Могао бих да напуним оружје ћорцима и да кренем.
У многим дневним новинама и осталим медијима, све чешће можемо прочитати чланке о насиљу ученика над професорима у нашим основним и средњим школама. Млади школарци су препознатљиви и у насиљу над својим вршњацима који заједно са њима деле ђачке клупе. Методе при примени насиља су све креативније и модерније, тако да се можемо запитати како су васпитани ученици који излазе из наших ђачких клупа. Тражећи одговоре на питања која тиште савремени образовни систем у Србији, дистанцираћу се од многих утицаја на формирање и сазревање једне здраве личности у комплексним условима и окренути се само школи, као месту у коме васпитавамо нашу децу, односно утичемо на изградњу те исте личности.
Седнице наставничких већа представљају место које све више подсећа на тор за овце у коме колеге наставници, погнуте главе прихватају све неразумне (пре бих рекао умноболне) захтеве и намете, које им намеће актуелна реформа школства, тако да своју слободу не покушавају да изразе једним обичним мекетањем, што би барем представљало позитиван знак живота у њима. Убијени и натоварени реформама, веома смишљено од стране просветног система, наставници све мање показују знаке живота. Ипак, појединци добро пливају у мутној и загађеној води школства, те постају савремени примери како реформа на њима даје резултате, па је и евалуација (сто посто српска реч) у њиховом раду видна и приметна. Најежим се од терминологије коју користимо у школи, па су седнице место које све ређе посећујем, из разлога што потребни речник још увек нисам набавио.
Када смо код савремених термина, један јако занимљив појавио се у последње време, а зарад њега смо спремни да запоставимо развој већ поменуте личности и да њега ставимо на престо наших занимања. Портфолио! Надам се да нема замерке што га написах ћириличним писмом. Кажу да је тај појам у педагогију дошао из политике и бизниса и да се 80тих година двадесетог века појавио у школама у Сједињеним Америчким Државама. Чудно ми је да ми непрекидно усвајамо поједине системе школовања из ове земље која достигнућа своје надцивилизације доказује само законима силе. Можда због тога васпитавамо силеџије, а не здраве личности? Ко ће га знати.
Савремени наставник, испуњавајући све норме савременог школства, свој радни дан проводи попуњавајући којекакве папире у којима је наводно приказан напредак ученика, које са собом мора да носи као верни доказ да се са ученицима озбиљно ради и да се сваки њихов корак евидентира. У какву личност израста наш ученик није ни битно. Битно је само да ми имамо евиденцију и да ставимо потребан папир на сто. Све што нам се дешава у васпитавању деце, продукти су и резултати савременог и реформисаног школства. Наставници и професори се не укључују у формирање здраве личности ученика, већ имају обавезу да задовоље и испуне форму која им је наметнута. Школа је због тога постала формално васпитна установа, а суштински се не занима за дете, јер је сваки наш ученик стао у форму папира.
Пре неколико година, када се кренуло са овим савременим глупостима, на седници на којој су скоро све колеге биле против нових правила сервираних од просветне аристократије, директор школе је, поред свих аргумената наставника да то не можемо прихватити, једноставно рекао: речено нам је да то МОРАМО да усвојимо. Вређајући здрав разум, тада сам упитао директора и навео следећи пример као могућ, ако којим случајем добијемо правилник наших просветних душебрижника да у случају да дете у првом разреду основне школе не научи азбуку, имамо обавезу да убијемо дете, какав би тада ваш одговор био. Ви ћете вероватно рећи: „али шта да се ради, закон се мора поштовати, то нам је достављено да усвојимо“. Искрено ми је жао, некада је бар било мекетања, а данас га је све мање или га ни нема. Да ли некоме смета што смем да кажем НЕ, што сам слободан да одлучим да кажем: Извините, али не желим у тај тор. Да су закони и правилници релативни, показује и то да оно што је било у васпитној пракси пре сто, педесет или двадесет година, није у употреби данас.
