређеним друштвом. Таква свест је довела до стварања новог морала, заправо у нашој јавности је дошло да раздвајања два типа морала – морал реалног живота и морал идеала. „За идеале гину будале”, певао је један београдски рокер средином осамдесетих, нажалост мислим да је то постало владајуће мишљење. Реални, голи, материјални живот је постао врховни стандард нашег друштва и основа „морала”.
Компромис са моралом реалног живота су правили сви наши државници од пада комунизма, уколико и сами нису учествовали у истом. Кажу, неки људи да је Слободан Милошевић на притужбе на неке његове кадрове због корупције знао да се позове на, наводну, народну изреку: „Мед носити, а прсте не полизати то може само луд човек”. Већ сам поменуо какво је мишљење о моралу имао онај који је после њега преузео кормило државе, а Војислав Коштуница, којег и данас сматрају скромним човеком је дозволио да се у његовом апарату накоти читаво легло корупционаша, ваљда је сматрао да је то реалност. Због превласти морала реалног живота наш народ је олако прихватио преумљење бивших радикала и њихово усвајања идеје Европа нема алтернативу, чак је у већини гласао за њих, мислећи „да то тако мора”. Али, ко са ђаволом тикве сади о главу му се лупају, то сад доживљава, напрасно еврофанатични премијер, којег та Европа, тачније ЕУ тера на суманути потез увођења санкција Русији.
Суштина овог морала остварује се кроз политичке партије. Оне будући да су интересне групе своје деловање своде на хрчковске „комбинације”, ко не учествује у тим комбинацијама сматран је будалом. И ту се ништа не може променити докле год тај систем постоји. Једина нада нам остаје да сви они који су „луди пред светом” уједине и јасно кажу – ДОСТА ЈЕ БИЛО! Само да би се то десило мора бити и неког ко ће да их чује, зато је неопходно у народу ширити морал идеала, који надахњује и ствара јунаке и на жртву спремне људе.
Ненад Адамовић
