Шездесет година помиње се Завод у Смедеревској Паланци као логор за „напредну омладину”, скојевце и комунисте. Наводе се примери батинања, мучења, изгладњивања. Наставни и васпитачки кадар карактерише се најгорим именима, од издајника, до злочинаца.
У иностранству се много писало о Заводу, писали су васпитачи, питомци, писала је Управница, све су то драгоцени елементи за склапање мозаика о постојању и раду Завода, тог „острва спаса”, како га је Недић називао. Код нас та литература није била доступна, а ако је и стигла у наше библиотеке, задржана је у тзв. „секретима”. Зато, наводећи и досадашња мишљења наших писаца, овде доносимо написе и аутора из избеглиштва, руководећи се латинском изреком audiatur et altera pars! А читаоцу је остављено да сам донесе оцену о улози ове институције у оно тешко окупацијско време.
Данас, када смо свесни свих грешака и оних „непогрешивих”, када су нам доступни многи документи и материјали, и наша сазнања треба да се, сходно томе, шире и оцене буду објективније и непристрасне.
Књига Бранислава Жоржа је један од повода за размишљање млађим генерацијама.