Проблем је у томе што смо, помињући године уназад, могли да видимо, да је васпитавање са свим својим мањкавостима и недостацима у тим временима, имало и те како добре резултате, што оправдавају многе личности које су по свету прославиле систем у коме су се образовале, а њихова имена се данас налазе у школским уџбеницима. Да ми је знати ко ће о садашњим генерацијама учити у школи и кога ће оне прослављати? Изузеци наравно постоје и свака здрава породица може победити систем који јој је наметнут.
Семинари су дефинисани као места унапређења и развоја на којима просветари стичу неопходна знања и вештине за рад са ученицима. У данашњој школи је потребнији семинар за самоодбрану него било који други. Како год да поступите са учеником, свакако ћете надрљати. Или ћете надрљати од самих ученика који своја права у школи далеко боље познају него таблицу множења, или ћете пак надрљати од њихових родитеља који су префињенији од деце и знају сва подакта постојећих закона о правима њихове деце. Ни једни ни други се не би понашали на такав начин да им то није омогућено од просветне аристократије.
Да се вратим на семинаре. Семинари у данашње време више личе на викенд логоре у које професоре доводе под присилом, како би им њихово парче хлеба било уручено у виду папира са одређеним салдом. Колико чешће посећујете те викенд логоре, то ће ваш напредак бити већи јер сте више крви „добровољно“ дали. Искрено, не знам ниједног колегу који ми је са радошћу причао о искуствима са тих семинара. Скоро свако искуство је исто: „ма пусти ме, битно је да сам добио папир и забележио те проклете бодове. Има ли користи? Ма немам појма, нисам ништа слушао“. То је суштина данашњег усавршавања просветних радника. Битно је да задовољимо форму, да сакупимо одређен број поена, а остало није ни битно.
Норме се све више повећавају, расписаних семинара је све више, све је већи новац у оптицају, тако да један обичан просветни радник све више новца мора да издвоји за такозвано усавршавање јер град или држава у томе не могу баш увек да помогну. Занимљиво је да предавачи на семинарима за један дан могу да зараде барем онолико колико један професор заради на месечном нивоу. У какав се то бизнис претворило, свима је добро познато, али сада не бих да дужим о томе. Питам се, да ли савремени просветни радник, који има такву понуду за усавршавање, може да се пореди у раду са колегом из поменутих прошлих времена, који није имао такав избор и који се за свој будући рад добро и темељно припремао кроз факултетско образовање изграђујући свест о томе да ће непрекидно морати да усавршава свој рад, тражећи, роварећи, копајући и откривајући нова сазнања и приступе у раду са младима, понашајући се као филантроп, односно као сакупљач и сабирач различитих искустава.
Да би семинари имали потврду и оправдање, поједине колеге, знајући то или не, савремене методе које су изучили, презентују нама затуцанима, тако да и ми можемо да осетимо делић благодати које смо својим одсуством пропустили. Некоректно је да све семинаре једнако окарактеришем, јер сигурно је да постоје и они који доносе користи, али мислим да је барем деведесет посто њих обична глупост. Семинари би требали да се сведу на разумну меру, да се успостави ред
и да не постоји могућност, да свако коме се ћефне може да држи семинар. Ко искрено и са љубављу ради у школи, тај ће и имати жељу да се усавршава и да своје знање унапређује како би га на прави начин и пренео. Оваквим системом убија се свака креативност професора, јер невољно посећују викенд логоре, и њихов једини циљ јесте да се врате кући са уписаним одређеним бројем бодова. Добро је познато да многи и не посећују семинаре, али ипак добијају потврде о бодовном салду. Онима који их организују није ни битно да ли је неко присутан или не, да ли је неко нешто корисно сазнао. Битно је само да је одређена сума новца легла на њихов рачун.
Просветна аристократија се у своме раду руководи системом завади па владај. Како би испунили све што су наумили, на суптилан начин су се досетили и формирали по школама такозване стручне тимове, који ће на лицу места надгледати неопходне реформе. Ти стручни тимови, већ познати по називима ускоци или тројке (због тога што обично иду по троје), посећују часове својих колега, оцењујући и процењујући њихов рад. Да ми је знати зашто су појединци увртели себи у главу да су нешто претерано стручни или стручнији од других, те се стављају у ситуацију да суде о раду других. На овај начин се ствара нездрава атмосфера у школи као заједници и на тај начин се њено биће подрива изнутра.
