Иван Солоњевич, један од најзначајних теоретичара монархизма, срж своје идеје изнео је у овом капиталном делу, недвосмислено се опредељујући као православни саборни монархиста. На тај начин јасно је омеђио и саму идеју народне монархије од површних квазимонархистичких идеја тзв. ”демократског монархизма”, са једне стране, и ”диктаторства”, са друге, детаљно образлажући зашто народу не треба ”ни тиранин, ни лутка, већ домаћин”. Ову кристализацију уједно сматрамо и најважнијим аспектом овде представљене геополитичке анализе и исцрпне студије, која задире дубоко у философију историје и онтологију (руске) народне самобитности.
Ваља посебно истаћи чињеницу да аутор у овоме послу није подлегао друштвеним притисцима, те је у односу на све друге сличне теоретичаре монархизма, попут Тихомирова, Иљина, Мењшикова, Леонтјева и других, и то чак у специфичним условима емигрантског живота у Аргентини, успео да изнедри једну од најпрецизнијих мера монархизма. Наиме, свака философија монархизма, особито православног или у ширем смислу саборног монархизма, своје добре и лоше стране може мерити према ''Народној монархији''. Она је, на тај начин, поред сваког објектвног недостатка, идеална допуна сваке студије о монархизму, било да га оспорава или подржава.
Он не идеализује Руску Империју, сагорелу у пламену совјетске револуције, већ здраворазумно указује на њене мане, које су и довеле до урушавања и указује на неопходност обнове Руског царства. Нажалост, код нас Срба историјски периоди Руске Империје и Руског царства се поистовећују и не разликују довољно јасно, те ће за нашу публику Солоњевич тиме бити још и веће откриће. При том, треба имати на уму да аутор не критикује принципе Империје, већ њену манифестацију деформисану кроз реформе Петра Првог.
Солоњевич нам у ''Народној монархији'', између осталог, доноси и једну од најсажетијих, најпрецизнијих и свакако најлепших дефиниција православног монархизма, када га назива "диктатуром савести". За њега, руско Самодржавље није и не може бити нити "апсолутизам", нити "диктатура", већ један аутохтони израз саборног монархизма, као органски уређеног друштва. Он, истовремено, образлаже и значај народне самобитности сваког народа понаособ, не намећући никоме оно што му не припада. У тој динамици, пред читаоца, у пуном сјају излази и опис органског уређења друштва, као идеала православног монархизма.
Народи који геополитички не припадају ни Истоку, ни Западу, а који имају дугу историју државности, више су него способни да изграде социјално праведно друштво, али само ако се држе природних, себи својствених законитости. То значи да је за неке народе, као што за неке и није, најприродније органско уређење друштва. Органско уређење значи и брисање вештачких партијских подела и формирање народног представништва, кроз сталешко разврставање. Органско друштво порађа такво уређење у коме је све међусобно повезано, попут људског тела. Тако да се у овом систему друштво развија координисано, саборно, хијерархијски, равномерно и праведно. Оно се развија кроз сарадњу сталежа, а не борбу класа. Управо због тога Солоњевич преводи бирократски израз политичке коректности – Уставна демократска монархија, на народни руски (а једнако и на српски језик) речима – Саборна народна монархија.
Срби имају велику предност у ишчитавању идеолошких теза Ивана Солоњевича, jер је њима, за разлику од скоро свих других народа, осим донекле Француза, једина природна монархија, управо, народна монархија. Све наше династије, од Немањића до Карађорђевића, изашле су из народа, па су тако и могле да служе народу, уместо да над њиме врше диктаторску власт. Зато Србима на срцу лежи закон органског уређења друштва, у коме је народ, као породица, окупљен око монарха као ”брижног оца” и "народног домаћина", а није скуп индивидуа укљештен друштвеним уговором. У том смислу, аутор неће Србима донети некакво револуцинарно откриће у области философије монархизма, али су злата вредна његова запажања у вези са програмом и имплементацијом идеологије народног монархизма.
Наиме, наши монархисти, ламентирајући над недостатком нових Немањића, који би обновили аутентичну српску државност и завели ред у српском друштву, често као кључни проблем истичу личне недостатке савремених српских краљева и кнежева. Међутим, мерећи нашу монархистичку државопотентност, према идеалима народне монархије, постаје јасно да проблем лежи у насилном калемљењу нама страног и неприродног облика западног уставног и парламентарног псевдо монархизма, у коме ”Краљ влада, али не управља”. Ради се, дакле, о недостатку ”система установа” монархије који би органски уређеном друштву омогућио да народ изнедри свог Цара-баћушку, тј. Краља-домаћина.
”Комунистичка револуција је историјски оправдана катастрофа…”, наводи Солоњевич и додаје ”…те Народно-монархијски покрет, одајући пуно признање хероизму бораца против комунизма, обавезно мора:
а) да констатује чињеницу да су ти борци претрпели неуспех, и
б) да објасни тај неуспех логички – савршено, независно од тога како ће бити доживљено то објашњење.
Нама нису потребне ласкаве речи, већ беспоштедна дијагноза. А пре него што буде постављена дијагноза не могу се предлагати никакви методи лечења. "Народна монархија" и јесте првенствено покушај дијагнозе."
Поред чињенице да је "Народна монархија" најтиражнија књига на руском језику која се бави питањем монархије, чиме се просто намеће као обавезна литература у свакој студији монархизма, Центар за истраживање православног монархизма и Центар за изучавање традиције "Укронија" и у данашњем србском друштву препознају недостатак управо једне "беспоштедне дијагнозе". Јасно је да у том смислу Народну монархију видимо као један од првих корака на путу ка одређивању "метода лечења" и један од најзначајних прилога озбиљном истраживању србске традиције и србског народног монархизма.
Протонамесник Немања С. Мрђеновић
Предговор србском издању књиге "Народна монархија"
