Прошли су избори у Србији, формирана је нова Влада. Разлике између претходне и ове су козметичке; уистину, ништа се није променило. Владу су саставили они који су расписали изборе, а избори су расписани да би се Скупштина очистила од неподобних елемената – свих оних који би могли, евентуално, подићи глас у одбрану Отаџбине.
Изборе су расписали утицајни амбасадори евроатлантских земаља, у циљу крајњег урушавања Србије. Урушавање ће бити извршено променом Устава – на чије поштовање су се заклели сви посланици – даљим изменама законодавства у циљу гашења остатака привреде, и отимањем преосталих ресурса од стране мултинационалних компанија. Премијер, који је априла 2011. године предао кривичну пријаву Вишем тужилаштву у Београду против оних који продају Телеком, сада објављује да се мора продати Телеком. Дакле, Премијер није премијер, него фигура, лутка, којом се играју амбасадори, на основу уцена, јер све партије и сви политичари, имају у својим досијеима довољно разлога да буду уништени.
Избори су били сасвим нелегитимни; од подмићивања гласача (што уцењивањем у вези с запослењем, што стварним новчаним потплаћивањем), преко медијске халабуке, до бескрајних изговорених лажи. Наравно, такви избори били су у складу с свим демократским принципима ЕУ и остатка запада (САД), јер је резултат који је добијен такав какав је истима био и потребан. Наиме, демократији није до истине и правде, него до такве партијске прерасподеле власти која високом капиталу омогућује да несметано управља државама и народима света.
Јавна је тајна, а на кратко је спомињано и у медијима, да су по биралиштима и око њих, патролирали људи с плавим, жутим и црвеним качкетима, нарочито у мањим местима. Тарифа је била 2.000 динара за глас. По боји качкета бирале су се партије. Но, било, па прошло. Ту се сада ништа не може предузети. Отаџбинске партије се тиме, слава Богу, нису бавиле. Боље је бити испод цензуса, него на тај начин ући у, ову и овакву, Скупштину Србије.
Дакле, ове године, легализовано је – структуром посланика Скупштине Србије – потпуно безакоње!
Остајемо у пустој земљи, пустих новчаника, пустих душа и потпуно без наде. Икакве. Не постоји начин политичке, уставне, друштвене, нити било које борбе против диктатуре западне демократије која је окупирала све поре друштва. Почев од Устава, који Влада крши, па надаље, све је обесмишљено и урушено. Извршилац окупаторове воље – Влада Републике Србије – чини све што може да сваку иницијативу, сваки покрет, сваки полет, уништи пре зачетка. Од привредних покушаја (уништавају се мале радионице, сервиси, ауто школе, сваки предузетнички дух) који су, новим законима, потпуно онемогућени Србима – западним капиталистима нису, него напротив! Западни капитал добија новац да дође у Србију, па не долази – до информативних и културних активности: све је окупирано и ништа се не може предузети.
Мноштво разочараних људи, окреће поглед ка Русији. Свакако, увек треба да пратимо и посматрамо шта се дешава нама најближем, у сваком погледу, народу на свету. Али, улагати наду да ће Русија да спасе Србију – благо је рећи: узалудно је. Погрешно је из више разлога: да би нам Русија било у чему помогла, морали би да јој дамо прилику. Е, а тога неће бити.
Илузија је да ће САД препустити ово парче света свом главном конкуренту. Уложен је огроман новац у последњих преко шездесет година, од стране НАТО, у све земље Балкана. Прво, финансирали су Титов антидемократски и антиљудски режим, потом су платили распад Титове Југославије, затим су основали и финансирали мноштво НВО у земљама бивше СФРЈ. Огроман новац потрошен је на војна средства против Републике српске и СРЈ, као и за војну окупацију КосМета. Западне олигархије неће дозволити да им, све уложено, пропадне. Сигурно!
Шта у оваквој, безизлазној, ситуацији, може да (у)чини појединац или група људи, који деле сличне ставове? Прво, морали би да утврдимо постојање става! Основ сваког деловања мора бити: иди мудро, не погини лудо. У садашњем времену, то значи следеће: на основу узора из прошлости, црпети идеје за садашњост. Свагда подсећати себе и ближње да је све пролазно на овом свету, па и окупација. Угледати се на понашање окупиране Србије и тадашњих политичара у Србији, током Другог светског рата.
Пошто из своје коже не може нико изаћи, помиримо се с ситуацијом. Утишајмо. Умудримо. Прво, у складу с могућностима, сви морамо да се обратимо Господу за помоћ. Колико год је више могуће, да учествујемо у животу Цркве, једни друге да подупиремо, јер у безнађу и безакоњу, сви смо још склонији паду, унинију, чамотињи.
Морамо се окупљати и ван Цркве и црквених служби. Треба да имамо свој кутак где своје срећемо. Ојачати тиху, неупадљиву, али нашу Заједницу. И, у тој Заједници, чувати Зрно, и надати се, да ћемо нешто посејати.
Практично, треба прећи у илегалу, и политички став и идеју, потпуно илегално протурати. Штампати летке, билтене, на што мање страна. Убацивати људима у сандучиће. Писати о злу које је око нас и упозоравати да, истрајавањем и саучествовањем у злу, нећемо сачувати своју породицу, свој посао, свој дом. Јер зло око нас уништава Отаџбину, а без Отаџбине као Заједнице свих, нема опстанка ни њених појединачних делова. Свагда, упозоравајмо на погубност самог постојања политичких партија. Много мудрих људи је писало о погубности партијашења; ништа ново не морамо измишљати. Ми не можемо ни себе ни друге умудрити, без дивних узора које имамо.
Треба да организујемо изложбе, трибине, представљање књига и часописа. Треба то вршити и по мањим местима. Пронаћи већ дуго неупотребљаване домове културе. Посетити села; у општинским салама или на било ком погодном месту – макар и у локалној кафани – организовати долазак неког писца, новинара, аналитичара. Заинтересујмо наше земљораднике; они нису ништа мање очајни од радника по градовима, а велик потенцијал носе. Најздравији део нашег друштва је, као и увек, на селу.
Морамо чувати наш кутак, где се окупљамо и дружимо. Императив је: међусобно се волети, поштовати и помагати у свему. И смирено потребно је да чекамо. Да не би дангубили, радимо на личном усавршавању – додатно се образујмо, читајмо дела која смо наследили, размењујмо искуства. На пословима које вршимо, сијајмо, будимо најбољи радници. Будимо пример чистог живота, честитог рада, људског понашања, увек и у свему и са свима. Остало, даће Бог, када се испуни пуноћа времена. На безакоње, не смемо и нећемо, безакоњем одговорити.
Душко Вукадиновић