Ово што говорим написано је овде као лично искуство мојих колега који су имали ту част и срећу да њихов час посете „стручније“ колеге. Предлажем онима који без икакве лоше намере улазе у такозване стручне тимове, да их одмах напусте. Да би систем на још бољи начин био обезбеђен, директор са осталим службама у школи (мислим на психолошко педагошке службе) посећује часове и контролише потребну папирологију. Папири су најважнији, по њима ће нас памтити, јер ћемо свој идентитет и изгубити. Систем је сто посто сигуран увођењем трећег чиниоца, који се зове екстерна инспекција. Како се оно што је наметнуто примењује у пракси, коначно оцењује екстерна инспекција и то у складу са бројчаним оцењивањем у основној и средњој школи. Ако нека школа жели већу оцену, то значи да треба да одвоји више новца на папир као потрошни материјал. Више папира је довољан знак да ви као професор добро радите свој посао, да се усавршавате и да постоји могућност да своју бедну месечну цркавицу једног дана зарадите у једном дану као предавач на једном од понуђених акредитованих семинара.
Могу ли да кажем НЕ, да не желим у тај тор, могу ли барем да мекећем и да тиме изразим неслагање са овим начином убијања просвете, убијања и понижавања сваког просветног радни-ка, уништавањем ученика који су нам дати да их васпитавамо? Напоменуо сам да су закони и правила релативни, односно све је релативно и пролазно. Да ли треба да из једног полиса пређем у други, због тога што тамо владају друга правила и друге етичке норме, које су исто тако релативне и пролазне? Докле човек може да ћути, па да прозбори и изусти нешто чиме би показао своју словесност и то да се разликује од бесловесне животиње?
Ускраћујући сва права учитељу, наставнику и професору, а насупрот томе давајући сва права ученицима, долазимо у ситуацију да ученици васпитавају нас и да они који нису прошли систем образовања постављају нама норме како ми треба да се понашамо. Право да они нас васпитавају, ученици преносе и на своје родитеље, тако да су и они у могућности да посећују наше часове, да нас оцењују и сугеришу како бисмо требали да се опходимо према њиховој деци. Бумеранг како год да бациш, он се увек враћа тамо одакле је кренуо.
Да бисмо учествовали у формирању једне здраве личности, морамо непрекидно утабавати стазе, кротити неукротиве, усмеравати на праве путеве и своја позитивна искуства уграђивати у незреле и неформиране личности. Школа више не личи на домаћинску кућу у којој је сваки наставник превасходно родитељ ученику, чији је највећи циљ да то дете изведе на прави пут, да од њега створи доброг човека, здраву личност која ће сутра друге изводити на пут. Школа је постала кућа великог брата у којој се сваки ваш покрет прати, у којој можете опстати само ако поштујете правила игре која су као и у сваком ријалитију сувишна за коментарисање. Школа је постала једна трошна кућа, са намером рушена и споља и изнутра. Школа је постала образовна установа из које излазе необразовани, у којој важе све вредности свих постојећих ријалитија, у којој те вреднују по томе колико успешно пратиш све те сервиране трендове, уколико твој глас подсећа на ћутање и одобравање. Не бих желео да се поредим са животињама јер су оне по много чему узвишеније од нас људи; већ ми моја словесност са свим њеним манама коју животиња ипак не поседује, не дозвољава да кажем Амин на све горе наведено.
Бумеранг је кренуо назад и руши све пред собом, и већ је почео да руши и нас овако слабашне. Рекао сам НЕ, и не желим у тај тор. Иако сам оружје напунио ћорцима и све узалудно испалио, опет вам кажем НЕ. Не желим да учествујем у самоубиству, тражећи воду на туђем извору.
Вања Димитријевић
